Piše: Maja Rogač Stančević //

Poput naslednih bolesti koje se prenose ženskom linijom, i životni modeli, izbori i preference mogu biti nasleđeni, proizvodeći neizbežnu patnju i pohranjujući je dalje u kolektivno nesvesno.

Eros u svom sjaju, ne toliko i bedi, prikazan je u Sezoni berbe Magdalene Blažević (Booka, Beograd, 2023) kao sila koja vezuje uz život, čak i u nepodnošljivim okolnostima, često pri tome ugrožavajući već ustanovljene odluke i aranžmane pojedinca. U kojoj meri je to presudno za naratorke Idu i Unu, majku i ćerku, saznajemo tek kroz postupno otkrivanje sadržaja koje bujajući eros u njihovim životnim kontekstima potiskuje, a on je daleko više od ispraznosti svakodnevice, navike, repeticije ili kvazisigurnosti.

Ida doživljava nezamisliv bol i najstrašniji košmar svake majke – pred njenim očima neprijateljski vojnici varvarski ubijaju njenog devetogodišnjeg sina. Ovaj zločin je za čitaoca odložen, kodiran, skriven u pripovedanju. U Idinoj naraciji postoje signali, poput velike crne fleke na tepihu, koju u snu riba dok ne počne i sama da krvari, ili uspavanke čije stihove, po povratku u pustu kuću, nesvesno pevuši, spontano ih prenoseći ćerki.

Iako su ove pojedinosti upečatljive, teško ih je odgonetnuti dok se, pri kraju romana, ne konkretizuje užas traume i retrospektivno ne razotkriju veze među pojavama. Uspavanka ispunjena najnežnijim simbolima – jagnjeta, deteline i svile ostaje za Unu zvučni zapis same porodične kuće u koju se vraća, tada još, za čitaoca, daleko od zlokobnog značenja koje u nastavku romana poprima.

Obezličena, ponižena, silovana i ucenjena ranjivošću svog drugog deteta – Une, Ida preživljava mobilišući svoju vegetativnu prirodu, na isti način na koji šiblje divljeg bilja, nošeno organskim procesom rasta i grananja probija prozore napuštenih kuća. Njeno telo proizvodi mleko i doji, diše, spava, obnavlja se i održava snagu u uslovima najgore kolektivne bede.

Tvornica u kojoj je zatočena u romanu je slika zarobljeničkog logora iz rata devedesetih na teritoriji bivše Jugoslavije o kojem je za Idu nemoguće govoriti, izuzev kroz eufemizme i sporadične slike užasa – leševi dveju žena koje su skočile sa sprata ne bi li tako osvojile slobodu, krv majke na ustima deteta, otimanje izgladnelih žena za jabuke prosute pred njih, na zemlju. Te slike su komprimovani memorijski zapisi kojih je nemoguće osloboditi se. One se prelivaju u druga čulna iskustva: bobice čiji crveni sokovi podsećaju na krv, lekovite i opore biljke, jestive i otrovne gljive izmešane u svom prirodnom habitatu – šumi. Šumi koja se širi ka opustelim razvalinama ljudskih naselja, pa i fikcionalnog sela Desa, koje bi moglo biti ma koje bosansko selo u bivšoj Jugoslaviji.

Tri lica u romanu Magdalene Blažević označavaju obrise intimnih svetova naratorki koji funkcionišu kao inkarnacija često zloupotrebljavane izreke (kojom se često mnogo toga amnestira) – istorija se ponavlja. Njena ponovljivost kao da je upisana u životnu putanju dve generacije žena. Una i Ida pripovedaju o Drugom u sebi. Drugo lice, istinski sagovornik, pounutreno Ti, muškarac je koji egzistencijalno pripada drugoj porodici/ženi, nepoznatom životu koji se odvija u nekoj neodređenoj maglini, daleko od saznanja naratorke i koji je unapred označen kao neautentičan, potpuna simulacija, dok je odnos unutar kojeg ona opaža stvarnost i pripoveda, stalno se obraćajući tom pounutrenom drugom licu sagovorništva, iskorak ka istinskom postojanju, s onu stranu društvenih konvencija. Autorka ostavlja čitaocu da se razabere i da pristane ili ne na takvu dihotomiju koja može delovati pomalo naivno, ali sigurno pridodaje celovitosti likova i odabranoj perspektivi.

Da li se to što, nakon tragedije, Ida nastavlja da oseća nešto autonomno od bola nenadoknadivog gubitka koji ju je zadesio, i živi svoju seksualnost, makar se na taj način zapravo spasavala od ličnog beznađa, može shvatiti kao njen hibris? Ova majka koja, tragičnim spletom okolnosti, postupajući po automatizmu, dodaje najoštriji nož u kući ubici svog deteta ne znajući, naravno, kako će biti upotrebljen, nastavlja da živi. I već to je u okvirima balkanske aksiologije kvalifikuje za neku vrstu kazne. Ipak etičke kategorije ostaju izvan teksta, u korist životnosti kao takve.

Ako je u očajničkom posezanju za erotskom ljubavlju sadržan i beg od stradanja, a ne isključivo stradanje – neminovno zbog celokupnog konteksta, to nije eksplicirano u romanu Magdalene Blažević, ali činjenica je da se sve drugo što okružuje kobne strasti obe naratorke, Une i Ide, sva kompleksnost relacija, gubi iz vidokruga i sažima pred veličanstvenom monomanijom koja je tek na rubovima prožeta ponekom spoljnom impresijom.

Jedina konstanta je eros. Čak i u Tvornici, Ida misli o svom ljubavniku, i misao o njemu je prostor njene utopije i izvor njenog vitaliteta. Autorka iskušava čitaoca scenom u kojoj Idin ljubavnik, mobilisan u neprijateljskoj vojsci, kao njen tajni saveznik krišom ispušta narandžu u njeno krilo. Prikazana glad, koliko za plodom punim slasti čiju koru dugo čuva skrivenu u džepovima haljine, toliko za simboličkom sponom s ljubavnikom, izaziva neku vrstu nelagode jer mada je izvesno da je pojedinac u zamajcu istorijskih događaja često porobljen i ne može mnogo da učini kako bi se oslobodio nametnute uloge, ipak je tolika sposobnost naratorke da lično pretpostavi kolektivnom donekle zbunjujuća. A, istovremeno, sva ova, pretežno moralna pitanja postavljena iz udobne pozicije krune se pred elementarnom snagom gladi izmučene jedinke koja u opisanim zalogajima pronalazi snagu da preživi, a tako bi to i trebalo da bude.

Senzualnost je ključ i jezik Sezone berbe. Ida i Una su u najdubljem dodiru s prirodom: one su i isceliteljke i travarke. Pripravljajući meleme od nevena i kleke, berući i sušeći čudesne cvetove u kojima je sadržana esencija leka, one slede prirodu u njenim vegetativnim ciklusima. Znanje o svojstvima biljaka takođe je nasleđe po ženskoj liniji i jasno je da ga i Una usvaja, na sličan način kao i narodnu uspavanku, nesvesno, upijanjem slika i zvukova svog detinjstva, na način koji se mora definisati kao ženski. Nema traga inicijaciji ili obučavanju, ono (znanje) sazreva organski. Snovi su još jedan drevni medij poruka iz dubine: snevačica se pretvara u reku, pod mutnom vodom traži svoju decu, pokušava da ukloni crnu fleku dečije krvi, iz njenih grudi raste košutovina. Sve oniričke slike u romanu vrlo su snažne i sugestivne.

Proza Magdalene Blažević obiluje erotskim pasažima. Autorka prikazuje erotske odnose u njihovoj samodovoljnosti, kao organske pojave, onako kako prikazuje čitav jedan čulni svet mirisa, boja i tekstura koji je esencija pripovedačkog sadržaja Sezone berbe. Svest bespogovorno prati telo, prepuštajući mu se i ulivajući se u stihiju koja ništi i stvara istovremeno. Sve što dozreva tamni, kako napominje Ida, u svom najblistavijem trenutku zrelosti na korak je od raspadanja. Ispod pokrova opojnih mirisa cvetova i plodova, u pozadini nešto truli. Livada je zasuta pokopanim leševima.

Autorka suočava čitaoca sa mnjenjem, ali i sopstvenim predrasudama, krećući se unazad i razmotavajući klupko nužnosti Idine, a zatim i Unine putanje, koje možda možemo pomešati sa uzrocima. Dve generacije strasti liče jedna na drugu, a autorka ih povezuje na još jedan način: otkrivajući Idinog ljubavnika kao Uninog oca.

Ostaje neizvesno da li je priča o Uni, ćerki rođenoj iz Idine strasti prema neimenovanom muškarcu neka vrsta davanja legitimiteta ovom odnosu? Ili je to priča o nasleđu koje deluje u dubinama nesvesnog i pronalazi put da se ispolji? Čini se da je čitalac pozvan da odluči koje od mogućih značenja najbolje opisuje ovu sponu.