Pripremio portal Art Box//

Dan Republike, 29. novembar, danas postoji pre svega kao simbol – mesto gde se ukrštaju sećanja, ideologije i lične biografije. Upravo u tom polju preklapanja kolektivnog i individualnog smešta se i deo umetničke prakse novosadskog umetnika Dragana Vojvodića. Odrastao u Sarajevu, u gradu koji je nosio svest o zajednici i jugoslovenstvu, Vojvodić formira svoj senzibilitet u prostoru koji više ne postoji, ali čiji narativ čini važan sloj njegovog rada. Teme koje istražuje – identitet, migracije, egzil, lična i kolektivna sećanja, nasleđe SFRJ – otkrivaju kako se velike istorije talože u individualnim životima.

Radovi iz ciklusa Biografija, Dead Land, Suprematistička tranzicija, Neprilagođeni/Misfit, Black Flag… nastajali između 2010. i 2019. godine, predstavljaju kontinuirano suočavanje sa tim slojevitim pamćenjem. Realizovani kao performansi, video-radovi i fotografije, oni su izvedeni ili izlagani na mestima koja sama po sebi nose priču o granicama i prelazima – od Grenlanda i Islanda, preko Rijeke, do Novog Sada, MSUV-a, MSU-a Rijeka, muzeja u Upernaviku i SIM-House rezidencije u Rejkjaviku.

Upravo zato, povezivanje Vojvodićevih radova sa 29. novembrom nije gest nostalgije, već način da se razume kako se jedan istorijski datum neprestano vraća kroz umetnost: kao pitanje identiteta, pripadanja i sećanja.

Izbor radova Dragana Vojvodića prate odlomci iz njegove rukopisne proze Život na čekanju.

Prvi koncert koji pamtim bio je koncert koji sam propustio. Tek sam upisao gimnaziju, bio je septembar mesec. U ponedeljak ujutro, u holu sarajevske Treće gimnazije, zatekao sam plakat na zidu. Već bajat, najavljivao je koncert Azre koji se desio prethodne subote.

Azru sam prvi put gledao na televiziji u nekom dokumentarnom filmu o radnoj akciji održanoj na Tjentištu. Članovi benda se pojavljuju u filmu kao muzičari ali i kao učesnici akcije, pa po potrebi ili sviraju ili kopaju.

Azru nisam video te subote i gledaću je dosta kasnije, u Dubrovniku, pred sam njihov raspad i Štulićevo samoizgnanstvo. U vazduhu se osećao neki nemir, nagoveštaj zla koje je nadolazilo.

Ili sam to samo mislio zbog lokalnih mangupa koji su Džonija gađali pivskim flašama. Uprkos svemu, Džoni je i dalje  pevao.

…

Odlaskom iz Sarajeva, povukao sam crtu i iskoračio, a stalno se osvrćem.

Gledam kakav sam bio. Odmeravam se.

Koliko sam se promenio? Koliko se udaljio od crte?

Merim i vagam, učinjeno, pređenu kilometražu, godine. Ono iza crte, mislio sam, sve više bledi, sve više mi postaje strano.

Prelazio sam razdaljine, odlazio gde bi mi se pružila šansa, u želji da se udaljim, u nadi da će me to promeniti. Koliko god bežao, ono iza crte, ostajalo je u meni. Dočekivalo tamo gde bih kročio, vrebalo u prostorima koji su se preda mnom otvarali. Mesta za koja sam mislio da su moje izbavljenje, stvarala su u meni nemir. Stanja traganja, suočavanja i bežanja, prebiranje po sećanjima, nikako mi nisu dala da se zaboravim u izgnanstvu. I kad bih pomislio da sam, napokon, uspeo da prigrabim olakšanje, mislio bih o povratku.

Povratak mi je stalno visio nad glavom. U sve se mešao i trpao. On nije logikom stvari dolazio na kraju, već je bio tu od samoga početka. Ništa nisam uspevao da uradim ili pomislim, a da se on ne bi umešao. Njegova neminovnost je sve krnjila.

Putevi koje sam prelazio do Finske, Islanda, Latvije ubrzano su se odmotavali u suprotnom smeru. Sve što je nadolazilo pretvaralo se u rutinu povratka. Nije bilo više vremena za trenutna prepuštanja. Kretanje, čekanje, ukrcavanje, samo su bile faze nekog međuprostora. Od momenta polaska već sam uranjao u drugi, poznati prostor. Onaj koji me je čekao. Ta postupnost je bila veća mora od onoga što mi je visilo nad glavom. Kao neka predigra pred utrnuće.

Omamljenost je nestajala, otrežnjenje je pristizalo.

Povratkom crta se približavala.

(Dragan Vojvodić, odlomci iz  romana Život na čekanju)

Suprematistička tranzicija, video, 4:3, 13:20 min.