Piše: Dragan Vojvodić //

Bjesovi su se, kao R’N’R fenomen, u mom mikrouniverzumu 90-tih izdvojili kao jedna od malobrojnih umetničkih pojava koja je svojim narativima i muzikom jasno oslikala vreme u kojem smo živeli i bili zarobljeni, kao i senzibilitet mladog čoveka koji, zbog pogubne politike i bratoubilačkih ratova (… možeš me zvati kako god hoćeš jer ja nisam ime… moje noge nose mrtvog čoveka…), nema nade u bolju budućnost.

Svetla svetlosti

Bjesovi ne samo da su mi u umetničkom smislu nudili utehu, već su i vlastitim primerom pokazali  da je i u svakodnevici 90-tih bilo moguće  bivstvovati van horskih-nacionalno-patriotskih matrica, danas, nažalost, i dalje prisutnih.

Ne znam zašto sam propuštao njihove nastupe skoro pune 3 decenije. Jer, vraćao sam im se svakim njihovim novim albumom. Poslednji, Svetla svetlosti, sa obradama pesama njima bliskih bendova, pre par godina sam pronašao na internetu, a potom slušao na CD-u koji je ove godine izdao novosadski Studentski kulturni centar.

Pesme i autori koji su se našli na ovom albumu većinom su izbor frontmena i pevača Zorana Marinkovića: od Asima Savrana (S vremena na vreme) i grupe Tako, preko EKV, Idola, Šarlo Akrobate, Orgazma, pa sve do Grča, Mizara, Majki, Borghesije. Njih su Bjesovi u potpunosti uklopili u vlastiti senzibilitet.

Izabrane pesme su doživele ozbiljne promene u muzičkim aranžmanima, a ponegde i u tekstovima tako da ovaj album ne možemo posmatrati samo kao album cover obrada. Ovo je zapravo novi album Bjesova, što i sam Marinković u svojim intervjuima potvrđuje.

Bjesovi, napuštanjem prvobitnih stilskih odrednica, ovim pesmama daju potpuno novu energiju, ekspresiju i  nov kontekst. Ovim albumom svedoče o univerzalnosti R’N’R muzike, o jednoj generaciji koja je kroz R’N’R delovala protiv svega što je suprotno pojmu slobode.

Koncert u Fabrici

Koncert Bjesova u Fabrici Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, bar za mene, koji sam ih prvi put gledao uživo, bio je poseban, drugačiji od koncerata na kojima sam do tada bio.

Veoma je teško definisati taj nastup Bjesova, izvući neku crtu vodilju ili specifičnost. Ali, posmatrajući ga iz ugla savremene umetnosti, iz čijeg polja i sam dolazim, ne mogu a da ne vidim niz referenci koje se mogu povezati sa određenim pojavama i umetničkim praksama unutar same savremene umetnosti.

Koncert Bjesova, izveden po određenom scenariju ili na osnovu vešto izvedene improvizacije, nije bio samo muzički događaj.  Nakon svake muzičke deonice sledile su kraće ili duže pauze koje nisu svojstvene javnim nastupima, više su naličile probi, nego javnom izvođenju. Ali, posle tih pauza bend je nastavljao da svira kao da tih prekida nije ni bilo, sa istom snagom i energijom.

Frontmen Bjesova

Frontmen Marinković, po vokaciji i obrazovanju i sam uspešan akter ne samo muzičke već i likovne scene, ličnost je oko koje se sve u vezi sa Bjesovima okreće. Reći za njega da je samo muzičar, tekstopisac, vokalni izvođač bila bi simplifikacija. Marinković zvuk i sliku Bjesova estetizuje, uobličuje u audio-vizuelni performans. Ne samo svojim vokalnim sposobnostima već i vlastitom pojavom i performansom definiše senzibilitet benda.

 

Zoran Marinković veoma dobro komunicira sa publikom, deli i zaustavlja energiju, vlada scenom i onda kada nepomično stoji na njoj. Na momente je smiren, nezainteresovan za dijalog s publikom, okrenut članovima benda, a potom verbalno, gestualno posvećen publici koju ekstatično diže.

Poseban vizuelni segment njegovog nastupa jeste njegova gestualna improvizacija, telesna i mentalna reakcija na vlastito delo. Širok je dijapazon tih pokreta i gestova koji se mogu referisati na procesualne umetnosti performansa i bodi arta.

Marinkovićevo vođenje celovečernjeg nastupa, smene zatišja i ekstaze nije ništa drugo do precizno ispisivanje muzičko scenskog sinopsisa koji onima koji su ga videli zasigurno ostaje kao poseban u sećanju.