Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Drugi deo autofikcijske trilogije Slobodana Tišme astal tiš riba friš (prethodno su publikovani prvi i treći deo: Život pesnika i  Ima li koga kod kuće) pod nazivom Genije bas gitare nedavno je objavio novosadski Nojzac.  Podnaslov romana — Fatherfucker, izreka koja se nalazi na klapnama: „Kad popovi gruvaju, muze ćute“, kao i sintagma kojom započinje roman: „pokušaj relativizacije naracije i identiteta“ svojevrsni su moto ovog romana, zapravo — „arte povera poeme“. 

U drugom delu trilogije astal tiš riba friš, kao i u prethodno objavljenom 1. i 3. delu, očita je težnja da naracija bude fragmentarna („DUGO PISANJE iscrpljuje tekst, postaje sve gori i gori…“), kao i propitivanje „jakih“ identiteta u životu (otac) ili u književnosti (najčešće Aleksandar Tišma, ali i Ivo Andrić, Danilo Kiš… ).

„DANILO KIŠ uopšte nije imao razumevanja za konceptualizam. On nije mogao da mrdne dalje od medijale, dakle, od prerušenog nadrealizma“, piše Slobodan Tišma u Geniju bas gitare , kao i: „Tišma takođe nigde nije rekao jednu reč o konceptualizmu. Obojica su bili u suštini tradicionalisti, mimetičari, naravno, na različite načine…“

„SVAKI AUTORITET je strašan. Ne možeš se ničem dobrom nadati. Poješće te za doručak.“

Novi Sad je i ovoga puta književni junak (i)li toponim, kao i njegova prošlost (neoavangardna umetnost, konceptualizam, Tribina mladih, Liman 1) i sadašnjost (Bulevar „narodnog poslanika i ubice“,  knjižara Bulevar books, Železnički park, Trg mladenaca…), u kojem se prepliću lični i kulturološki kontekst (Aleksandar Tišma, Želimir Žilnik, Voja Bekvalac, Kebra, Red Sudarski i dr.)…

 „A da li postoji bačko ludilo. Ne! osnovna karakterstika Bačvana je umerenost. Nikada ne preterivati u jelu i pilu, a ni u seksu i nikad ne mrdati od kuće. Kad si dokon, izađeš na šor, pa sediš i glediš. I što je najvažnije ćutiš. Koje sranje?“

Narator se podsmeva samom sebi ali pre svega onom što je uklopljeno i pozicionirano, stabilno, kolektivno…. Relativizuje identitete i književni establišment. Izbegava linearnu naraciju, često piše u futuru kada pripoveda o prošlom, igra se rečima, iz muškog roda ponekad prelazi u ženski, sugeriše: „Ne čitati, ali ne“, „Ne čitati, najusrdnije molim“.

„videli su moj novi identitet, makar da to nisam ja“

Protagonista je i u ovom delu trilogije dezintegrisan i marginalizovan, njegov identitet je fluidan (Trišman, Austrougarin, mađaron, sitna riba, nema ličnog dostojanstva, kukavica, nikad nije video sebe kao nekog ozbiljnog pisca), on čita, sluša muziku, šeta gradom, sreće prijatelje, krije se od onih koji mu to nisu, evocira prošlost, propituje književnost.

I dalje je ponekad nostalgičan i samosažaljiv, često (samo)ironičan, dekonstruiše, kritikuje, melanholičan je, često bez nade u budućnost, ali čini se i da se, u suštini oslobođen velikih očekivanja a samim tim i straha, pišući i „provocirajući“, čak i zabavlja.

I u Geniju bas gitare prisutne su brojne ali nepretenciozne reminiscencije na knjige koje čita i njihove autore (Knausgor, Le Klezio, Laslo Krasnahorkai…), radio-stanice i tv-kanale koje sluša: Treći program Radio Beograda i Mezzo, tu je i motiv Mebijusove trake i sl.

Ponovo promiče galerija domaćih pisaca, muzičara, književnih kritičara, reditelja, izdavača. Neki su tu u anegdotski intoniranim fragmentima, na neke se aludira, neki su prisutni još od Života pesnika (Aleksandar Tišma, Miroslav Mandić, Božidar Mandić…), pojedini su pomenuti svojim pravim imenima i prezimenima (Firči, Slavko Bogdanović, Relja Dražić, Andraš Urban, Dejan Ilić, Kukić, Ivan Milenković, Želimir Žilnik…), neki su „upakovani“ u inicijale,  igre reči (terrible Bacara, Ivo Andrich, Trovalis, Termopilo Paličić, Svirka Žaračev, profesor Lomprc, A. J, Peter d Art-butina…)…

„unutrašnji polemos“ i Drugost

Ne znam na koji način će oni koji ne poznaju kontekst „Tišminog“ Urvideka čitati ovu knjigu. Ali ono što jeste univerzalno u lokalnom, sa čime se čitalac/čitateljka može identifikovati (ukoliko mu/joj je to namera a ne mora da bude) u prvom redu je „unutrašnji polemos“ i Drugost čija se mnogoznačnost ne iscrpljuje u semantici rečenice: „PLAŠIO SAM se čopora. Ako bih video da se negde ljudi okupljaju, bežao sam odande“, mada njen podtekst, dosta o toj drugosti govori.