AKO SE NE VRATIM  ILI: ZAŠTO VOLIM FARGO I TWIN PEAKS

AKO SE NE VRATIM  ILI: ZAŠTO VOLIM FARGO I TWIN PEAKS

Autorka: Dragana V. Todoreskov //

Odmah da se razumemo – nisam gutač tv serija. Vreme provedeno u gledanju bindžovanog serijskog materijala prečesto mi se čini kao uzalud protraćeno, a ona stara strpljivost da se između epizoda poštuje određeni vremenski razmak nije mi više svojstvena. Ipak, postoje dve serije kojima se iznova i iznova vraćam i one za mene, ironično, predstavljaju sigurne kutke, beg od teške svakodnevice, pa i od sebe. Ironično, jer događaji u njima ne ukazuju na sigurnost, bezbednost, udobnost, posebno kada se gledaju prvi put, a svako njihovo repriziranje iznova budi nelagodu spram činjenice da znam tok događaja, ali na njega ne mogu da utičem. Mogu samo da čekam da kroz tamu buduće prošlosti čarobnjak pronađe kapiju koja spaja dva sveta, odnosno, da se pojavi mapa sa ucrtanim mestima na kojima borave zmajevi. Tada, uljuljkana u verovanju da je svet ipak dobro mesto, beskrajno zahvaljujem njihovim tvorcima – Dejvidu Linču i Marku Frostu (Twin Peaks, 1990, 1991, 2017), odnosno Noeu Holiju (Fargo, 2014, 2015, 2017, 2020)

Twin Peaks
Photo by TruShotz from Pexels

Jednako kao i Tvin Piks, Fargo je naziv mesta u SAD u kome se jednim delom odvija radnja istoimene serije. Za razliku od Tvin Piksa, izmišljenog gradića u državi Vašington, na američko-kanadskoj granici, okruženog šumom koja krije mnoge tajne sa impozantnim duglazijama i najboljom kafom na svetu, Fargo zaista postoji – reč je o gradiću u Južnoj Dakoti, nedaleko od Minesote. Zapravo, radnja ove serije odvija se u nekoliko mesta u Minesoti, Severnoj i Južnoj Dakoti (1, 2, 3. sezona), kao i u Kanzas Sitiju, Misuri (4. sezona). Da naziv ove crne komedije ipak ne bude originalan pobrinuli su se braća Džoel i Itan Koen snimivši 1996. godine film koji je doživeo internacionalnu slavu i bio ovenčan brojnim nagradama, a koji je poslužio kao nepresušna inspiracija, pretekst, gotovo lektira kako N. Holiju tako i mnogim drugim filnadžijama. I ne samo film Fargo – mnogi elementi scenarijsko-rediteljskog rada Koenovih prepoznaće se više ili manje u seriji. Rečeno jezikom poststrukturalističke teorije Džonatana Kalera, Filmovi braće Koen zapravo su onaj najviši nivo naturalizacije Farga i svako sklapanje ugovora između pažljivog gledaoca i kreatora serije nužno podrazumeva i član, ili makar appendix koji se, pored filma Fargo, odnosi i na Blood Simple, Raising Arizona, Millers Crossing, Barton Fink, The Man Who Wasn’t There, Big Lebowski, No Country for Old Man, A Serius Man, The Ballad of Buster Scruggs i i dr. O tome je pisao Noel Murray u tekstu ‘Fargo’: A Guide to the Show’s Coen Brothers’ References (https://www.rollingstone.com/tv/tv-news/fargo-a-guide-to-the-shows-coen-brothers-references-127116/, pristupljeno 9. 9. 2021). Zato ne iznenađuje da je Holi scenario najpre pokazao upravo Koenima koji su sa oduševljenjem prihvatili da budu producenti serije.

Kontekst je inače mnogo širi i uključuje i rediteljske radove F. F. Kopole, M. Skorsezea, O. Stouna, V. Andersona, P. T. Andersona, K. Tarantina, M. Mekdone i drugih. Jedna od scena koja je mene oborila s nogu je ulazak Eda Blamkvista, mesara, iz sporedne u glavnu prostoriju, a koja, viđena okom najmlađeg člana porodice Gerhardt, neverovatno podseća na trijumfalni ulazak Mikija Noksa (Woody Harelson) u Melaninu porodičnu kuću (O. Stone, Natural Born Killers). Okrvavljena mesarska kecelja ukazuje na poriv za ubijanjem baš kao što sam termin mesar, kasapin, upućuje na brutalnost u mnogim filmskim ostvarenjima. I tako dalje, eto poslastica za filmofile na pretek. Međutim, gore navedeno nikako ne znači da se radnja ne može pratiti i u njoj uživati bez navedene podloge, kao što u Twin Peaks možete zakoračiti bez poznavanja prethodnog rada Dejvida Linča, pa i crime & mistery matrice američkih serija, čak i sapunica. Dakle, komercijalni aspekt, onaj koji treba da privuče šire mase, svakako ne manjka, baš kao ni uvrnuti humor svojstven obema serijama.

Fargo
Foto: William DeHoogh on Unsplash

Opisani događaji, u čiju nas istinitost Holi i njegov tim saradnika na scenariju i režiji uveravaju na početku svake epizode („This is a true story. The events depicted took place in [location] in [year]. At the request of the survivors, the names have been changed. Out of respect for the dead, the rest has been told exactly as it occurred.“), odigrali su se 2006. godine (1. sezona), 2010 (3. sezona), zatim 1979 (2. sezona) i 1950 (4. sezona). Lako se može uočiti da je radnja neparnih sezona vezana za novije datume, dok parne sezone Farga odlaze u prošlost dobijajući na taj način karakter hronika i više univerzalno američkih nego privatnih priča. Dok su u prvoj sezoni krvavi događaji iz 1979. samo uzgred pomenuti, u drugoj će pokolj u Siuksu zauzeti centralno mesto. Poreklo jednog od protagonista druge sezone, Majka Miligana, biće rasvetljeno u četvrtoj sezoni. Mister Vrenč iz prve sezone pojaviće se u trećoj. Dijalog između sezona nije uspostavljen samo na osnovu likova, nego i na osnovu motiva koji se ponavljaju, variraju, pa čak i parodiraju. Stoga ću izraziti neslaganje sa kritičarima koji tvrde da se svaka sezona može posmatrati kao posebna celina, priča za sebe. Konkretnije: može, ali po mom mišljenju, nije preporučljivo. Baš kao što ni nepoznavanje filmskog konteksta to nije.

Fargo počinje kao priča o malom čoveku koji „evoluira“, ako se tako može reći, u serijskog ubicu. Tokom sve četiri sezone pojavljuju se likovi koji, poput Lestera Najgarda (Martin Freeman), menjaju svoj obrazac ponašanja i karakter, postajući nemilosrdni, sujetni, željni slave, uspeha i novca. Oni se suočavaju sa najtežim protivnicima – od Lorna Malvoa (Billy Bob Thornton), koji je Najgardov „mentor“ i saveznik u prvih nekoliko epizoda, preko Majka Miligana (Bokeem Woodbine) i mafijaške porodice Gerhardt zajedno sa Indijancem Hanzijem (Zahn McClarnon) koji, svako u svom interesu, jure Pegi (Kirsten Dunst) i Eda Blamkvista (Jesse Plemons), potom zagonetnog V. M. Varge (David Thewlis) koji, uz pomoć Jurija (Goran Bogdan), zagorčava život Emitu i Reju Stasiju (Ewan McGregor) i Rejevoj devojci Niki Svango (Mary Elizabeth Winstead), te mafijaških porodica Kenon i Fada (Jason Schwartzman, Chris Rock, i dr.) koje, u svom međusovnom obračunu, kao i trovački raspoložena susetka Oraeta Mejflauer (Jessie Buckley), lako mogu nauditi krotkoj porodici Smatni. Kako sačuvati glavu, a pritom nešto i zaraditi, pitanje je sad?

Kako neko ne bi pomislio da su četiri američke države, ponajpre Minesota, lišene bilo kakvog reda i zakona, na snegom pokrivenim ulicama gradića u kojima se dešavaju zločini zatičemo revnosne policajce Moli Solverson (Allison Tolman), Gasa Grimlija (Colin Hanks), Lua Solversona (Patrick Wilson), Henka Larsona (Ted Danson), Gloriju Brgl (Carrie Coon)… U prve tri sezone u njihova moralna načela ne treba sumnjati. Oni podsećaju na idealne likove iz Twin Peaks-a: pre svih, na  FBI agenta Dejla Kupera (Kyle MacLachlan) i šerifa Harija S. Trumana (Michael Ontkean), a potom na njegove zamenike „Hoka“ Hila (Michael Horse) i Endija Brenana (Harry Goaz) i FBI tim: Gordona Kola (David Lynch), Alberta Rozenfilda (Miguel Ferrer), pa Deniz Brajson (David Duchovny). Predstavnici zakona u četvrtoj sezoni Farga stoje po strani ili se lakše opredeljuju za jednu od porodica (premda ulogu pozitivca preuzima „Irishman“ koga ubedljivo tumači Ben Wishaw). Sve u svemu, iako korupcija postoji, naši pobrojani „pozitivci“ – ili, preciznije, pozitivci po svaku cenu – hrabro se nose i protiv sila zla, ali i protiv malih ljudi koji konstantno čine prestupe, nastojeći da ih zaštite i odvrate od ambicija.

I baš kao što nas Veliki Inkvizitor kod Dostojevskog uči da, ako nema Boga, sve je dozvoljeno, Lorn Malvo će na početku serije objasniti Lesteru: „Your problem is you spent your whole life thinking there are rules. They aren’t.“ Dakle, na delu su relativizam, akcidentalizam, neizvesnost, kao i moralni disbalans. Ne samo što Malvo ubija, hladnokrvno, brutalno, cinično, reklo bi se, uz pozdravne govore žrtvama, već i oslobađa Lesterov bes i ambiciju, kao i pohlepu (na koju će u drugoj sezoni Lu maestralnom replikom upozoriti Majka Miligana). Duh Malvoa, zlog, beskrupuloznog, ciničnog plaćenog ubice, toliko različitog od plaćenih ubica iz čuvene crne komedije Martina Mekdone In Bruges, lebdeće nad svim sezonama Farga, a prepoznaćemo ga u likovima Hanzija, Varge i mis Mekflauer (ukoliko izuzmemo mafijaše iz parnih sezona). Međutim, dok je za Malvoa ubistvo dobro plaćen posao u kojem ima i pomalo umetnosti, Hanzi ubija nasumično: u svom poreklu i tretmanu u Vijetnamskom ratu, a ponajviše u konkretnim zločinima počinjenim od strane belih ljudi nad Indijancima, on nalazi opravdanje za pokolj koji inicira. Nimalo iracionalno nastupiće Varga, The Lord of No Mercy, uglađeni korporativni biznismen koji je nalogodavac, ređe egzekutor lično. Cinizam i crni humor odlikuju ovog filozofa-ubicu nepoznatog porekla i čudnog naglaska koji sebe predstavlja kao građanina sveta, živi skromno i ne manifestuje svoje bogatstvo. Cela jedna studija mogla bi se, baš kao i Malvou, posvetiti Vargi (koga, uzgred rečeno, fenomenalno tumači D. Tjulis i on je, po mom mišljenju, pored Kirsten Danst, Martina Frimena i Džejsona Švarcmana, ostvario najblistaviju ulogu u nimalo lakoj konkurenciji). Sa druge strane, za Mekflauerovu moglo reći da ubija iz dosade, sitnog koristoljublja ili zabave radi.

Pored vrhunskog zapleta i glume, svakako treba reći nešto o muzici, raznovrsnoj i upućivačkoj u praćenju radnje i u povezivanju sa širim filmskim kontekstom. Kada mi se učinilo da je treća sezona pomalo u zaostatku u odnosu na prve dve (pre svega zbog ponovljivosti i istrošenosti lika policajca-heroja), moj utisak je, pored digresije iz života Enisa Stasija (priča unutar priče), te pojave Reja Vajsa, na koju ću se vratiti kasnije, popravila muzika, a posebno simfonija Sergeje Prokofjeva Peća i vuk koju prati odgovarajuća naracija u četvrtoj epizodi. Njen je cilj da uspostavi sklad između muzičke teme i akcije, i ona to čini maestralno. „Svaki lik u ovoj priči biće predstavljen različitim instrumentom u orkestru“, kaže nam narator (ironično, to je Billy Bob Thornton). I ne samo to – svi su oni upoređeni sa životinjama ili likovima iz Peće i vuka koja se, kroz seriju, drugačije percipira nego inače.  Od prve do poslednje epizode serije ne prestajemo da se iznenađujemo muzičkim temama, počev od Betovena i Prokofjeva, preko Djuka Elingtona, Pitera Grina, Džonija Keša, filmske muzike (recimo, prvu sezonu „zatvara“ muzika iz filma Fargo), pa sve do Black Sabatha, tradicionalne muzike različitih naroda, gospela itd.

Na kraju, zatvorimo krug, tj. vratimo se početku teksta. Već pomenuti Rej Vajs (Ray Wise) jedna je od poveznica Farga i Tvin Piksa. Zagonetna pojava ovog glumca koji u Tvin Piksu tumači ulogu Lilanda Palmera, ubice svoje kćerke Lore zaposetog demonom, dogodiće se u Fargu u tri navrata u trećoj sezoni. Paul Marrane će na različitim mestima, u trećoj epizodi u avionu i u Los Anđelesu, a u osmoj u kuglani(!), izgovoriti zagonetne replike. Tako će zahvaljujući njemu Niki Svango saznati da je Rejova duša nakon njegove smrti nastanila telo male mačke. On je, dakle, poput Linčovih mnogobrojnih zaumnih i oniričkih stvorenja, u funkciji prenošenja poruka iz sveta mrtvih u svet živih. Snažno verujem da je na taj način serija Fargo načinila svojevrstan omaž Tvin Piksu. Jer najbolji uče od najboljih. Za vas ne znam, ali ja neću biti previše otvorena prema novim i novim serijama čije se tržište kreće ka prezasićenju. Naprotiv, sačekaću da me uhvati ona potreba da pobegnem od svega u neki sigurni kutak. I onda, što bi Irishman rekao budućem Majku Miliganu, If I don’t come back, I’m dead or… Odoh u Fargo. Ili u Tvin Piks!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!