DRAGI DNEVNIČE / BEČ (II)

Piše: Maja Erdeljanin //

2. maj 2022.

Kunstforum Wien: Ništa ne može zameniti ljudsku ruku, kaže Đorđe dok poredi Hoknijeve digitalne eksperimente sa analognim crtežima. „Ako ne održimo fizički kontakt sa materijalom, delo će izgubiti dušu“, prorekao je još jutros, posle doručka, El Anatsui, slikar iz Gane u mojoj novoj knjizi o slikarima, kao da je znao o čemu ćemo razmišljati tog dana.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

Zabavljaju nas krivudave vitražne linije vode u bazenu. Pokazujem prstom na naslikanu pukotinu na jednoj pločici u kupatilu. Hokni šezdesetih svesno meša nekoliko aktuelnih slikarskih stilova, tek da pokaže da ume da vlada svima, i to uspešno. Veliki formati slika nastalih na nekoliko spojenih akvarel papira, apstraktne kompozicije sa figurama kraljeva i rečima „kraljica večeri“. Litografije savršenih linija neodvršenih kompozicija. Crteži, aktovi i portreti muškaraca, tužni Piter sa lepim usnama, studije za slike, enterijeri, soba i paravan sa rešenjima nalik Pikasovim, četrdeset fotografija sa kadrovima iz slikareve kuće i njegov pas.

Iznenađuju me digitalni pejzaži rađeni na aj pedu. Novi medij koristi kao novu igračku, ali pristup slici ostaje klasičan. Na tri vertikalna ekrana smenjuju se animacije nastanka pejzaža, kao na onim tablama sa slovima za reči koje će da ispiše duh ili neko od prisutnih šaljivaca. Linije kompjutera su jednolične, uvek istog kvaliteta, površine „četke“ svuda istog nanosa boje. Kreću se samo ideje, kompozicije i kolorit. To su možda skice za dela koja će neko drugi da izvede ako on ne stigne, pomislim, u osamdeset četvrtoj telo ga sve manje služi, ali um i dalje slika. Iz Knjige u mojoj torbi izviruje kineska umetnica Cao Fei i govori važnim glasom: „Treba da znamo da je virtuelnost promenila način na koji realnost funkcioniše.“ Vraćam je blagim pokretom ruke nazad u Knjigu uzvrativši joj da Hokni sa time nema problem, otvoren je za promene i radoznao. Ako se stvarnost sama ne promeni, spreman je sam da je menja. Na osamnaest ekrana, šušti meditativno zelenilo video rada „Sedam jorkširskih pejzaža“. Još jedan eksperiment. Poruka iskusnog umetnika o tome da se na svim jezicima umetnosti i sveta može govoriti o lekovitoj moći prirode. U nedogled.

Ušli smo u Kunstforum za nula evra, ali smo moj „pres kolega“ i ja pogledom potrošili svaki rad kao da smo ga celog otkupili. Silazimo i u podrum bivšeg trezora austrijske banke. Tamo je iransko-austrijska umetnica Zoli Kiani izložila radove posvećene slobodi, ljudskim pravima, cenzuri umetničkih dela u diktatorskim režimima i podređenom položaju žena u njima. Posmatram ih sa tugom. Žao mi je cenzurista i skučenog sveta u kojem žive. Smeta im čak i nasmejana, dobrodržeća Tina Tarner, pa je brišu sa omota njene ploče.

Posle idemo na kolače, čaj i kafu u bašti Palmenhausa. Palme su u kafiću, a mi u bašti upijamo sunčeve zrake i hlorofil iz obližnjeg parka. Mladi su izuli cipele i polegali po travi, a devojke poskidale sve što im je čitavu dugu zimu pokrivalo tetovaže. Čak su i zabrađene žene obule sandale na bose noge.

Da li idu na izložbe na kojima nema cenzure, zapitala sam se, i ako ne idu, za koga se takve izložbe prave, da li za njihove sinove.

3. maj 2022.

Predgrađa su uvek ista, nedovršene kuće, porodične kuće, neukus, po koja raskošno humano građena lepotica – vikendica iz prošlih vremena i auto-saloni. Posmatram ih kroz prozor voza koji, lep i čist, klizi ka Kremsu. Istuširala sam se, prošetala Korta, obukla se svečano i pošla na put. Helen je ispekla kolače, usisala atelje, prostrla slike po podu, sela na njih i čekala me da dođem izvirujući nestrpljivo kroz prozore. Mika Vajdle je sigurno znao za tu njenu fotografiju kada je tražio da me fotografiše kako sedim na svojim slikama velikog formata. Ja nisam. O Helen Frankentaler nismo učili na predavanjima o američkim apstraktnim ekspresionistima, internet mi ju je otkrio tek pre nekoliko godina i ljubav se odmah rodila.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

Čitam Knjigu gotovo čitav sat. Gerhard Rihter sedi preko puta mene i gleda kroz prozor: „Svi počnu tako što vide nekoliko umetničkih dela i požele da urade nešto slično“, kratko mi se obrati i ponovo zagleda u austrijska polja. Zanimljivo, potvrdim kolegino mišljenje, deo moje velike slagalice ste verovatno i ti i Helen.

Kunsthale Krems: Helen nije iznela porcelan na sto. Dočekala me je muški, drsko, u zaprljanom odelu. Ničim me nije ponudila i nije joj bilo do šale, pošla je ka svojim slikama kao da me nema i hladnim faktografskim tonom ispričala da je i nju odmah na početku karijere, pedesetih, zaveo Pikasov rad, slike su joj bile nalik njegovim, ali je zatim, šezdesetih, više verovala Poloku i njegovoj ženi. Slikarstvo obojenog polja donelo joj je prepoznatljivost, ali i tu se osećao uticaj aktivnih savremenika. Sigurno ti nije bilo lako s onolikom konkurencijom, podiđem joj ne bih li je oraspoložila, dok me čuvarka muzeja opominje da ranac ne nosim na leđima: Njujork, centar za sve koji žele da postanu prvi i najbolji u bilo čemu, traži ozbiljan i posvećen rad… Nezainteresovana za moju sestrinsku podršku nastavila je da mi prikazuje svoj put, sedamdesetih je tražila nešto više, drugačije, vidim da su boje prljave, zemljane, kompozicije prkose estetici lepog, nije trenutak da se bude i harmoničan i aktuelan. Osećam njenu maštu, ambiciju, ali ne i radost. Nigde ne vidim ni trunku humora, brinem se da nije depresivna. Najzad, osamdesetih iznosi pred mene na sto srebrni poslužavnik, čaj i kolačiće, izvinjava se što sam čekala i kaže: „Ono što me brine kada radim nije da li je slika pejzaž ili pastorala, i da li će neko videti zalazak sunca u njoj. Ono što me zanima je – da li sam napravila lepu sliku“. Obradujem se shvativši da joj ipak ne smeta lepota, da polako pronalazi sopstveni užitak u radu i da je zaista ne zanima ko će šta reći. Tek devedesetih zaista postaje svoja, u ličnim sedamdesetim. „Kada budem imao sto godina, postići ću uzvišenost u svojoj umetnosti“, Hokusai iz Knjige podržao je srdačno ovaj konstantni proces transformacije kreativne misli. Smirenim pokretima otpio je gutljaj čaja i vratio šoljicu na Helenin poslužavnik nastavljajući u tišini da razgleda njene slike, sve dok nije napunio osamdeset i devet godina i otišao svojim putem. Helen je napunila osamdeset i tri pre jedanaest godina i pridružila mu se. Možda su i njih dvoje, poput Tolkinovog Mazala, tek sada zadovoljni svojim slikama.

Helen radi na podu, na papiru, na platnu u rolni, nosi kecelju na štrafte, sve kao ja, pomislim dok gledam dokumentarne fotografije na zidu, široka četka – kratka drška, pravi rukama barijere kad pokriva delove slike, penje se na stolicu. Pije kafu i puši, sedi u kafani s kolegama, kao ja nekad. Tanki mesec, pejzaž, lazuri, tufnice sunca i jagodica, a na jednom platnu čak ima i kolaž. Sve isto! Jedino mi ponegde smetaju tanke duge horizontalne linije guste boje. Ne razumem ih. Insistira na njima iz slike u sliku, kao da želi namerno da smeta kompoziciji, da pozove na pobunu, nešto podvuče, zacrta. Ta linija je možda izjava, potpis, poslednja odstupnica. Stepenik? Možda želi da mi kaže: Ja nisam ti, samo sam svoja, ti budi ti. „Nema pravila u tome kako je umetnost rođena, kako se iskoraci događaju. Idi protiv pravila, ignoriši pravila, inventivnost zato postoji“, doviknula mi je Helen sa sivog betonskog zida u poslednoj prostoriji muzeja. Na nemačkom i engleskom bili su ispisani i drugi citati koji nisu stali u moju novu omiljenu knjigu o slikarskim mislima. Helen je govorila: „Zaista dobra slika izgleda kao da se desila odjednom.“

„Boja ne funkcioniše osim ako je u prostoru. Sama za sebe, boja je samo dekoracija – možete isto tako praviti i zavesu za kupatilo.“

„Slikar pravi nešto magično i živo na površini koja je ravna i sa inertnim materijalima. Ta magija je ono što sliku čini jedinstvenom i neophodnom.“

„Rad na papiru, za mene, može čak da zameni rad na platnu… sve više, papir je slika.“ Kako je znala da poslednjih godina i ja radim uglavnom na papiru? Ko joj je rekao, pitala sam se šetajući okom sa jednog na drugi citat.

Odlazim sa izložbe pomalo zbunjena. Izostalo je očekivano ushićenje Heleninim radovima. Dok polako hodam pod prolećnim suncem kroz srednjovekovni gradić Štajn tražeći poslastičarnicu sa pogledom na Dunav, pitam se da li sam previše očekivala od izložbe moje skoro, pa slavne koleginice. Možda sam želela da u njenim slikama vidim sopstvene još nenaslikane, one sa njenom hrabrošću, a umesto njih videla sam nešto drugo što je ona odabrala da mi kaže. Ne ono što sam ja htela da čujem. Možda je trebalo preskočiti one slike sa početka karijere, dok se još uvek tražila u moru mogućnosti, među uspešnim rešenjima svojih kolega, a možda je baš taj uvod podrška svima koji još uvek traže svoj magični štapić. Ohrabrenje za mlade i stare talente da za sve ima nade i da je budućnost pred njima. Da stota tek dolazi. Sa vrha Šlosberga posmatrala sam Dunav i krovove Kremsa i Štajna. Jedna ptičica stala je na vetrokaz u obliku petla, pogledala me i odletela. Odlučila sam da je u svakom slučaju bilo dobro doći po ovo slikarsko iskustvo.

Karikaturmuseum Krems: Autobus koji ide do železničke stanice odmah je ispred Muzeja karikatura, preko puta Kunsthalea. Ne mogu to da propustim. U njemu zatičem izložbe Manfreda Diksa, Paula Flore i desetak ilustratora književnog opusa spisateljice za decu Kristine Nestlinger. Ne mogu ni da se posvetim radu svakog autora posebno, previše je informacija. Prolazim ubrzanim korakom pored svih, povremeno zastajkujem, čitam tekstove, čitam slike, divim se veštini i mašti autora. Narativi vs. apstraktivi, dekoracija vs. koncept, iz jednog muzeja u drugi prepliću se intimne priče u slici i reči. Prija mi taj kontrast. Liči mi na mene.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

4. maj 2022.

Idem u šoping, kupujem priveske za ključeve, podloge za ručanje, šnalu za kosu, šolju za Zuki, tikvice, mirođiju i peršun. Volfgang dolazi na ručak, Đorđe kuva. Šporet. Špar herd. Špor-erd. Štedljiva pećnica. U Austriji, to je ona peć na drva što ne troši struju, ali kod nas je šporet taj koji troši struju, a štedi je – smederevac.

Volfgang vozi kroz centar Beča. On i Đorđe pričaju na nemačkom, povremeno ih razumem, pominju oraniju. Izgaram od želje da saznam po čemu je naš kazan dobio ime. Prolazimo kolima pored prelepe zgrade iz doba secesije na obali reke. Od 1909. godine u njoj se nalazi opservatorija, a sada je tamo još i lep restoran, bioskop i drugi sadržaji. Na fasadi piše: Urania. Shvatam da sam i ja podlegla efektu gluvih telefona, Urania – muza astronomije i oranija, ipak nisu u rodu.

Na izložbi galeriste koji je otišao u penziju i sad najzad može da bude samo slikar, prilazi nam Pongrac i divi se mojoj visini i lepoti. Đorđe kaže, a i dobra je slikarka. Priznati slikar odmahne rukom, kao to nema veze, nego kako je visoka. Osetila sam se opet kao šiparica na otvaranjima od pre trideset godina kada su mi se starije kolege po inerciji, bezrazložno udvarale, a ja zbog toga bila ponosna i mislila sa sam jedinstvena i dobra slikarka. Okrenula sam glavu ka njegovoj ženi i Volfgangu, nerada da opet budem samo muza.

5. maj 2022.

Žurimo se da stignemo na voz. Vidimo ga pred sobom i pitamo se hoće li nam pobeći ili ne. Budućnost nam je upravo prorekla ova ptičica što brblja sa grane, kažem Đorđu: ali nismo je razumeli. On odgovara: toliko se zapričala da je s proročanstvom stigla već do sledeće nedelje.

Da, pomislim, čita unapred moj dnevnik, naglas, pred svima.

  • Imena pomenutih autora u originalu: Helen Frankethaler, David Hockney, Holly Black, Henry Carrol, Deplhine Seyrig, Carole Roussopoulos, Ioana Wieder, Soli Kiani, Manfred Diex, Paul Flora, Christine Nöstlinger, Nástio Mosquito, Katsushika Hokusai, Gerhard Richter, Cao Fei.

Maja Erdeljanin je rođena u Novom Sadu 1971. godine. Diplomske i master studije završila je na odseku za slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1992. godine priredila je 50 samostalnih izložbi, učestvovala na preko 250 kolektivnih izložbi i u radu preko 60 likovnih kolonija i simpozijuma (Srbija, Crna Gora, Grčka, Norveška, Italija, Holandija, Nemačka, Austrija, Mađarska, Polјska, Rumunija, Španija, Francuska). Članica je SULUV-a i ULUS-a.

Uređivala je rad galerije „DA“ Studentskog kulturnog centra Novog Sada (1997−1998), zatim galerije „Podrum” (2002−2005) i likovnog programa Kulturnog centra Novog Sada (2005−2013), a od 2013. godine je urednica „Malog likovnog salona”. Osmislila je i organizovala veliki broj izložbi, kolonija, simpozijuma i umetničkih projekata. Dobitnica je više nagrada iz oblasti slikarstva i galerijskog rada. Objavila je tri prozne knjige i umetničku monografiju Novog Sada.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!