Pišu: Neda Todorović, Radmila Stanković//

Isidoru Sekulić (1877—1968) i Isidoru Žebeljan (1967—2020) povezuje mnogo više od njihovog imena. Obe su bile značajne figure u srpskoj kulturi i umetnosti, svaka u svom polju — Sekulić u književnosti, a Žebeljan u svetu muzike. Takođe, obe su bile članice Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), što ukazuje na njihov doprinos i priznavanje i u akademskim krugovima. Pisanje o ženama kao što su Isidora Sekulić i Isidora Žebeljan ne samo da podseća na njihova postignuća, već je važno za osnaživanje društvene svesti o rodnoj ravnopravnosti i značaju različitih perspektiva u kulturi.

„Već tri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. Ne zadužujem se nikad, jer posle moje smrti nema ko da vrati moje dugove.“

Tako je govorila nekoliko godina pred smrt Isidora Sekulić, u svojoj kućici na Topčiderskom brdu u Beogradu, u kojoj se na čuvenim čajankama četvrtkom okupljala intelektualna elita Beograda.

U svetu književnosti dočekao ju je zao duh kritičara Jovana Skerlića koji je sahranio njenu prvu knjigu Saputnici, kao i drugu Pisma iz Norveške. „Teško da je o ikome napisano nešto strašnije i dvosmislenije, teško da je s većim jedom pronađeno ijedno poređenje, teško da se nad čijim grobom prolilo više prikrivene žuči“ – napisaće tim povodom kritičar Jovan Hristić 1972. u Letopisu Matice srpske.

Još nedostojnije se na nju obrušio 1952. tadašnji partijski moćnik, Milovan Đilas, u Borbi, povodom njenog životnog dela Njegošu – knjiga duboke odanosti. Isidora danima nije izlazila iz kuće bojeći se za život, a drugi deo knjige na kojoj je radila dvadeset godina, spalila je. Đilas je, posle svog političkog pada, preko Žike Stojkovića – potonjeg priređivača njenih Sabranih dela – pokušavao da stupi u kontakt sa Isidorom, ali je ona odlučno odbila da ga primi. Kada ju je sam Đilas pozvao telefonom, rekla mu je da za njega nije kod kuće. Ni njemu, kao ni Skerliću, nikada nije oprostila.

Oni koji su je voleli i cenili, tvrdili su da je bila najpismenija Srpkinja od Jefimije do tada.

Isidora Sekulić je rođena u bačkom selu Mošorinu, studirala je u Budimpešti, diplomirala na Grupi za matematiku i prirodne nauke. Penzionisana je kao nastavnica Druge ženske gimnazije u Beogradu. Govorila je nemački, engleski, francuski i ruski, a osim s tih jezika prevodila je i sa norveškog i švedskog. Rano je ostala bez majke, od koje je nasledila bolest pluća, a po očevoj liniji, kako je govorila, „osetljivost nerava“. Kratko je bila u braku s Emilom Stremnickim, lekarom iz Varšave, koji je umro odmah posle venčanja. U Beogradu se govorkalo da dotični Stremnicki nije ni postojao, da je tom pričom htela da se zaštiti od čaršije koja bi je u suprotnom žigosala kao baba-devojku. Prezirala je hranu i živela o dva krompira i parčetu hleba dnevno.

Ostavila je desetak značajnih knjiga, obožavala je Njegoša, bila je prva žena akademik u tadašnjoj Jugoslaviji.

Isidora Žebeljan je završila kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a od 2002. bila je profesor kompozicije na istom fakultetu. Pažnju internacionalne javnosti privukla je operom Zora D, premijerno izvedenom u Amsterdamu 2003, koju je poručila Fondacija Dženezis iz Londona.

Nakon uspeha Zore D, usledile su porudžbine značajnih inostranih institucija i pozivi muzičkih festivala. Učestvovala je na Venecijanskom bijenalu (Konji Svetog Marka), na Festivalu u Bregencu (opera Maratonci, Zujte strune za simfonijski orkestar) te na Muzičkoj Akademiji Kiđana u Sijeni (opera Dve glave i devojka)… Napisala je opere Simon izabranik i Nahod Simeon za opersku kuću Muzikteatar im Refir iz Gelzenkirhena, kompoziciju Klin čorba za Fondaciju Berlinske filharmonije, komponovala je za izuzetne muzičke ansamble, kao što su Bečki simfoničari, kvartet „Brodski“, Oktet Berlinske filharmonije, Akademija Sveti Martin u poljima.

Njene kompozicije izvode se po čitavoj Evropi, u Izraelu, na Dalekom istoku i u Americi. Njenu muziku su izvodili i Geteborški simfonijski orkestar, Simfonijski orke star RAI Torino, Orkestar „Đuzepe Verdi“ iz Milana, Janačekova filharmonija iz Ostrave i drugi.

Do sada je objavljeno deset kompakt diskova sa njenom muzikom, od kojih se izdvajaju autorski diskovi: CD „Horses of Saint Mark“ sa njenom orkestarskom muzikom (CPO, Nemačka, 2011), CD „Brodsky Quartet plays Isidora Žebeljan“ sa njenom kamernom muzikom (CPO, Nemačka, 2015), CD „Balkan bolero“ s njenom kamernom muzikom za duvače (Oboe Classics, London, 2013), kao i snimak kompozicije Konji Svetog Marka za Dojče gramofon – Univerzal. Komponovala je muziku za više od trideset pozorišnih predstava, trostruka je dobitnica Sterijine nagrade, orkestrirala je muziku Gorana Bregovića za filmove Emira Kusturice… Nastupala je kao pijanista i dirigent. Osnovala je Žebeljan orkestar, koji je redovno nastupao u inostranstvu. Za člana SANU izabrana je 2006, a za člana Svetske akademije umetnosti i nauke (WAAS) 2012. Dobitnica je nagrade Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja, za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti, 2014, kao prva ličnost sa Balkana.

* Tekstovi i fotografije uz dozvolu autorki preuzeti su iz knjige: Izuzetne žene Srbije XX i XXI veka (Zepter Book World), urednica: Neda Todorović, autorke: Neda Todorović i Radmila Stanković, urednica fotografije: Goranka Matić