Piše: Neda Todorović //

Ovo je naslov Almodovarovog filma iz 1999. Pod taj naslov mogu da se smeste ne samo dve najnovije knjige koje preporučujem, nego i neke od onih iz moje kućne biblioteke ređane po sadržaju. Prva knjiga je „Žensko’’, Kamij Lorans (Akademska knjiga, 2022) a druga „Jedna žena’’, Ani Erno (Štrik, 2022), delo prošlogodišnje nobelovke. Kad sam pročitala ova dva izdanja, jedno za drugim,  kao da sam im otkrila isto izvorište, knjigu rodonačelnice pristupa temi odnosa majke i kćerke – „Vrlo blaga smrt’’, Simon de Bovoar.

De Bovoarova je pre skoro šezdeset godina napisala kratki roman o iskustvu dok je skoro tri meseca sedela u bolnici uz uzglavlje umiruće majke. I, dok joj je čaršija zgranuto zamerala na šokantnoj otvorenosti, „kao da je hvatala beleške pored majčine samrtne postelje’’, Sartr je smatrao da je ta smela mešavina žanrova, autobiografije, intimnog dnevnika, dokumentarne nefikcijske forme tek povremeno začinjene fikcijom, najbolje što je njegova saputnica, egzistencijalistkinja i feministkinja ikad napisala. Smelo je izložila sebe sudu čitalaca, obnažila se, preuzimajući istovremeno nekoliko uloga: autorke, glavne ličnosti, naratorke, protivnice majčinih  buržoaskih i religijskih vrednosti i kritičarke  medicinske struke i njenog racionalnog odnosa prema patnjama i bolovima pacijenata… Pre nje, od antike naovamo, čitali smo uglavnom muške projekcije uloge i mesta majke u porodici, u odnosu sa mužem i decom, u ljubavnim igrama, u borbama za presto…

Odnos majke i kćerke spada među najsloženije relacije u svim porodičnim, krvnim vezama. To je i odnos bezuslovne ljubavi, ali i odnos celoživotnog odmeravanja snaga; odnos ženske konkurencije, iskren koliko i lažan odnos poveravanja i prećutkivanja; odnos  potlačenosti i bekstva iz okrilja nasilnim presecanjem nevidljive pupčane vrpce; odnos skidanja nametnute zajedničke nanogice; odnos kidanja neraskidive veze koja se ne prekida ni odlaskom na drugi kontinent, bekstvom u brak, nestajanjem u drugoj dimenziji. U prošlom veku žene su najzad progovorile o tom odnosu kao na primer u „Strahu od letenja’’.

Izvlačim iz police nasumice knjigu gonkurovca Fransoa Vijergansa, Belgijanca u Parizu, „Tri dana kod majke’’ o iskustvu sina sa majkom koja stari, gubi pamćenje a ipak se, odlazeći, brine da li je pisac završio knjigu koju je počeo dok je nakratko boravio kod nje. Pa delo „Nije to ništa strašno’’, Džulijana Barnsa, njegov „porodični spomenar’’ sa izveštajem o potresnim momentima kada je nekoj službenici koja je govorila mehaničkim glasom, kao robot,  prijavljivao majčinu smrt. Izgovorila je samo četiri bezdušno suvišne reči: „To bi bilo sve’’.

I pisci su se, vremenom, odvažili na emotivni pristup temi, na javno preispitivanje odnosa majka – sin. Prelistavam i prefinjenu knjigu En Enrajt „Okupljanje’’, najbolji irski roman 2008. godine. „Gde mi je tašna?’’, imala je običaj da kaže dok smo bili deca… Naši bi pogledi bili upereni kud bilo, samo ne u nju: ona nam je, kao gonič, bila za petama, poput nekakve kolektivne krivice dok preturamo po sobi, svesni da će nam tašna nekako promaći, ta smeđa, debela tašna, mada nema sumnje da je tu negde’’.

Eh, ti koreni naše neizlečive krivice da nismo na visini njenih zahteva. U romanu „Dabogda te majka rodila’’ Vedrana Rudan skandalizuje javnost intimnom ispovešću o odnosu mržnje i ljubavi prema hladnoj, neangažovanoj majci koja je nije zaštitila kada je trebalo od surovog porodičnog nasilnika. U skupom staračkom domu ta majka se neprestano žali kćerki na fantomske bolove, kao da se iza njih krije ili ih oseća zato što ipak okajava grehove. Zločin i kazna?

A Peter Esterhazi, mađarski pisac svetskog glasa, aristokrata po rođenju, u „Pomoćnim glagolima srca’’ piše kako je na dan majčine sahrane shvatio, kao uoči putovanja ili nekog nastupa, da je već postao gost u rodnoj kući. Itd, itd…

U romanu „Žensko’’ Kamij Lorans, dobitnica nagarde „Femina’’, autorka čije su knjige prevedene na trideset jezika, ide utabanom tragom autorke „Drugog pola’’: piše ispovest kakvu bi svaka kćerka i svaka majka mogla da napiše kada bi se samo usudila.

Junakinja na svom primeru istražuje žensku sudbinu tri generacije žena. Svoju, svoje majke i svoje kćerke. Ispisuje,  zapravo, žensku priču o osvajanju slobode. Od onog uobičajenog usklika pobede kada se porodilištem prolomi pobedonosno – Muško je! – do onog, kada se, tišim glasom izgovori presuda – Žensko je, posle koje dolaze tačka i zapeta; „I to je lepo’’; „Biće ih još’’; „S devojčicama je lakše’’…

Junakinjina majka nema svoj račun u banci, nema pravo da ispisuje čekove, ne može da se zaposli bez muževljeve saglasnosti. „Ona kuva (odlično – završila je školu za domaćice), igra tenis (dobro ) i šah (ne tako loše). Što se tenisa tiče, to je komplikovano, tvoj otac nije za to ( turniri na koje odlazi u kratkoj suknjici udaljavaju je od porodičnih ručkova )’’… I ova autorkina dvojnica, Lorans, kao devojčica proživljava neprijatno iskustvo sa dedinim bratom. To krunjenje moći patrijarhata, svedoci smo, u ovom veku postaje sve učestalija ženska tema. Prekida se viševekovna porodična i društvena zavera ćutanja. Lorans rađa sina koji, usled lekarske greške na porođaju, brzo umire. A majčina rana ostaje trajno. Njeno drugo dete, kćerka Alisa, ide putem sa znakom zabrane za dve prethodne generacije žena. Ona ne pristaje da se potčini mačističkom diktatu prošlosti. Osvaja slobodu za sebe ali i za svoju majku. Ona je možda jedna od prvih koja se neće požaliti da joj je prvu polovinu života strogim zabaranama uporopastila majka, a drugu, slobodoumnim buntovnim postupcima, kćerka. Alisa iz ove zemlje čuda ne oklevajući  konstatuje: „Žena je čarobna’’! Znak uzvika umesto tačke i zapete.

Izvrsno napisan, ovaj roman ispovest, analiza nasleđenih, stečenih i novoosvojenih porodičnih odnosa na primerima koji su tu, oko nas,  čita se kao nova biblija samosvesne ženskosti probuđene snagom svetskog pokreta #MeToo. Budućnosti  koja je počela.

„Jedna žena’’ je druga knjiga Ani Erno briljantno prevedena u Srbiji ove godine (Jelena Stakić). Možda je ključna rečenica ove knjige: „Čini mi se da pišem o majci da bih sad ja nju donela na svet’’.

U potrazi za istinom o ženi koja ju je rodila, autorka analizira vidljive promene tog odnosa: „U pubertetu sam se odvojila od nje i između nas je ostala samo borba’’; „Prestala je da mi bude uzor“; „U nekim trenucima je u ćerki imala klasnog neprijatelja’’; „Ponovo smo se obraćale jedna drugoj onim osobenim tonom iznerviranosti i neprestanog jadanja koji je uvek navodio na pomisao, pogrešnu, da se svađamo i koji bih u razgovoru majke i ćerke propoznala na svakom jeziku na svetu’’; „Ponekad sam zamišljala da mi njena smrt neće značiti ništa’’… Izvrstan je taj poznati, lapidarni stil Ani Erno.

U „Jednoj ženi’’ nema ničeg suvišnog. A autorka u ovoj knjizi izvodi najtežu operaciju sopstvenog srca, in vivo. Sociologizacija tematike, sveprisutni elemenat kreativnog rukopisa Ani Erno, deluje istovremeno i kao sredstvo za umirenje i kao upozorenje: a možda sada sve porodice, i srećne i nesrećne, liče jedna na drugu.