Piše: Merima Aranitović //

Htela sam da napišem još jedan od onih tekstova u kojima dižemo čaše i smeškamo se nazdravljajući za novi početak. Iskreno, to bi mi bilo najlakše. Nekoliko slatkih rečenica, obećanja, nekoliko motivišućih reči… Ali sam odustala. 

Želim i vama i sebi srećnu novu godinu. Dan po dan. Svih 365 dana. Ali istinski sreću. Da ne skrivamo ni bes ni stres iza lažnog osmeha. Da nam se ne koči lice od pokušaja da budemo srećni zbog drugih a da grcamo u sebi. Da ne doručkujemo svoje reči, da ne preskačemo brigu o sebi, da ne ležemo zgrčenih ramena i glave pune briga. Da sve te sitnice koje sreću kvare ostanu u prethodnoj godini.

Nekoliko reči o praznicima

Čini se da je stres posebno očit tokom praznika. I onaj euforičan, pretpraznički, i onaj postpraznični. Šta je naš glavni izvor stresa pred praznike? Pa, ključna rečenica bi bila: nemamo dovoljno. Nemamo dovoljno novca, sreće, zdravlja, nedostaju nam dragi ljudi, deca, roditelji. Ničeg dovoljno nemamo za praznike.

Treba li veći stres od nemanja?

Hajde da se prvo pozabavimo šta mi to mislimo da nemamo.

Nemamo dovoljno novca – za kupovinu, za prazničnu trpezu, za poklone deci, prijateljima. Nemamo dovoljno vremena da uradimo sve što bi trebalo da bi praznici budu savršeni. Nemamo dovoljno podrške. Nemamo dovoljno prijatelja. Nemamo porodicu. Nemamo decu.

Praznici će propasti. A za to ćemo isključivo mi snositi krivicu.

Bolje je zato i da ne slavimo.

Kako sebi nabiti osećaj krivice

Pročitajmo još jednom šta to sve nemamo. Nije li to idealan put do krivice? Pogrešna uverenja koja smo poneli iz svog doma. Pogrešna uverenja koja nam nameću socijalne mreže i praznični filmovi u kojima uvek svega ima: ispod jelke su najskuplji pokloni, porodica je uvek na okupu…

Ne bi takvi filmovi imali toliku gledanost da osećaj nesavršenosti nije univerzalan. Svako od nas zato navija da glavni junak prevaziđu teškoće i da uspe u svojoj nameri. I da na kraju pustimo koju suzu kada se se desi happy end. Idila.

Nakon toga se osećamo još inferiornije

Jer, drugi su opet uspeli, i pored toga što su gubili poslove, svađali se, mrgodili se 364 dana – da bi u tom jednom jedinom, prazničnom, danu doživeli čaroliju. A mi… nismo uspeli.

Kad god tako nešto pomislite – setite se – to je samo film. Fotografija na fejsbuku ili instagramu. Šećerna vodica.

Zaustavite negativnu kampanju koju naš um vodi protiv nas samih: da nismo dobri, da nismo sposobni, da se nismo dovoljno potrudili… Naš unutrašnji monolog nije nam ni od kakve koristi. Jer nema goreg kritičara od nas samih. A za čije dobro?

Ni za čije. Prvo, duh praznika jeste upravo u tome da predahnemo. Da budemo zajedno – sa svojim najmilijima ili sa istinskim delom sebe samih. Sve ostalo je manje važno. Ne nasedajmo na stereotipe koji nam nabijaju osećaj krivice.

Visoki standardi – duboko razočaranje

Kada sebi postavimo visoke standarde – nerealno visoke – u startu smo napravili autosabotažu. Napravili smo žrtvu od sebe, postali smo nesrećni. Da sam, trebalo je, mogla sam, nisam stigla… , ponavljamo kao mantru.

Tako smo naučeni. To su ta pogrešna uverenja na kojima smo odrastali, slušajući svoje majke, komšinice, tetke. Uverenje da sve mora da bude pod konac jer ako nije, kao ni da se nije desilo. Ili još gore, o tome će da se priča…

Kao prvo – hajde da još jednom ponovimo – čitava caka u praznicima jeste da se opustimo. Razgovaramo. Konačno pročitamo knjigu. Ukrasimo stan. Isplačemo se. Učinimo dobro delo. Pozovemo nekoga ko je usamljen. Utoplimo psa lutalicu. Napišemo pesmu. Napravimo kućicu za ptice. Prošetamo se. Skuvamo sebi kafu i pojedemo kolač. Prestanemo da gomilamo hranu koja će se posle danima vući po frižideru, koju ćemo na kraju baciti, uz još jedan osećaj krivice – da smo se preko praznika prejeli i da nemamo šta da obučemo… 🙂

Caka je da budemo srećni. Da praznike pamtimo po dobrom. Možda svečanijoj večeri, možda samo po omiljenom kolaču. Omiljenoj knjizi. Simboličnom daru. Sećanjima na nešto lepo. Jer, ako ne opteretimo druge, neće morati da se trude da nam uzvrate istom merom.

Znači – da nam praznici ne bi bili u znaku krivice, spustimo loptu.

Da nam praznici ne bi prošli u samoprekoru, smanjimo očekivanja od sebe samih. Da ne bismo gunđali i gutali svoje reči – budimo tolerantniji. Da bismo opušteno uživali sa prijateljima ili u svojoj samoći – pustimo da stvari idu svojim tokom.

Ne tiranišimo okolinu nemogućim misijama. Ne nabijajmo osećaj krivice onima koji za praznik nisu sa nama. Niti sebi što nismo sa njima. Niti što nismo veseli i srećni.

Ne budimo tužni što ne možemo da ugodimo – sebi i drugima.