Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

ZAŠTO SE SVE MANJE ČITA

Rezultati PISA testiranja pokazuju da je svaki treći učenik u Srbiji funkcionalno nepismen i da naučeno ne zna da primeni u praksi. Nisu nam potrebne statistike da zaključimo da mladi uglavnom ne čitaju knjige, koriste ograničen fond reči, mnogi nikada nisu ušli u biblioteku, struktura njihove rečenice liči na onu iz engleskog jezika, u sms i viber prepisci koriste skraćenice poput: nzm (ne znam), nmg (ne mogu), vrv (verovatno), msm (mislim), nmvz (nema veze), jesam – jsm ili znaš – zns i sl.

Pa kako je onda Instagram prepun fotografija knjiga i osvrta na iste? Ako se zatvaraju nezavisne i antikvarne knjižare, ako se zbog društvenih mreža sve manje čita, zašto su preplavljene citatima i fotografijama knjiga?

Apsurdno zvuči, ali čini se da su upravo Instagram i Tik Tok ponovo učinili knjige poželjnim. Ili su samo objavili kraj jednog nama poznatog sveta u kojem su knjige postale „punkt socijalizacije (Svi mi volimo Murakamija!), a ne više intiman susret između autora i njegova čitaoca“, kako je to, u jednom od svojih intervjua, primetila Dubravka Ugrešić.

Naravno, postavlja se i pitanje o kakvim je to knjigama na Instagramu zapravo reč. Da li je INstagramično samo tzv. lako štivo — literatura za tinejžere, ljubavni romani ili krimi-priče?

Činjenica je da se romani (a roman je svakako i dalje privilegovan književni žanr) najpriznatijih domaćih i regionalnih autora po prodaji ne mogu porediti sa tiražima lakog romanesknog štiva. Ipak, postoje i pisci za koje možemo reći da kvalitet njihovog dela nije obrnuto srazmeran njihovoj popularnosti kao i prisustvu kako u pisanim medijima tako i u onlajn prostoru, čak i kao — hešteg.

Šestotomna Moja borba Karla Uvea Knausgora internacionalni je bestseler, slična situacija je, recimo, i sa Uelbekovim ili Murakamijevim romanima. Njihove knjige postižu velike tiraže, prevode ih na mnoge jezike, a nisu — treš. Istina, sva trojica imaju dobar marketing i iza njih stoje značajne izdavačke kuće.

KNJIGA KAO STATUSNI SIMBOL

Iako nam se ponekad čini da se na Instagramu knjige pojavljuju samo da bi poslužile kao dekor uz šoljicu kafe, hteli mi to da prihvatimo ili ne — bookstagrameri, book tuberi, Instagram autori i book blogeri deo su savremenog književnog diskursa. U kojem, opet, nedostaje koheretni sistem.

A šta je zapravo #bookstagram?

Navodi se da Instagram hešteg za fotografije u vezi sa knjigama (#bookstagram) datira još iz 2014. godine. Iz njega su nastali Bookstagram nalozi posvećenih knjigama kojima ljubitelji knjiga (ili oni kojima je digitalni marketing posao) promovišu čitanje, određenu knjigu ili autore, objavljuju odlomke, citate, komentare, predlažu šta bi novo trebalo da se pročita, organizuju darivanja, pišu osvrte, snimaju kratke video-priloge. Pored Bookstagram profila na instagramu, nije zanemarljiva ni book tube zajednica, književni podkasti (od kojih su neki, zaista, kvalitetni), a sa nastankom Tik Toka, nastao je i Book Tok — kratki govor o knjigama (30 sekundi do 2 minute) koji motiviše za čitanje, podstiče kupovinu knjiga i sl.

INFLUENSERI/KE

Jasno je da tiraži, broj komentara i lajkova nisu pokazatelj književne vrednosti jednog dela. Ali zašto onda i autori i čitaoci obraćaju pažnju na njih?

Među bookstagramerima i book tik tokerima posebnu kategoriju čine influenseri/ke. Možda njihovo pominjanje u mnogima izaziva podsmeh, ali oni su dokazana marketinška prečica do popularnosti. Njihove usluge koriste autori, izdavačke kuće, čak i profesionalne marketinške agencije jer influenseri/ke imaju spremno tržište — pratioce koji slede njihove preporuke.

Neki od influensera/ki rade samostalno, neki za izdavačke kuće ali u suštini njihove objave funkcionišu kao mali oglas — reklama koja povećava popularnost, vidljivost u virtuelnom i javnom prostoru i podstiče prodaju. Što, istina, ne znači da se te knjige i — čitaju.

ZAŠTO JE PISANJE O KNJIGAMA POSTALO IN

Uprkos velikom uticaju koji imaju u virtuelnom prostoru, bookstagrameri/ke i influenseri/ke ne utiču na valorizaciju i kanonizaciju savremene književnosti, njih (akademska) književna kritika uglavnom ne primećuje.

Verovatno s pravom jer na društvenim mrežama ne postoji vrednosni filter, bestseler liste i objave na Instagramu nisu merilo kvaliteta a marketing nije književna kritika. S druge strane, utemeljena analitičko-interpretativna, medijska kritika ili tzv. profesorsko pismo danas je veoma retko.

Etablirani književni kritičari koji su ranije pisali o knjigama čine to sve ređe (mnogi od njih su i sami počeli da pišu poeziju i prozu) ili to više ne rade bez ličnog razloga (članstvo u književnim žirijima i sl.) i izvanliterarnog cilja (zajednički projekti, prijateljstvo i sl.)? Nema više ni onih starih bibliotekara i knjižara čije su preporuke nepogrešivo odvajale kvalitetnu književnost od šunda (ranije je ta vrsta selekcije bila očigledna i na knjižarskim i bibliotečkim policama).

Zapravo, mnogi (dobri) pisci ostaju nepročitani jer niti imaju veze sa Instagram i Tik Tok zajednicom niti sa izdavačko-kritičarskim lobijem. U oba slučaja se desi da neke važne knjige ostaju nepoznate javnosti a potpuno beznačajne dobiju nezasluženu pažnju. Jer, ako se i učinilo da će Instagram doprineti demokratičnosti i široj vidljivosti (kvalitetnih) knjiga, ispostavilo se da je i to jedan zatvoren krug.

Krug u koji je, ipak, lakše ući.

KNJIŽEVNA KRITIKA VS. BOOKSTAGRAM

Apostrofirane dileme vraćaju nas na početak teksta. Kako to da, ako relevantna književna kritika danas postoji samo u nekolicini medija, kao i u nekoliko književnih časopisa (koje, čak iako su kvalitetni, malo ko čita), toliko ljudi piše o knjigama. Najčešće u superlativima, deskriptivno, fragmentarno, uz fotografije knjige sa šoljicom kafe, čašom vina, uz kućnog ljubimca, na plaži, sa egzotične destinacije…

U čiju preporuku čitalac danas može da veruje: književno-kritičarsko-izdavačkom diskursu ili zajednici bukstagramera i tik tokera? Šta preciznije  tumači recentnu umetniču praksu: manjak utemeljene analitičko-interpretativne kritike ili obilje Bookstagram i Book talk objava? Kako da između te dve krajnosti dobra knjiga dobije zasluženo mesto?

Šta se dešava sa autorima/autorkama čija književnost nije INstagramična? Čije osećanje mere ne odobrava agresivni marketing, onima koji nisu ukopljeni, povezani, samopouzdani, ekstrovertni, koji se ne snalaze ni u onlajn prostoru niti u javnom književnom životu?

KAKO SE U SVEMU TOME SNALAZE PISCI

„Ništa mi ne znači da influenserica sa tisućama pratitelja objavi moju knjigu recimo žutih korica pored žute tegle marmelade, a nije u stanju pročitati je”, s punim pravom i sa smislom, izjavljuje jedna od popularnijih hrvatskih književnica i pesnikinja Olja Savičević Ivančević za Novu S.

Ali, da li taj luksuz sebi mogu dozvoliti književnici i književnice koji nemaju podršku izdavačkih kuća, nemaju novca za ozbiljnu marketinšku kampanju, ne pripadaju kategoriji poznatih, nisu gosti književnih festivala, ne pišu kolumne u značajnim medijima, nisu dobili prestižne književne nagrade (poput Ninove, na pr.), ne nastupaju u gledanim TV emisijama, nemaju podršku etabliranih književnih kritičara?

Hteli – ne hteli, želeli to ili ne – gotovo svi otvaraju Fejsbuk i Instagram profile. Čine to i mnogi respektabilni pisci. Fejsbuk ili Instagram naloge koriste kao svoj reklamni prostor, komuniciraju sa čitaocima, objavljuju vesti o svojim knjigama, recenzije, fotografije, dnevničke zabeleške, komentarišu dešavanja u društvu i književnosti.

U želji da postanu IN i bookstagramični neki autori u svojoj jezičkoj i vizuelnoj marketinškoj  agresivnosti deluju tragikomično. No, čini se da malo ko to primećuje. Jer, kome danas smeta egzibicionizam, fotografije i postovi – hvalospevi i samopreporuke?

Književnost je, uostalom kao i život, postala jedna ozbiljna trka za – lajkom.

U „Brnjici za vještice“ Dubravka Ugrešić problematizuje pojavu novog, moderanog soja – multitasking književnika i književnica („multitasking-entuzijaste s visokim književnim ambicijama“) koji „govore o sebi i svojim knjigama sa zapanjujućim samopouzdanjem“. Sve što ti umreženi, elokventni, uklopljeni, artikulisani, komunikativni, samodeterminisani, multitasking pisci, kažu mogli bismo, baš kao što piše Ugrešić „potpisati bez ikakve zadrške“, da nas „ne zadržava oprez“. Možda zato jer, kako to ironično-humorno primećuje književnica, „ako bi im neko jako stao na žulj, poslužit će se strategijom mobbinga, baš kao tinejdžeri u popularnim tinejdžerskim serijama, ili pak lokalni političari.“

Upravo kao što će se strategijom isključivanja, izlovanja i prećutkivanja poslužiti i mnogi književni kritičari (kao i pisci, blogeri uostalom), čak iako im i ne stanete na žulj.

PREDNOSTI BOOKSTAGRAMA

Dobro je što se o knjigama piše i što se o njima govori. Važno je što je književnost izašla iz uobičajenih interpretativnih klišea. Bitno je i što su se pojavili čitaoci koji često čitaju sa više pažnje od onih kojima je tumačenje književnosti posao. Važno je i što knjige najčešće čitaju žene koje tako promovišu žene pisce, ženske karaktere i uslovno govoreći ženske teme. Značajno je i što društvene mreže nagrizaju okoštalu književnu hijerarhiju – daju šansu nepoznatim autorima da izađu iz anonimnosti u koju ih smestio književni establišment.

MANE BOOKSTAGRAMA

Recepcija književnog dela samo je jedan od aspekata njegove složenosti. Vrednost jedne knjige nije isto što i subjektivan, impresionistički čitalački doživljaj. Interpretacija književnoumetničkog dela podrazumeva najpre čitanje i doživljavanje pročitanog teksta, potom tumačenje dela u sinhronom i dijahronom aspektu, u kontekstu književne tradicije i šire recentne produkcije.

Kritika nikako ne znači kritizerstvo, ali ne podrazumeva nužno ni dopadanje, pogotovo ne podilaženje autoru, internet zajednici, izdavačkoj kući ili interesnoj skupini (što istina postoji i u, uslovno govoreći, tradicionalnoj kritici).

Takođe, nije jasno da li su onlajn osvrti na knjige samo prolazni trend?

Književnost je mnogo više od popularizovanja nekog autora ili (onlajn) socijalizacije. Najuticajniji bookstagrameri – influenseri imaju moć da od loše knjige naprave bestseler. Često objavljuju plaćene tekstove, sponzorišu ih izdavači, marketinške agencije, previše su orijentisani ka tržištu, mnogi od njih sakrivaju svoj identitet, hiperbolisano podržavaju jedni druge (čak više no što obraćaju pažnju na same autore i njihova dela), preporučuju knjige koje niti su pročitali niti to nameravaju da urade.

U bookstagram objavama postoji čitav niz opštih mesta i pitanja poput: „Da li da pročitam ovu knjigu?“. Gotovo svi imaju sličan manir pisanja objava, a razlikuje ih uglavnom izbor pratećeg, vizuelnog sadržaja.

Na kraju, ostaje dilema: da li je u vremenu lažnih vesti, populizma, diletantizma i dominacije agresivnog diskursa u javnom prostoru mrežni književni marketing najveći greh? Ili su loši pisci sa uspešnim onlajn kampanjama samo još jedan dokaz da nam ni do čega više nije stalo i da je i književnost od trke za nagradama i uposlenjima u ustanovama kulture i izdavačkim kućama postala jurka za komentarima, pratiocima i lajkovima gde često ostaju na margini oni koji imaju šta da napišu i da kažu?

*