Piše: Merima Aranitović //

Seda, duga kosa i ista takva brada. Sportski obučen. Štap u ruci. Mogao bi da bude uvod u priču o starijem rekreativcu. Mogla bi da bude i o šmekeru koji neguje sportski stil, uz malo neobičan stajling. Mogla bi, ali nije.

On ulazi u autobus, i odjednom svi ustaju sa svojih mesta. Izlaze, pomeraju se, trude se da ga ne vide. On stoji, glave pognute, jedva je držeći rukom za šipku u prevozu, jer u drugoj ruci drži tri kese i štap.

– Sedite…

Sedne onako napola na sedište jer mu je noga povređena a i sramota ga da one kese stavi na sedište pored.

-Teško je ovih dana. Neće više biti posla… A i povredio sam nogu… – pokazuje na stopalo koje je oteklo pa jedva stane u patiku, kao da se pravda.

– Ma, klizi ovo lišće – kažem, gledajući mrenu na jednom oku.

– Jeste –  nasmeši se on, gledajući i dalje više u pod nego u mene i još dvoje putnika koji su ostali u zadnjem delu autobusa.

– Imate li gde da spavate?

– Nađe se, evo idem na stanicu železničku. Ide li ovaj do tamo?

– Ide, ali što ne idete u Svratište za muškarce?

– Ići ću sutra da se prijavim, ali i tamo ujutru moraš da izađeš.

– Ali bar da spavate na toplom, a preko dana… – šta pametno da mu kažem, ali se on nadovezuje da ni u kafanu ne može jer, para nema, a ni posla zimi, kakav god to posao bio.

Još koja razmenjena reč, njegova glava se podigla, videh starca koji je to sticajem okolnosti rano postao. Ono jedno oko bez mrene se smeje – u njemu stanuje dobra duša. Samo bez doma. Dom je u tih nekoliko kesa. Nešto garderobe, možda i hrane, i učinilo mi se nešto nalik ćebetu.

– Ja sad izlazim. Idite obavezno u svratište. A srešćemo se mi još.

– Hoću. Čuvaj se i ti…

Izađem, a za mnom ono dvoje što su slušali naš razgovor.

– Vidiš kako ljudi žive – reče žena čoveku pored sebe. Na licima im šok i neverica, kao da su sa druge planete dospeli u svet ljudi koji spavaju po stanicama i od socijalne sramote ne znaju smeju li na sedište u prevozu da sednu.

Takvih poput mog saputnika na Bulevaru ima svako malo. Spavaju na uzvišenjima ispred prodavnica. U prolazima između zgrada. Ljudi okreću glavu od njih. Ljudi se zgražavaju da je tako nešto moguće. Ljudi pronalaze zrno dobrog u sebi i pomažu koliko mogu.

Nikad ne traže ništa. Ako im ponudite da im donesete hranu ili kupite, pristaće. Verovatno bi pristali i na garderobu. Mi im, kao pojedinci retko možemo dati dovoljno novca za neko prenoćište, a retko ko bi ih i primio, ali možemo uvek nešto, pa i najmanje dati.

***

Ne, neću vam reći da sam se zaplakala. Reći ću da sam imala taj isti socijalni sram koji je i on imao u prevozu.

Jer, on je išao na stanicu da se skloni od vetra i da pregura još jednu noć.

Ja sam išla u prodavnicu da punim frižider i potom žurila u stan, jer tamo me čekaju sigurni zidovi i ćebe koje ne moram da nosim sa sobom.

Jer, on zidove nema, osim onih koje ljudi oko beskućnika u svojim glavama izgrade.

A ja mislim, mene moji zidovi štite. I biće mi toplo. Čak i ako ne bude grejanja, biće tih zidova i čitavih prozora.

On se nada da će dobiti u stvratištu tuš, čist veš i možda neki čist komad odeće koji mu je dobar.

Ja se radujem toploj vodi koja me čeka u kupatilu i mirisnom, mekom peškiru.

On i kad nađe gde će preko noći da se ušuška i bude nevidljiv, preko dana pored svoje muke, na leđima nosi poglede ljudi, sažaljenje, zgrađavanje, strah…

I, ne mogu reći da smo nas dvoje dva sveta. Isti smo, samo je on možda nekoliko meseci bio bez plate, pa nije mogao da plaća račune, i eto ti utužitelja. Možda je pogrešno uložio novac, ili mu ga je neko ukrao. Možda je loše procenio kad je prodavao imovinu, pa više nije imao za novu, a posla, kako kaže, od jeseni nema. Tanka je linija između imati i nemati, tanka je linija između mene i njega.

I ne bih da delim savete za kraj. Ni mene niko nije učio da osetim kada je potrebno ponuditi pomoć, ili barem popričati sa čovekom ispred nas jer ne treba nama samo hrana za telo. Nekad nam treba i topla reč i osećaj da neko oseća našu muku i da ga možemo bez srama pogledati u oči.

Nije me niko učio. Prosto tako odrastete uz roditelje, komšije, prijatelje koji dele iste vrednosti kao vi. Jednostavno, imate taj vajb da lako uspostavite komunikaciju sa ljudima. I nije vam ispod časti da pitate – treba li vam šta? Mogu li da podelim svoj hleb sa vama? Kako mogu da vam pomognem? Neko će vas odbiti, i to je u redu jer, duboke su rane u nama. Neko će prihvatiti i tada učinite šta možete. Osmehnite se, prozborite, srušite zidove iza kojih kao društvo skrivamo sve ono što nije po našoj meri.

Ovim ljudima ništa ne znači ni povećanje plata i penzija. Ne znači im ni inflacija, niti pretnja da ćemo se smrzavati i da možda nećemo dočekati sledeću zimu. Ne znači im ni poskupljenje struje i gasa i još koječega. Njih ne dotiče raskidanje ugovora sa jednim operaterom da bi pare dali drugom. Njima se ni jedna partija ne obraća. Za njih niko nema srećnu vest. Oni su nevidljivi za društvo, za one koji se obraćaju građanima putem medija. Oni u njih dospeju samo kad im se nešto loše desi. Kad se smrznu, kad ih pretuku neki pijani klinci, kad ih zapale deca, kao pre neku godinu. Tada su svima puna usta iščuđavanja i osude. I to traje do nekog novog izloga i nove robe koju se šareni, do turističke agencije koja nudi sjajne popuste… I tada kroz glavu prođe – imam ja svojih briga, ne mogu još i tome da brinem – i okrećemo glavu, okrećemo glave svoje dece od ljudi kojima je ulica dom, kao da je beskućništvo prelazna bolest.

Na koju adresu da zakucaju ljudi bez doma? Ono što ja znam jeste da bi o njima trebalo da brine Centar za socijalni rad. Koliko znam postoji svratište za odrasle, za muškarce. Barem je bilo to prenoćište kod Socijalnog. I nadam se da je i dalje tamo. Postoje centri u gradu (pričam o Novom Sadu) u kojima možemo ostaviti garderobu koja onda stigne i do njih. I mi smo adresa. Pola našeg hleba. Flaša vode, nekoliko pašteta i onaj hleb u kesi, da može da se nosi i ne osuši. Možda neki par debljih muških čarapa, sve je to dobar početak. I topla reč. I gledanje u oči. Neću vam reći da se dobro dobrim vraća. Ako nam je dobro, jednostavno podelimo to sa onima kojima trenutno nije.

Budimo ljudi u najboljem smislu te reči.

//

Tekst Merime Aranitović deo je projekta, kao i izložbe, #Značenje doma_2022 Kreativno-edukativnog centra Art Box,  realizovane u okviru programskog luka Druga ? Evropa Novi Sad EKP 2022, koja propituje problem beskućništva (Farsickness/Homesickness/Homelessness. Izložba se može pogledati do 12. decembra 2022. godine u Kreativnom distriktu u Novom Sadu od 14-19 sati.