Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Preporuka portala Art Box / 50. FEST 

Nakon što je prikazan na filmskim festivalima u Kanu, Torontu, Njujorku, Helsinkiju, Rejkjaviku, Torinu, Londonu i drugim festivalima, film „Bergmanovo ostrvo” („Bergman Island“, 2021) je emitovan i na 50. beogradskom FEST-u.

Reč je o filmu koji je režirala Mia Hansen-Leve, a glavne uloge tumače: Tim Rot,  Mia Vašikovska, Viki Krips i dr. Radnja započinje tako što, protagonisti, Kris i Toni, odlaze na ostrvo Faro. Nadaju se da će, na mestu gde je Ingmar Bergman živeo i snimao svoja najslavnija dela, pronaći inspiraciju za svoj rad. No, Bergmanove seni, preplitanje umetnosti, fikcije i fakcije, utiče na njih više no što se to, s početka, činilo da će biti.

Film tematizuje odnos između  muškarca i žene, nastanak umetničkog dela i predstavlja omaž Ingmaru Bergmanu (1918–2007) i njegovom stvaralaštvu, ali i propitivanje njegovog života. Kako to sam naslov filma sugeriše, mesto radnje je ostrvo smešteno u Baltičkom moru, čuvenom po tome što je u njemu najpoznatiji švedski reditelj živeo, snimio nekoliko filmova i preminuo u  89. godini.

Bračni-rediteljski-scenaristički par Kris (Viki Krips) i Toni (Tim Rot) stižu na  Faro u trenutku kada se u njemu održava tradicionalni skup scenarista i pisaca. Smeštaju ih u sobu u kojoj su snimane „Scene iz bračnog života“, a kućepazitelj ne propušta da pomene da je upravo taj film  izazvao „milion razvoda”. Jer, sem što su opčinjeni Bergmanovim delom, svi ti Bergmanovi poklonici, referišu se i na njegov privatni život.

„Ne volim kada se umetnici koje poštujem loše ponašaju u privatnom životu“, komentariše Kris Bergmanovo očinstvo, njegov odnos prema devetoro dece koje je dobio sa pet različitih žena.

„Bergman je bio oštar u svom privatnom životu, kao i u svojoj umetnosti“, odgovoriće joj lokalni kustos.

Čini se da se, s početka, Toni lakše snalazi u novom kontekstu dok Kris uzalud pokušava da napiše scenario za svoj film. Ali, postepeno u tome uspeva te dobijamo film u filmu, priču u priči. U njoj se dešava i jedno venčanje i ponovni susret  sa ljubavi iz mladosti. Nižu se scene u kojima se prepliću umetnost, stvarnost i fikcija, žuđeno, dosanjano i doživljeno između kojeg je granica fluidna.

Što, opet, podseća na Bergmana što je, čini se, i bila ideja „Bergmanovog ostrva“.

Ingmar Bergman (1918-2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012).

Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagode i Mađioničar.

Režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nagrađivan na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim.

Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta.