SLOBODAN TIŠMA, „ASTAL TIŠ RIBA FRIŠ, ŽIVOT PESNIKA: POLITICAL NIGREDO“

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Nek se gone svi u k. Astal hebe mater

svima. Veselje u tekstu! To, prijatelju!

Slobodan Tišma, astal tiš riba friš, Život pesnika: political nigredo

Verovatno nije slučajno što sam najnoviji roman Slobodana Tišme, astal tiš riba friš. Život pesnika: political nigredo (Nojzac, 2022), objavljen u izdavačkoj kući Nojzac čiji je Slobodan Tišma posvećen čitalac, pročitala u jednoj umetničkoj rezidenciji u Švedskoj. Kod kuće nikako nisam uspevala da pronađem mir i da čitam (Misliš da si kod svoje kuće, a gde je to?) a razloge za to bih mogla objasniti Tišminom rečenicom iz romana: U Novom Sadu nam više nije bilo lepo, koju je, istina, on upotrebio u jednom drugačijem kontekstu. 

Slobodan Tišma, astal tiš riba friš. Život pesnika: political nigredo (Nojzac, 2022). Foto: LJMV

Sem evokacije nekadašnjeg „Urvideka“ (u kojem danas pristojni ljudi skrivaju kućno vaspitanje, anacionalizam i gađenje spram narodnjaka) u kojoj se uočavaju elementi demistifikacije i koja, čini se, nije imala za cilj da bude nostalgična niti eufemistična, ali to ipak, u značajnoj meri, jeste osobenost romanu daje specifična narativna strategija upotrebe futura (SINOĆ, DOK ću na televiziji gledati Felinijev film; IĆI ĆU autom po hleb na limansku pijacu, u Marinu prodavnicu. Ako će Bruno Šulc imati auto?) i relativizacija identiteta (Zvaću se Kao-Kako? Mtumba!?; Danas ću se zvati Holden, Vilijam, ili onaj Selindžerov deran? Ne, zvaću se Alan Voker; DANAS ĆU se zvati Neznamkakosezovem.; JUČE ĆU se zvati Zvaćuse.)

Takođe, u romanu su prisutne i Tišmine jezičke smicalice na koje smo u njegovoj prozi navikli (recimo, Ana Tomčić umesto Ante Tomić; Možda je Frančeska Petrarka nesretna bila zbog kave; Urvidek umesto Ujvidek …) kao i  ovlaš iscrtani narativni tokovi i fragmenti koji u Životu pesnika nikako nisu puko literarno podštapanje.

U duhu (anti)junaka, marginalca, autor sopstveni književni lik gradi kroz (samo)ironični govor (Ako neko piše roman, kada je već zašao u sedamdesete godine svoga života, to je za žaljenje, jednostavno, nije sazreo kao ličnost, nalazi se u gadnim problemima; pisati autobiografiju ili dnevnik je vrhunac oholosti, sam vrh individualnog ludila) no u njemu se, u stvari, sadrži i jedan, uslovno govoreći, društveno-kritički diskurs, posebno primetan u pojedinim anegdotski intoniranim delovima. Autor, takođe, obraća pažnju na naizgled nebitne detalje ili epizode, poput one sa usamljenom devedesetogodišnjom staricom kojoj će zalogaj graška sa rebarcima biti njeno jedino društvo, ali − ne zato što ne zna o čemu će i kako da piše već su  takvi fragmenti u romanu u funkciji portretisanja glavnog lika.

U životu pesnika se mogu uočiti elementi romana o umetniku (priča o pesniku, muzičaru, muzičkim grupama Luna, La Strada), elementi socijalnog romana (specifičan socjalni ex-Ju milje, različite socijalne kategorije), romana lika (odrastanje i razvoj protagoniste), potom insajderski vodič kroz novosadsku neoavangardnu novu umetničku praksu (događaji u vezi sa Tribinom mladih, Komunom u Teslinoj, priča o akterima neovangardne novosadske nove umetničke prakse: Janezu Kocijančiću, Miroslavu Mandiću, Slavku Bogdanoviću, Vladimiru Kopiclu, Čedi Drči; konceptualnim radovima Mirka Radojičića; tzv. nevidljivoj umetnosti ispred samiške), mini-bedeker (klasične) muzike (SLUŠAĆU PRVI stav Pete simfonije Dmitrija Šostakoviča, pominjanje Hendlovog Mesije; Druge simfonije Gustava Malera; Mocartovog Don Đovanija), elementi romana na putu (putovanje po Jugoslaviji, obilazak sela u Srbiji, porodice Mirka Radojičića) i dr.

Foto: iz arhive portala Art Box

Na momente Život pesnika (u motivskom, ali ne i u narativnom smislu) podseća na Mihajlovićeve Tikve: vezivanje za konkretni lokalitet (umesto beogradskog Dušanovca reč je o novosadskom Limanu i Podbari), motivi porodice (odnos prema očevima i ocima…), tema uličnog nasilja (sukobi Podbaraca i Limanaca, javno pogubljenje Dimitrija Gavrilovića zbog ubistva dvojice milicionera – pozornika 1977. i sl.), stav prema devojkama (precizno definisane rodne uloge), fascinacija sportom (umesto boksom − fudbalom), prikazivanje socijalističkog društvenog miljea (odnos društva i pojedinca u komunističkom sistemu), marginalizovanih slojeva društva (porodica Mandić), kao i tema mentalnog zdravlja koja je Tikvama tek naznačena u sporednim likovima a u Životu pesnika tematizovana u liku glavnog junaka (Strahovi su me rasturali, zapravo napadi strave, to me je povremeno drmalo da nisam znao šta ću…; Dijagnoza je bila anksiozna neuroza ali na granici psihoze, tzv. grenc. Predložio mi je drastičnu terapiju na koju nisam hteo da pristanem, u pitanju su bili elektošokovi; Uzimanje onih sedativa je potpuno izbrisalo granicu između jave i sna, gubio sam orijentaciju i dr.)

Ukoliko bismo Tišminu prozu poredili sa autofikcijskom, u kojoj se težište sa autobiografije pomera na mešanje fikcije i fakcije, svakako se, u nekim aspektima, nameće heksalog Karla Uvea Knausgora. I glavni lik Života pesnika pominje (sem u nekoliko slučajeva) stvarna imena (prof. Sreten Marić, porodica Vrenešević, Fillip David, Tibor Varadi, Dušan Kovačević, Koja iz Discipline Kitchme, bubnjar Firči, Kebra iz Obojenog programa…), obraća pažnju na naizgled trivijalne detalje, introspektivan je, samoironičan, evocira prošlost, sluša muziku, bavi se muzikom, živi u urbanom miljeu, propituje svoj odnos sa ocem, devojkama, prijateljima i sl.

Ipak, autor Života pesnika eksplicitnije tematizuje fluidni identitet i mada pominje svoju suprugu, kako kaže, pankerku i pesnikinju Jasnu Manjulov (Biću matrilinearan, udaću se, doći ću da živim u porodici žene, čiji ću ja biti suprug, tj. sin, ali ona nikad neće biti moja žena), ne secira njihovu intimu na način na koji je to, recimo, Knausgor uradio pišući o svojoj tadašnjoj ženi, književnici Lindi Bustrem.

Iako ovaj roman sasvim sigurno neće izazvati sudske procese kao što se to desilo sa autofikcijskom prozom norveških autora, Karla Uvea Knausgora i Vigdis Jurt, svakako da određena razotkrivanja ne štede pojedine „likove”.  Tako je, na primer, u kritičkom i ironijskom kontekstu, u jednom delu romana pomenuta Porodica bistrih potoka na planini Rudnik, tačnije tzv. beogradski vikend komunari, kako je u jednom momentu nazvan i sam Božidar Mandić s kojim je protagonist u komplikovanom odnosu prijateljstva i razmimoilaženja.

Takođe, u romanu postoji i izmišljeni ili realni rivalitet sa imenom i delom Aleksandra Tišme koji se, u suštini, ne iscrpljuje u manifestnom kompleksu inferiornosti (MOJ PROBLEM sa imenom Aleksandra Tišme. Pored njega, tj. pored njegovog imena, ja kao pisac ne postojom, iako se naše književnosti ne mogu nikako usporediti; Pogrešio sam što nisam uzeo Jasnino prezime Manjulov i tako izbegao mnoge glupe situacije zbog prezimena Tišma koje je bilo licencirano…).

Pretpostavljam da Slobodan Tišma ovaj svoj roman ne smatra najboljim, mada on nije ni profan ni običan, ali svakako jeste komunikativniji od tekstova koje je do sada objavljivao. Ipak, ovo je jedna od retkih knjiga koju sam, u poslednje vreme, poželela da nastavim da čitam što će se, ako je suditi po poslednjim rečima u tekstu romana (… nastaviće se, možda…) verovatno i desiti.

 

*Intervju sa Slobodanom Tišmom dao čitaocima portala Art Box možete pročitati na sledećem linku: https://artboxportal.com/intervju-sa-slobodanom-tismom/

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!