Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Da li se atmosfera starog Rejkjavika 101, opisana u istoimenoj knjizi Halgimura Helgasona po kojoj je Baltazar Kormakur snimio kultni film, može danas doživeti u Rejkjaviku? Ne može, bar to nije moguće ukoliko ni sa kim od starosedelaca ne dođete u dodir jer – Rejkjavik je danas prestižna turistička destinacija, a centar grada pretvoren u stambene i hotelske blokove, kao i hotele za turiste na putu za glečere i gejzire, vulkanske kratere i okamenjena polja lave. 

Kako doputovati?

Iako je Island izuzetno skupa zemlja, do nje se relativno lako može stići niskobudžetnim letom iz Pešte. A onda se može lutati gradom, šetati duž okeana, sedeti u rejkjavičkim knjižarama i kafeima, slušati islandska muzika, „uhvatiti” aurora borealis ili – se može „postati Islanđanin/Islanđanka za 60 minuta”,  „voditi ljubav sa vilenjacima“, „planinariti po glečerima“ ili „skuvati jaje na geotermalnom izvoru“.

Najezda turista

U najfrekventnijim gradskim ulicama uglavnom se čuje engleski jezik. Reklamiraju se mesta na kojima je sniman Betmen, Igra prestola i serijal o Džejmsu Bondu; kanjon Fjadrargljufur u kojem je Džastin Biber snimio spot.

Pored prodavnica islandskih suvenira mnoštvo je internacionalnih restorana: grčki, indijski, turski, remen restoran, ali i dalje su tu i kultni kafići kao što je Kafebarin, kao i Bæjarins Beztu Pylsur, tradicionalni kiosk sa viršlama.

Knausgor i Bjork

A da Rejkjavik 101 nije samo urbani mit, „potvrđuje” i Karl Uve Knausgor, u petom tomu Moje borbe, u kojem se deo radnje dešava i 1992. godine, u Rejkjaviku.

U njemu autor, narator i protagonista autofikcijskog heksaloga sluša islandsku muziku, piše, intenzivno izlazi, i jedne noći, završi na žurci kod – Bjork, što nije bilo nemoguće jer je Bjork često na Islandu.

Bjork ovde (uostalom kao i sve Islanđane i Islanđanke) svi oslovljavaju po ličnom imenu. Jer, to je običaj Islandu. Malo ko zna da je njeno prezime Gudmunsdotir. Što je tipično za Island jer su islandska prezimena patronimička – izvode se tako što se uz očevo lično ime (ređe majčino) doda son za sina i dotir za kćerku.

Islanđanke ne menjaju svoje prezime nakon udaje, pa mnogi i u tome vide jedan od dokaza njihove samostalnosti. U telefonskom imeniku (koji je danas gotovo muzejski eksponat) uz ime i prezime najčešće se navodila i profesija poput recimo: stomatolog, učitelj, ali ponekad i princeza ili kauboj.

Vilenjaci i patuljci

To što neko sebe naziva princezom nije neobično, kako se to na prvi pogled čini, ako se zna da većina Islanđana veruje u trolove, vilenjake i patuljke, u raznorazna „skrivena i nevidljiva stvorenja” sa kojima čak „mogu biti i u ljubavnoj vezi“.

Na lokalnom radiju slušaoci sa nevidljivim bićima razmenjuju poruke, postoje turističke ture koje pozivaju na „ljubav sa vilenjakom”, u ministarstvu saobraćaja rade službenici koji vode računa da izgradnja saobraćajnica ne uznemiri njihova staništa.

Islandska književnost

Uprkos sveprisutnoj globalizaciji, turistima, prilivu kapitala i sve većem broju imigranata (za koje se ne može precizno znati u kojoj su meri integrisani u islandsko društvo), lokalno stanovništvo je i dalje odano obrascima tradicionalog življenja koje podrazumeva bavljenje umetnošću, plivanje usred zime pod vedrim nebom, neobraćanje pažnje na vremenske (ne)prilike i kult knjige.

Na Islandu nepismenih gotovo da i nema (99,9% je pismenih) a knjige se i dalje rado kupuju i daruju.

Ako je verovati internetu, najpopularniji islandski pisci su Halgrimur Helgason, Irsa Sigurdardotir, Sjon i, naravno, Arnaldur Indridason, poznat po serijalu romana o policijskom inspektoru Erlenduru.

Islanđani dosta čitaju i poeziju, kao i drevne sage, ali, ipak, najradije krimi-priče i horor-romane u kojima se pojavljuje i čitav niz tema koje je sa sobom donela globalizacija.

Starosedeoci su i dalje u stanju da čitaju sage u izvornom obliku jer su svoj jezik sačuvali od tuđica i promena. Poneke arhaične reči  koriste se u novom značenju tako da su: simi, tolva i utvarp danas telefon, kompjuter i radio.

Najveći broje nobelovaca po glavi stanovnika

Poznata je šaljiva opaska da je, nakon što Haldor Laksnes 1955. godine nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, Island postao zemlja sa najvećim brojem nobelovaca po glavi stanovnika.

Možda nije istina da je svaki drugi Islanđanin pisac, da svaki deseti napiše knjigu i da svaki Islanđanin godišnje kupi osam knjiga, ali sasvim je sigurno da starosedeoci vole da pripovedaju priče i da je svojim pričama o vilenjacima, jedna Islanđanka, inače dadilja njegove dece, inspirisala književnost DŽ.R.R. Tolkina.

Božićna poplava knjiga

Tradicija Božićnog književnog vašara ili božićne poplave knjiga” (Jolabokafloda) datira od Drugog svetskog rata. Pošto Islanđani smatraju da je knjiga i dalje najbolji božićni poklon, one se najviše štampaju nekoliko meseci pred Božić.  Knjige se tradicionalno daruju na Badnje veče, a potom se čitaju uz toplu čokoladu ili božićni koktel jolabland.

Islandska umetnost

Pored islandske literature i muzike Bjork i grupa Amina, Mum i Sigur Ros, internacionalnu pažnju privlači i Olafur Elijason. Ovaj dansko-islandski umetnik, nastanjen u Kopenhagenu i Berlinu, ima studio i u Rejkjaviku, u džentrifikovanoj, trendi četvrti Grandi. Zaslužan je i za dizajn dizajn Harpe, rejkjavičke koncertne dvorane i konferencijske sale, čija led fasada, sa „kvazi-ciglama”, podseća na bazaltne stubove stvorene erupcijom vulkana.

Još je jedna multimedijalna umetnica, mada nije Islanđanka, vezana je za Island. Njujorčanka japanskog porekla, Joko Ono, u Lenonovu čast je, na vulkanskom ostrvu Videj, postavila svetlosnu instalaciju, Toranj mira. Snopovi svetlosti se emituju na dan Lenonovog rođendana 9. oktobra, pa sve do datuma njegove smrti, 8. decembra, kao i za Novu godinu i prvog dana proleća.

Jedan od najpoznatijih savremenih islandskih islandskih umetnika svakako je i Ragnar Kjartanson, koji u svom radu propituje teme kao što su identitet, melanholija i (ne)moć, često na kritičan i ironičan način.

No svakako su najprepoznatljiviji i najznačajniji islandski kulturni brendovi: Bjork i Sigur Ros.