Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Romanopisac, memoaristkinja i pesnikinja Vesna Goldsvorti rođena je u Beogradu gde je diplomirala na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Od 1986. godine živi u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je doktorirala i gde radi kao redovna profesorka engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji. Njene knjige su prevedene na dvadesetak svetskih jezika. Radila je i kao scenaristkinja, producentinja i voditeljka na BBC radiju. Godine 2021. primljena je u britansko Kraljevsko književno društvo.

Decenijama živite i radite u Londonu. Ne mogu a da se ne setim Pekićevih „Pisama iz tuđine“ i „Romana o Londonu“ Miloša Crnjanskog. Na britanskoj stanici Radio 4 vodili ste program u kome ste britanskoj publici predstavljalali srpsku muziku i poeziju. Kako je živeti između dve kulture? Koliko je na Vaš doživljaj identiteta i pripadnosti uticala činjenica da ste jedina Srpkinja koja je Bajronovim perom potpisala pristup Kraljevskom književnom društva čiji su članovi Išiguro, Hilari Mantel ili Dž. K. Rouling?

Pekić i Crnjanski svojim prisustvom i delom čine London jednim od velikih centara srpske književnosti. Mada nikako ne bih da se poredim po književnim dostignućima, moguće je našim životnim pričama ilustrovati tri različite generacije. Generaciji Crnjanskog svakako je bilo najteže, ne samo egzistencijalno, već i zato što je njegov boravak dugo ličio na istinski egzil, na nemogućnost povratka. Pekić je imao lagodniju situaciju. Ja sam mogla da putujem tamo-amo, da gradim karijeru koja se ne razlikuje mnogo od one koju bih imala u Beogradu. Međutim, ta veća otvorenost takođe ima svoju cenu. Treba se navići na stalnu egzegezu, na objašnjavanje sopstvene dvostrukosti, ili rizikovati sumnju da ne pripadate srcem.

Izbor Bajronovog pera u trenutku pristupa Kraljevskom društvu upravo je odraz mog položaja: mogla sam da uzmem u ruke i Dikensovo, ili Eliotvo, ali Bajron je umro na Balkanu, o njemu sam pisala, to je simboličnija veza. Živela sam, međutim, i kroz one egzistencijalne trenutnke, recimo u vreme bombardovanja Beograda, kada sam u Londonu bila u tuđini, kada je dvostrukost nemoguća. To nisam krila. Paradoksalno uloga posrednika je, ma kako malo volje i snage imala za nju, tek tada bila zaista važna.

 „Gvozdenu zavesu“, roman koji je portal Art Box već preporučio svojim čitaocima, pisali ste na engleskom jeziku. Na srpski ga je prevela Nataša Tučev. Kada ste, zapravo, počeli da pišete na engleskom jeziku i koliko taj jezik određuje Vaš stil, izbor teme, odnos prema građi?

Prelazak u engleski jezik bio je postupan ali i sinoniman sa mojim književnim razvojem. Decenija u tranziciji, od sredine osamdesetih do sredine devedesetih, vreme je kada sam objavljivala malo, gotovo ništa: nekoliko pesama na srpskom, nekoliko prevoda u oba smera (recimo jedan roman Brusa Četvina na srpski). Prvu knjigu, „Izmišljanje Ruritanije“, završila sam 1996. Objavila ju je Jelska univerzitetska štampa 1998. Njen uspeh ukazivao je na solidnu budućnost u kulturnoj i književnoj kritici. Onda se desio taj strašni rikoše: bolest koja me je navela da napišem memoarsku knjigu, „Černobiljske jagode“, birajući engleski kao verovatno jedini jezik mog tada dvogodišnjeg sina. Ta knjiga je implicitni prevod, ceo jedan život, mladost u Beogradu preneta na engleski. U tom trenutku moje vladanje engleskim već je bilo na bilingvalnom nivou. Savršeno nije ni danas, ali ni moj srpski nije savršen.

Jezik možda ne određuje izbor teme, ali sigurno određuje stil i odnos prema građi, svest o različitom implicitnom čitaocu. Iskustvo prevođenja sopstvenih dela bilo je upravo zbog toga relativno mukotrpno. Recimo, jedan mali detalj kao ilustracija: u romanu „Gorski“ Temza se pojavljuje kao simbol stalnih promena finansijskih gospodara Londona; odlaze Rusi, dolaze Kinezi, dolaze Indijci. Moj narator, Nikola, razmišlja o besmislenosti novca dok trči pored jedne beogradske reke. Ta reka je u romanu Dunav. Da sam roman pisala na srpskom Nikola bi trčao savskim nasipom. Za to imam vrlo specifične scenografske razloge.

Jedan od predložaka „Gvozdene zavese“ je Euripidova „Medeja“. Pročitala sam da je to bilo Vaše prvo ispitno pitanje? Zanimljivo je da ste se vratili na tu temu četrdeset godina kasnije?

Jeste: prvi ispit koji sam položila, kod Nikole Miloševića i Vladete Jankovića, čista desetka, ako mi dozvolite da se pravim važna. Izvukla sam dva pitanja: Ovidija i Evripidovu „Medeju“. Odmah sam ih povezala idejom unakrsnog egzila – Ovidije u Tomima, Medeja sa Kolhide u Grčku – i krenula da odgovaram na oba istovremeno. Nikola me je prekinuo. Nije baš bio poznat po strpljenju na ispitima. Ja sam se prestravila. U stvari su me oslobodili trećeg pitanja, Horacijeve „Poetike“. Vidite već da sam svoj beogradski program iz svetske književnosti doživela kao lektiru za ceo život, vraćala se istim knjigama, nastavljala u sebi dijalog sa svojim profesorima, ali i sa svojim vanvremenskim kolegama. Sa Vladetom Jankovićem i bukvalno kada je bio ambasador u Londonu. Sa Danilom Kišom jer kod njega uvek nalazim tragove iste lektire. Vidite po ovakvim detaljima koliki sam knjiški moljac.

Kada sam počela priču o Mileni, o njenom bekstvu sa Istoka na Zapad, kada sam odlučila da ona tim bekstvom izdaje oca, utkala sam u svoju priču bezbroj paralela sa Medejom, počevši od zvuka samog imena. Zanimala su me pitanja sudbine i slobodne volje, a tu razgovor sa starim Grcima zaista biva plodotvoran.

 „Gvozdenu zavesu“ je britanski Gardijan proglasio knjigom dana, Vaša knjiga „Solunski anđeo“ je proglašena za Tajmsovu knjigu godine; recenzije su Vam pisali Džon Kuci, Rejčel Kask; dobitnica ste uglednih nagrada a u isto vreme i čitana književnica što često ne ide jedno uz drugo. Da li, i u kojoj meri, dok stvarate, razmišljate o horizontu očekivanja i recepciji sopstvenog dela?

Komplikovano pitanje. Naime, dok planiram, dok pišem, pokušavam da se oslobodim takvih misli jer bi bile ogromna kočnica. Da ne pričam o tabuima, o osećanju privatnosti: čin objavljivanja, istupanja u javnost, uvek je nešto što me odbija, kao da me pitate da igram balet na otvorenoj sceni. Zato odbijam da prodam autorska prava unapred, pre nego što knjigu završim. Potrebno mi je, makar u prvoj ruci, da radim kao da to niko osim mene neće čitati. A opet, da ne objavljujem, kako bih sebi dozvolila da provedem sate pišući? To su svojevrsni paradoksi.

O horizontu očekivanja i recepciji ozbiljno razmišljam kada knjigu završim, ali to je onda timski rad: urednik, agent, dizajneri, marketing, PR tim. Nedeljama se jurimo oko izgleda korica, opisa knjige, naslova i podnaslova, oko toga kako će izgledati na stolu u knjižari. Nekada se ne slažemo, ali postoji svest o zajedničkom cilju.

Pitanje različitih ukusa takođe bi mi predstavljalo problem da o tome razmišljam dok stvaram: nikada ne znam koja će zemlja za koju knjigu biti najveće tržište. Recimo, u Nemačkoj, zemlji u kojoj su se „Černobiljske jagode“ prodale u daleko najvećem broju primeraka, naslov je bio „Nostalgija za nigdinom“. Taj naslov bi moji saradnici u Britaniji smatrali apstraktnim, nejasnim. Srbija je jedno od mojih najmanjih tržišta a upravo srpskih čitalaca sam možda najviše svesna.

Svoj poslednji roman ste posvetili „prijateljima koji su odrasli istočno od linije koja vodi od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu“. Koliko se način recepcije ove knjige razlikuje u Srbiji i u Ujedinjenom Kraljevstvu?

Od samog početka sam želela da knjiga bude podeljena na dva jednaka dela, istočni i zapadni, da zemlja iz koje u London dolazi moja „istočna princeza” bude mozaik elemenata istočnoevropske istorije, a ne precizno definisano mesto. Ruritanija uzvraća udarac ako hoćete. Nasuprot tome, rekonstrukcija Londona i južne Engleske sredinom osamdesetih krajnje je egzaktna: ulice, hrana, filmovi, jezik, najsitniji detalji. Dosta britanskih kritika tu dokumentarnost prepoznaje i hvali. Svesna sam da je to manje važno od središnjih tema. Mislim da je „velika tema” knjige – odnos Istoka i Zapada, njihove vrednosti – prepoznata i ovde i tamo, s tim što je taj odnos u Srbiji pitanje koje se uvek i bolno diskutuje pa se upisujem u nešto što već teče, dok je u Britaniji knjiga bila provokacija i povod za diskusiju, barem u onih prvih nekoliko nedelja, pre Ukrajine.

Zbog čega ste odlučili da baš kroz motiv ljubavi propitujete i preispitujete odnos dva sveta, mitove i prošlost?

Znam iz sopstvenog čitalačkog iskustva da su najbolji politički romani oni ljubavni. Setite se samo Živaga. Ili Andreja i Nataše: čak i „Rat i mir“ oživi kroz priče o ljubavi. To je univerzalna tema kroz koju se prelamaju sva velika pitanja, kroz koju ona postaju mnogo manje apstraktna. Znam to i iz svoje životne priče: moj suprug i ja smo najobičniji bračni par, a opet smo i susret Srbije i Engleske, jezika, istorije, drugačijeg porodičnog sklopa.

Predajete kreativno pisanje. Iako je sve više takvih kurseva i kod nas, uvrežen je i stav da se pisanje ne može naučiti, da je književnost rezultat nadahnuća, iracionalnosti, čuda, velikog talenta, nikako plana i racionalnog promišljanja. Šta kažete svojim studentima na početku kursa kreativnog pisanja?

Nijedan od tih ekstrema nije tačan. Ako nemate talenta, nikakav kurs ga neće podariti. Pritom ne treba mistifikovati pisanje kvazi-religijskim stavom o inspiraciji, muzama… Kako god da pišete, kurs će vaše pisanje popraviti, skratiće vam put do nekih tehničkih saznanja. Oni najbolji daće vam i priliku da sretnete agente i izdavače. Svake godine imam po dva-tri studenta čija disertacija ode pravo u ruke urednika, umesto da kruži po agenturama. Ja sam bila profesor viktorijanske književnosti, na početku i sama pomalo skeptična, ali sam se razuverila. Postala sam bolji pisac onog trenutka kada sam počela neka formalna iskustva da prenosim drugima.

U jednom Vašem intervjuu sam pročitala nešto što mi se veoma dopalo i što mi se čini da je sve ređe i u lokalnom i u internacionalnom književnom diskursu. A to je – da Vam medijska pažnja ne prija previše. Koliko ste aktivni na društvenim mrežama i koliko su samopromocija i ozbiljan marketing danas neophodni deo književnog prepoznavanja i uspeha?

Ozbiljan marketing jeste neophodan. Međutim, koliko god da mi prija kad se njime bave moji izdavači, toliko ne volim sebe u toj ulozi. Postoji veliki pritisak na pisce da budu prisutni na društvenim mrežama. Tome sam dugo pružala otpor, pa sam polako pala, zid po zid, kao tvrđava. Prvo je izdavač moje poezije pre deset godina zahtevao da postavim stranicu na Fejsbuku, to je čak bilo u ugovoru, da bih mogla da objavljujem datume svojih nastupa. To romanopiscima ne bi tražili ali pesništvo je uvek dobrovoljni rad (smeh). Posle sam se kao pasivni posmatrač priključila na Instagram i Tviter da bih mogla da vidim šta tu moji prijatelji i kolege pišu – kada više nije bio moguć pristup bez članstva – pa su me postepeno i tu pronašli. Sad i ja „grakćem”, obaveštavam, reagujem, ali se uvek osećam kao trgovački putnik koji se izvinjava potencijalnom kupcu što mu kuca na vrata. Mislim da moji izdavači u dva-tri poteza postignu više nego ja u dve-tri godine, pa neću da im dajem alibi da se ne angažuju.

I, na kraju, na koji način doživljavate savremenu srpsku književnost u kontekstu evropske; čitate li domaće pisce i smatrate li se delom srpske (Eks-Ju) književne scene?

Pitanje je tu prvo na koji način doživljavam evropsku književnost. Naime, dovoljno sam dugo na Ostrvu da kada neko kaže evropska književnost to i meni znači, kao što uglavnom znači Britancima, književnost u prevodu. Ovde se ne prevodi dovoljno, izvorna književna produkcija na engleskom je ogromna. Za evropske pisce često prvo saznam iz beogradskih knjižara. Tamo se sigurno prevodi više, ali i dosta stihijski. Francuze pratim u originalu: u mom neposrednom komšiluku postoje dve odlične francuske knjižare, a u Londonu živi preko sto hiljada Francuza.

I srpsku književnost pratim u originalu, naravno, koliko to mogu da postignem. Prija mi to što je različita od engleske, ne samo tematski nego i formalno. Kad otvorim knjigu na srpskom nikad ne znam šta me čeka: nekad ogromna svežina koja me ponese, nekad se pitam „jel’ ovo videlo urednika”? (smeh). Srpsku scenu čine pisci s kojima sam delila školske klupe, pa i to pomaže da se osećam u toku. Sebe doživljavam kao sporednu, ali ne i nezanimljivu, pojavu u srpskoj književnosti, recimo kao neko buduće pitanje: Šta ćemo s njom?