BORIVOJE ADAŠEVIĆ, „IZVEŠTAJI HANE MORAVEC” (odlomak)

BORIVOJE ADAŠEVIĆ, „IZVEŠTAJI HANE MORAVEC” (odlomak)

Pripremio: ART BOX //

„Borivoje mi je bio jako drag i važan prijatelj i s njim sam imao prilično redovnu prepisku, najčešće o književnosti. On je bio prvi koji je pročitao Saba, pa i prapraverziju Noćne projekcije. Nismo se uvek slagali oko nemilosrdnosti prema tekstu, prebacivao mi je recimo da sam previše toga izbacio iz Saba, ali mi se čini da je i on imao sličan, strogi stav prema svojoj poslednjoj knjizi, zbirci priča Iz spiskova prećutanih stvari. Jer u suštini drugačije se ne može, a to je verovatno jedna od stvari koje dugujemo Kišu. Da, još nešto, apropo Adaševića. Bora je bio izuzetno načitan čovek, ja sam u odnosu na njega bio i ostao čitalac amater, seća se književnika Borivoja Adaševića, pisac i prevodilac, Oto Horvat, u intervjuu koji je nedavno dao za naš portal.

Borivoje AdaAdašević
Foto: S. U.

Borivoje Adašević (1974-2019) je objavio romane: Krf (2011) i Čovek iz kuće na bregu (2009); i knjige priča: Iz spiskova prećutanih stvari (2018), Iz trećeg kraljevstva (2006) i Ekvilibrista (2000). Proza mu je prevođena na engleski, francuski, mađarski, albanski i grčki jezik. Priče Borivoja Adaševića nalaze se u više zbornika i antologija objavljenih u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je stipendije Fonda Borislav Pekić, 2007, za projekat romana Krf i nagrade za urbanu kratku priču na konkursu BAP 2000 (Balkan association of publishers), 2001, u Beogradu.

U zbirci priča pod nazivom Iz spiskova prećutanih stvari, iz koje Vam donosimo odlomak, nalaze se četiri priče Borivoja Adaševića (Dosije 64, Odisej u kanikuli”, Fragmenti o smrti: Simeon Grasi Izveštaji Hane Moravec) vezane tematski i kompozicijski u parove.

Adašević Borivoje
Foto: S. U.

Borivoje Adašević, „Izveštaji Hane Moravec” (odlomak)

Prve tri godine proletele su kao u snu. Nisam imala vremena ni o čemu drugom da se brinem, sem o svom detetu i o sebi samoj. To je u biti najveća promena, konačno živeti brinući se samo o svom životu i ne misliti, ne živeti sveopštu katastrofu i tragediju, ne hvatati se grčevito za poslednju kost otetog ti života. Poslednjih dvadeset godina tako sam živela u Jugoslaviji. Dolaskom ovamo, dobila sam svoj život nazad, a u ruke svoju sreću. Ali sam otud sa sobom ponela ožiljke i usled njih strah. Tih gnojnih rana tek bi trebalo da se oslobodim.

Bile su to tri obične ljudske godine. Da bar mogu opisati koliko je lepo bilo proživeti ih bez ideologije, bez prljave strasti fatalizma, bez mržnje! I da nije nasleđa prethodnog života, zbog kojeg suštinski nikome više ne mogu do kraja verovati, ne znam gde bi bio kraj mojoj radosti. Ta se distanca mora nekako umanjiti, ali za to je potrebno napora i vremena…

Treće godine u naš život ukoračiće Jirži. Ne znam da li ti je poznato njegovo autorsko ime, pisac je, prvorazredni, satiričar, škola velike češke četvorke. Jirži Smolec. Srela sam ga na književnoj večeri, mesec dana ranije, ali se nismo tada upoznali. Tada sam ga primetila. Tada su ga primetili svi u toj sali, u kojoj je izigravao ludu i karikaturu. Kako se ubrzo ispostavilo, primetio je i on mene. Veče posvećeno literarnoj slavi Škvoreckog odigraće se negde polovinom novembra dve hiljade desete. Na njemu starina Jozef neće moći a da ne učestvuje, sasvim u svom maniru, mada telesno neće biti prisutan. Kanada je i onda bila daleko, a kada posle godinu i nepuna dva meseca duhoviti književni majstor zauvek prestane da stvara, ispostaviće se da je već te večeri, kao u naslovu one knjige, uveliko bilo započelo još jedno veliko umiranje u Torontu.

Ah, da, nisam ti o tome pričala, a moram, moram pre nego što nastavim dalje. Imaj strpljenja, kratko ću. Čim je autobus prešao granicu, dobila sam prvi napad smeha. U bunkeru bile su naše stvari, moja biblioteka zapakovana čekala je u nekom skladištu isporuku na našu novu adresu, Teodor i ja bili smo konačno bezbedni. To osećanje mi je gotovo pomutilo um. Smejala sam se iz minuta u minut, prestajala i ponovo počinjala. To je nekakva patologija, šta li, vrlo je prijatna, moram priznati. Otprilike, kao da se svaki hormon koji je protutnjao mojim telom, u tim satima putovanja od Novog Sada ka Pragu, bio pretvorio u hormon sreće. Bolele su me usne, bolelo me je lice, bolelo me je telo od smeha. A ja sam se uporno smejala. Za svaku suzu što sam je isplakala u prethodnom životu. Svaku svoju tugu sam pred sobom ismejala. Osećala sam da, prelaskom granice, prelazim veliku reku smrti – tamo, preko, tekla je reka života. Njoj sam stremila, drugoj poli svoje sudbine, poli sreće. Čim je biblioteka stigla, čim su knjige bile poslagane na police, počela sam da se bavim istraživanjem humora u delima pisaca koje sam volela. O, to je tako velika tema…

I ulazi Jirži, u kariranom sakou, u nekim ruskim cokulama, sa zulufima do dna donje vilice, ala fudbaleri češke reprezentacije iz šezdeset osme, glumata, preglumljuje, igra mladog Škvoreckog koji stiže na književno veče u svoju čast. Izlazi za govornicu, izigrava potoronćenog srednjoevropskog pisca, sve s naglaskom i manirima pokondirene budale osrednjeg talenta, vređa svoj lik šarmantno, muški, i kaže: Dobro veče, ja sam Jozef Škvorecki, kod nas u Kanadi, znate, književne večeri su mnogo bolje organizovane, pročitaću vam svoju najnoviju priču. Sedim odmah do govornice, nema zvanica, sem prijateljskih, valjda, sve je tako prijatno neformalno. Čujem ljude kako se smeju, mlade studentkinje češkog okolo šapuću, čitale su ga, kazuju sve ujedno, još je luđi, to je Jirži Smolec. Sledi dvadeset minuta čitanja, onog što upravo bejasmo odgledali, gledajući ulazak glumca koji igra ulogu pisca što je napisao priču i dao je piscu da bude glumac i pročita je kao autor, na večeri u njegovu čast…

Dok čita, gospodin za govornicom pravi pauze. Pogleda preko oboda naočara, usne su mu razvučene u ciničan osmeh, komentariše oduševljen sobom, sujetno, odlična, kaže, priča. Istih smo godina, ni nalik nije na ovdašnje muškarce, na pisce pogotovo, visok, visok, a lep, nikad u životu, u svojoj blizini, nisam videla toliko lepog muškarca. Pogleda, u jednom naročitom času, u mene. Skrene pogled, pa ponovo, razrogačivši svoje jadranskoplave oči, pravi podužu pauzu, dugu dovoljno da ljudi počnu znatiželjno izvirivati. Dobro znam taj muški pogled, doduše, gledam i ja njega. Setim se pritom onog nesrećnog pesnika iz svoje mladosti, koji je govorio o lepoti mojih očiju, posvećujući mi stihove – kakva razlika, gospode dragi! Osetim, vreme je da pobegnem. Već sam se bila dohvatila kaputa, kad govornik napravi zaokret. Naočari su mu na sredini sastavljene nekakvim magnetom – skine jednu polovinu, desnu, drugu ostavi da stoji. Odlepi jedan zuluf, drugi dopola, ostavljajući ga blago izdignutog ponad lica. Sve to učini hirovito, kao da je iznenada shvatio nešto jako važno, što ga je naljutilo. Promeni glas, uzimajući obol svog prirodnog tona, obraćajući se publici. Ne želi, kaže tako, da trpi poniženje. On je poslao starom književniku pripovetku moleći ga da je pročita, a on ju je prepisao. Dve trećine je prepisao. Evo, sada to tek shvata. U njegovoj priči je bilo sve što i u ovoj, samo bolje napisano, ali ovde sada nema kraja. Ukraden mu je kraj. Izbrisan mu je kraj. Priči nedostaje njen originalni završetak. Nema, publiko, the end! Tu se, ako auditorijum dozvoli, a dozvoliće, jer je jako važno, nalazio opis susreta sa ženom, piščevom voljenom, koga nema. Ona je prisutna u sali i njega je sram da čita bez tog kraja. On ne može da joj nanese uvredu, jer ne želi da je ponizi…

Dobro su ti poznati čitaoci diletanti. Naivni, oni koji u svemu traže stvarnost, ne znajući da je razluče od fikcije. I tada je to bio slučaj, otprilike jedna trećina sale u kojoj se održavalo književno veče poskakala je sa svojih sedišta, braneći Škvoreckog od uvreda koje je s govornice siktao mladi neprihvaćeni autor. Ostatak književne publike uživao je smejući se i aplaudirajući. Navukao ih je, prosto rečeno, što mu je i bio cilj. Jedne da protestuju, a druge da se srčano nasmeju i podsete veličine pisca kojem je svečanost i upriličena. Uživala sam u predstavi, ali sam znala da je vreme da odem odatle. I otišla sam, dok se u sali za promocije sve orilo od svađe i smeha. Mogla sam to i na ulici čuti.

Mesec dana kasnije, pojavio se kod mene u antikvarijatu. Tražio je od zaposlene devojke neko staro izdanje Hašekovog Švejka. Budući da ga nismo imali, po navici, pozvala me je da dođem. Sišla sam iz stana i kako sam prešla preko praga, prepoznala sam ga. O, gospodine Smolec, kakva vas to radost dovodi kod nas?!, pitala sam ga, na češkom, učtivo mu dajući do znanja da poznajem njegov rad. Ja sam za vas izigravao budalu, sada sam došao da potražim knjigu takve jedne slične budale, rekao je, uz raskošan osmeh. Posmatrala sam ga, lepo odeven, s nekom dvodnevnom bradicom, u isto vreme učtiv a bezobrazan, vazda s prizvukom kajanja u glasu, slika i prilika češke varijante zavodnika, kakvog sam godinama gledala u kući.

(Borivoje Adašević, „Izveštaji Hane Moravec”, IZ SPISKOVA PREĆUTANIH STVARI, Akademska knjiga, Novi Sad, 2018, 169-173)

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!