IZAZOVI U SVETU KREATIVNOG DELANJA

Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Intervju sa umetnicom Dejanom Vučićević //

Sagovornica portala Art Box je beogradska umetnica Dejana Vučićević. Dejana je diplomirala kostimografiju na FPU u Beogradu, članica je ULUPUDS-a i bavi se vizuelnim umetnostima, dizajnom, modom, filmom, kostimografijom, scenografijom, TV reklamama i sl.

 Dejana Vučićević
Dejana Vučićević, The Perfect Time

Moju pažnju je, još 2006. godine, privukao ciklus Vaših radova pod nazivom Happy Family izložen u Salonu MSUB. U njima propitujete problematiku braka i porodice. Koliko u sintagmi srećna porodica ima (blage) ironije i slažete li se sa toliko puta citiranom Tolstojevom rečenicom da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da je svaka nesrećna nesrećna na svoj način?

Blaga ironija je u ovoj (dis)funkcionalnoj sintagmi u Happy Family projektu neprekidno prisutna. Od jednog „ordinarnog”, opšteg mesta, napraviti novo „tumačenje” bila je jedna od mojih umetničkih misija. Neprihvatanje usvojenih normi ponašanja, pristanaka na neku vrstu „pozorišta u kući”, a usvajanje ličnih, tananih i duboko utemeljenih stanja i osećanja u okviru sreće, braka, porodice – objašnjavaju moj umetnički postupak.

Ja bih kao odgovor na Vaše pitanje u vezi sa Tolstojevim citatom navela sledeći citat: Ljudi jednako preuveličavaju i sreću i nesreću: nikad nismo ni tako srećni, ni tako nesrećni, kako se to govori – Onore de Balzak.

U navedenom ciklusu kreirate specifične vizuelne narative zahvaljujući glumcima, pomoću kostima, scenografije i rekvizita koji rekonstruišu različite decenije prošlog veka. Posebno su mi zanimljive one koje, citiraću Vaše reči iz jednog intervjua, „mirišu na Holivud, a imaju i draži istočnog bloka”. Kako ste došli na ideju da „režirate” vizuelni vremeplov?

Moja bazična profesija, diplomirani kostimograf, vapila je za novim izazovima u svetu kreativnog delanja. Nije ih bilo dovoljno u kostimografiji, a nisam mogla režirati ni film, ni predstavu, pa sam svom stvaralaštvu namenila novi umetnički izraz: koncept i prikaz istog u mediju fotografije. Istovremeno je u meni čučalo jedno delikatno porodično nasledje na razne teme i čekalo svoj trenutak kao neka mala tempirana bomba. Bilo je pravo vreme za malu-veliku eksploziju. Vremeplov kroz porodična i lična blaga, kao i živote i iskustva prijatelja – fotografije, sećanja, osvrt na detinjstva – mojih voljenih i moje lično… Ta priča je, ne samo priča o porodici i braku, već je to jedna priča o Ljubavi i tragovima prošlosti, koju je moje unutrašnje biće imalo silovitu potrebu da „fiksira” i ostavi vizuelni trag u vremenu.

U svojim vizuelnim projektima se bavite produkcijom, režijom, pišete scenario, angažujete snimatelja, šminkera, glumce. Ne mogu da zbog toga ne pomislim na kreativne strategije i poetiku prisvajanja i preoblačenja Sindi Šerman?

Složene strukture ovog tipa su za mene uvek veliki izazov i eksperiment koji za rezultat nudi još jedan likovno-etički osvrt na zadatu temu, a meni kao umetnici poklanja uzvišen osećaj katarze. Istina je da se i moje iskustvo i doživljaji prelamaju kroz prizme, kako lične, tako i drugih izvora. Sindi Šerman je značajna umetnica, ali njeni radovi nisu deo moje inspiracije.

Dejana Vučićević
Dejana Vučičević, Nagomilavanje

Vaš rad je deo izložbe povodom obeležavanja 60 godina Likovne galerije Kulturnog centra Beograda. Multimedijalna izložba Soba sa pogledom predstavlja fotografije i video-radove koji se mogu shvatiti kao zbirka komentara na savremeni Beograd. Možete li nam reći nešto više o svom radu po imenu Nestajanje iz 2020. godine i kako se Vama čini Beograd danas?

Kada sam počela da se bavim ovim vidom umetnosti, smeštala sam svoje aktere mahom u polunapuštene beogradske vile i njhove derutne ambijente koje bih upotpunjavala svojim intervencijama. To istraživanje i pronalazaštvo su za mene predstavljali neprocenjivo bogatstvo, ali nisam u tom periodu osvestila da, na neki način, beležim i arhitektonsko i kulturno nasleđe ovog grada.

Danas je taj Beograd u intenzivnom nestajanju i ja se često osećam kao da i sama nestajem u tom beznađu na koje, očito, niko kompetentan u ovom gradu nije primenio nikakav vid zaštite i očuvanja. Sve to se bagateliše, pa čak i kada poznati srpski arhitekti stoje iza nekadašnjih projekata kojima su napisali istoriju ovog grada.

Takvo je i moje Nestajanje – osvrt na građansko, smešteno u takav ambijent, nekada udobno ognjište oko koga se okupljao i sam Život u svim svojim pojavnostima.

Posebno mi je zanimljiv ciklus Vaših radova pod nazivom The Perfect Time. I u njemu se poigravate sa klišeima. Te fotografije deluju idilično i dopadljivo, ali kroz alegoriju kuhinje i kuvanja i stilizovane karaktere „domaćica” 50-ih godina XX veka, zapravo tematizujete odnos između ženskog identiteta i kulture. Rodne uloge, recimo, ironično „demonstrirate” uvijanjem mlevenog mesa u svilene čarape?

U prividnoj dnevnoj rutini u kojoj se žena bavi kuhinjskim delatnostima, moja junakinja je zanesena svetom sopstvene alhemije misli, delanja, kuvanja. Sve je stvarno i ništa nije toliko stvarno jer je sve u procesu preispitivanja (sopstvenih) odnosa između sveta izmišljenog i realnog, srećnog i nesrećnog, stvarnog i artificijelnog.

„Kuvanje je ovde metafora umetničkog delovanja u prvom licu u kome su sadržaj, morfologija i poetika stvaralaštva u službi samoiskazivanja, čiju uznemirujuću prirodu Dejanine slike nagoveštavaju bez objašnjenja, postavljajući ih kao pitanje o smislu umetnosti danas. Daleko od prozaične svakodnevice, Dejanina kuhinja je prostor fantazije i magije, prostor u kome se oslobađaju (potisnuti) strahovi i želje, u kome se strepi, brine, žudi, mašta i stvara. (K. Mitrović, 2016).

 Dejana Vučićević
Dejana Vučićević, Still Lovers

U konceptualnom projektu Still Lovers rekonstruišete ambijent 70-ih godina prošlog veka. Naracija se zasniva na titlovanim kadrovima i dijalozima iz svakodnevnog života koji podsećaju na ljubavnu priču. Naizgled je, opet, sve idilično. Ali, dijalog žena ne vodi s muškarcem nego s njegovim supstitutom – plastičnim lutkom. Poigravate se sa falocentričnom percepcijom i ustrojstvom sveta?

Rekla bih da sam, uglavnom, osluškivala svoj unutrašnji glas koji me je vodio kroz ovaj „foto-roman”.

Poigravanje falocentričnim ustrojstvom sveta se, verujem, nametnulo kao jedan sloj ove dramaturške igre između dva suprotna pola. Moje poruke su smeštene u telo i um Ljubavnice koja, jednostavno, želi ono što misli da joj pripada – svog muškarca i deobu SVEGA upravo sa njim. U ovom prikazu ušuškanom hedonističkom idilom ne postoji inferiornost ženskog nad muškim, možda samo želja junakinje za potencijlnom dominacijom muskarca u kući koja bi nju učinila „stabilnijom”. Ipak, sve je to samo filmski prostor ispunjen žudnjom za suštinskim spajanjem i pripadanjem.

Iako su Vaši radovi vizuelno vrlo primamljivi, u svakom od njih se krije narativnost i, na prvi pogled, neočekivan kontekst i podtekst. Koliko je rodno čitanje Vaših vizuelnih radova primarno?

Moja umetnosti se ne bavi ilustracijom puke realnosti iz svakodnevnog života, već pokušava da kroz svoj personalni konstrukt konstruiše tu istu realnost. To podrazumeva kopanje slojeva iz kojih nikada ne znate koliko će to što izvučete biti atraktivno ili uznemiravajuće.

U uvezanosti umetnosti i roda, žene koje ja opisujem nikada nisu nemi objekti. One su realni akteri, svaka na svojoj pripadajućoj „sceni”.

Protagonistkinje serije Vaših fotografija pod nazivom Cumulation/Nagomilavanje, fascinirane su raznim vrstama tereta, te nagonom za gomilanjem, prikupljanjem. Šta se krije u narativu takvih želja, u unutrašnjem svetu prikazanih žena?

U „realnom svetu’” ovog koncepta količina predmeta reflektuje životno iskustvo, sagledavanje i neumitno usvajanje normi, pripadnost društvenom statusu u kome se očekuje da znamo i raspolažemo kvantitetom i kvalitetom oko sebe, dok u intimnom doživljaju mojih junakinja, ovi predmeti su mnogo „iznad” realnosti i podvlače slojevitost fragilnog unutrašnjeg sveta, kolekcionarstvo sopstvenih želja, doživljenog, njihovih iščezlih uspomena i emocija apsorbovanih kroz njihovo iskustveno biće.

Neko ste vreme sarađivali u pozorištu u Londonu, boravili ste nekoliko puta u Cité des Arts u Parizu, nedavno ste se vratili iz Njujorka. Koliko je kosmpolitska, urbana energija bitna za Vaš stvaralački proces?

Takva energija je gorivo za gotovo svaki moj stvaralački proces. Iskustva koja sam stekla kroz (p)osmatranje i upijanje života i umetnosti u tim kosmopolitskim sredinama čine moja velika nadahnuća i pune moja kreativna jedra dobrim vetrovima. Često pomislim kako ne znam kako bih uopšte živela i stvarala bez takve podrške.

Da li je u Njujorku, možda, nastao neki Vaš novi foto-art projekat?

Njujork je za mene večita inspiracija na mnogo nivoa i u njemu uvek radim na svojim projektima, izmišljam ih, kompletiram u najboljem smislu tih reči. Tamo se kontinuirano rađaju nove kreativne misli i ideje, a ujedno je to i fantastičan teren za moje sakupljaštvo predmeta i modnih detalja koji, u budućnosti, uvek pronađu svoja mesta u svakom stvaralačkom procesu koji je kontinuirano u razvoju.

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!