Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Razočaralo me je što atmosfera starog Rejkjavika 101, koja me je, pored Bjork, na Island prvi put dovela pre šesnaest godina, postoji još samo u filmu Baltazara Kormakura. Sa islandskom autentičnosti ovoga puta nije bilo lako doći u dodir. Jer, Island je godinama unazad prestižna turistička destinacija, a centar Rejkjavika je pretvoren u stambene i hotelske blokove.

PUTOVATI U DOBA KORONE

Iako je Island izuzetno skupa zemlja, od kada je uspostavljena low cost avio-linija iz Budimpešte relativno se jeftino i lako može stići u Rejkjavik. Čak i ovih dana, sa potvrdom o vakcinaciji protiv kovida i negativnim rapid antigenskim testom. Mada je, u skladu sa zdravstvenom situacijom, smanjen broj kulturnih aktivnosti a epidemiološke mere se bespogovorno poštuju i dalje se može „postati Islanđanin za 60 minuta” ili „uhvatiti” aurora borealis.

TURISTIČKA NAJEZDA

U najfrekventnijim gradskim ulicama se zato umesto jezika saga uglavnom čuje engleski jezik. Pored prodavnica islandskih suvenira mnoštvo je internacionalnih restorana: grčki, indijski, turski, remen restoran, a samo pokoji kafić, poput Kafebarina seća na stari Rejkjavik 101 u kojem se nekada nalazio čuveni klub Sirkus.

KNAUSGOR I BJORK

A da je atmosfera kakvu pamtim zaista bila drugačija, „potvrdio” mi je i Karl Uve Knausgor, u petom tomu Moje borbe, u kojem se deo radnje dešava i 1992. godine, u Rejkjaviku. U njemu autor, narator i protagonist sluša islandsku muziku, piše, intenzivno izlazi, i jedne noći, završi na žurci kod Bjork. Koju, nažalost, nisam imala prilike da sretnem što opet nije bilo nemoguće budući da je Bjork često na Islandu.

Najpoznatiju islandsku umetnicu svi oslovljavaju po ličnom imenu iako je njeno prezime Gudmunsdotir. Islandska prezimena su patronimička, uz očevo lično ime (ređe majčino) dodaje se son za sina i dotir za kćerku, a Islanđanke ne menjaju svoje prezime nakon udaje.

VILENJACI I PATULJCI

Većina Islanđana veruje u trolove, vilenjake i patuljke, raznorazna „skrivena i nevidljiva stvorenja” sa kojima čak mogu biti i u erotskoj vezi. Na lokalnom radiju slušaoci sa njima razmenjuju poruke, u ministarstvu saobraćaja rade službenici zaduženi da izgradnja puteva ne uznemiri mesta na kojima žive „skrivena” bića.

ISLANDSKA KNJIŽEVNOST

Uprkos sveprisutnoj globalizaciji, turistima, prilivu kapitala i sve većem broju imigranata domaći su i dalje verni obrascima tradicionalog življenja koji podrazumevaju bavljenje umetnošću, kupanje usred zime pod vedrim nebom, neobraćanje pažnje na vremenske (ne)prilike i kult knjige.

Na Islandu nepismenih gotovo da i nema (99,9% je pismenih) a knjige se rado kupuju i daruju. U rejkjavičkoj gradskoj biblioteci postoji Ženski pripovedački kružok, organizuju se radionice kreativnog čitanja, kao i besplatne književne ture po gradu, sa ciljem da se promoviše poetika popularnih krimića i priča o duhovima koje Islanđani, uz romansirane biografije rado čitaju.

Ako je verovati statistikama, najpopularniji islandski pisci su Halgrimur Helgason, Irsa Sigurdardotir, Sjon i, naravno, Arnaldur Indridason, poznat po serijalu romana o policijskom inspektoru Erlenduru. Islanđani dosta čitaju i poeziju, kao i drevne sage, ali, ipak, najradije krimi-priče i horor-romane u kojima se pojavljuje i čitav niz tema koje je sa sobom donela globalizacija poput kriminala, imigracije, diskriminacije, narkomanije ili rasizma.

Starosedeoci sage i dalje čitaju u izvornom obliku jer svoj jezik sačuvali od tuđica i promena.

Najveći deo davnašnjeg vokabulara ovog nordijskog, starogermanskog  jezika, koji karakterišu dve specifične grafeme: Đ/ð i Þ/þ, sa nešto izmenjenom fonetikom i semiotikom, sačuvan je do danas.

Poneke arhaične reči  se koriste u novom značenju tako da su: simi, tolva i utvarp zapravo telefon, kompjuter i radio.

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

Šaljiva opaska kaže da je, nakon što Haldor Laksnes 1955. godine nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, Island postao zemlja sa najvećim brojem nobelovaca po glavi stanovnika.

Možda nije istina da je svaki drugi Islanđanin pisac, da svaki deseti napiše knjigu i da svaki Islanđanin godišnje kupi osam knjiga, ali sasvim je sigurno da starosedeoci vole da pripovedaju priče.

BOŽIĆNA POPLAVA KNJIGA

Tradicija Božićnog književnog vašara ili božićne poplave knjiga” (Jolabokafloda) datira od Drugog svetskog rata. Pošto Islanđani smatraju da je knjiga i dalje najbolji božićni poklon, one se najviše štampaju nekoliko meseci pred Božić.

Knjige se tradicionalno daruju na Badnje veče, a potom se čitaju uz toplu čokoladu ili božićni koktel jolabland.

ISLANDSKI PISCI U PREVODU NA SRPSKI

Islandska država je, očigledno, svesna koliko je literatura bitna za utvrđivanje pozitivnog nacionalnog imidža, važan aspekt slike o sopstvenoj naciji. Zbog toga ona i odnosom prema književnom nasleđu, kao i nekadašnjim domovima i legatima svojih pisaca (među kojima je i  Kuća u kojoj sam dobila priliku da boravim i pišem) pokazuje stepen (samo)poštovanja.

Zahvaljujući kulturnoj politici koja podstiče književno stvaralaštvo i prevode na strane jezike, knjige Haldora Laksnesa, Gunara Gunarsona, ali i Olafa Olafsona, Sjona, Ofejgura Sigurdsona, Arnaldura Indridasona, Hugina Tora Gretarsona, mogu se čitati i na srpskom jeziku.

ISLANDSKA UMETNOST

Pored islandske literature i muzike Bjork i grupa Amina, Mum i Sigur Ros, internacionalnu pažnju privlači i Olafur Elijason. Ovaj dansko-islandski umetnik, nastanjen u Kopenhagenu i Berlinu, ima studio i u Rejkjaviku, u džentrifikovanoj, trendi četvrti Grandi. Zaslužan je i za dizajn dizajn Harpe, rejkjavičke koncertne dvorane i konferencijske sale, čija led fasada, sa „kvazi-ciglama”, podseća na bazaltne stubove stvorene erupcijom vulkana.

Za Island je vezana i Joko Ono, koja je u čast svog preminulog supruga, Džona Lenona, uz podršku islandske države, (koja inače važi za jednu od najmiroljubivijih), na vulkanskom ostrvu Videj postavila svetlosnu instalaciju, Toranj mira.

Snopovi svetlosti se emituju na dan Lenonovog rođendana 9. oktobra, pa sve do datuma njegove smrti, 8. decembra, kao i za Novu godinu i prvog dana proleća.

STARI ŠARM

Iako se to instant turističkim boravkom ne može osetiti, Rekjavik ipak poseduje stari šarm.

Uprkos tome što nije uputno izvoditi generalizacije, jer u pitanju je i zemlja sa visokim indeksom sreće, kao i velikim stepenom depresije. 

Mada će mnogi trvrditi da je i to samo stereotip, na Islandu starosedeoci i dalje poštuju  principe egalitarizma pa nije neobično zateći članove vlade u lokalnom horu ili u nekom od gradskih bazena. Kupanje pod otvorenim nebom u sred zime posebna je priča i atrakcija. Kao i etikecija koja se u tim bazenima poštuje.

No, to je već sledeća priča…