KAD JEDNA DRUGOJ BUDEMO PODRŠKA, STVARI ĆE ZA ŽENE KRENUTI NABOLJE

Razgovarala Ljiljana Maletin Vojvodić //

Intervju sa glumicom Jasnom Đuričić //

Zahvaljujući njenom nekadašnjem stalnom angažmanu u novosadskom SNP-u, Jasnu Đuričić, višestruko nagrađivanu pozorišnu i filmsku glumicu i redovnu profesorku na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, imala sam prilike da gledam još kao barunicu Kasteli u Krležinim Glembajevima, u predstavi Greta, stranica 89 Luca Hibnera, u Mrešćenju šarana Aleksandra Popovića, kao Olgu u drami Murlin Murlo Nikolaja Koljade, Cmilju u Simovićevom Čudu u Šarganu… No, uprkos uspešnim, i tragičnim i komičnim pozorišnim rolama, povod za razgovor sa Jasnom Đuričić je film Quo vadis, Aida (2020) bosanskohercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić.

Quo vadis
Foto: Nebojša Babić

Film Quo vadis, Aida, u kojem glumite glavnu ulogu, privukao je veliku pažnju stručne javnosti i šire publike. Film je dobio značajne nagrade, ali je u jednom delu javnosti aktivirao traume i polemike koje, zapravo, sa umetničkom vrednošću filma nisu ni u kakvoj vezi. Činjenica je da je ovo jedan izuzetno važan i potreban film za naš region.  Da li ste, tokom snimanja, bili svesni toga i koliko ste bili spremni na simplifikovanu i ispolitizovanu recepciju jednog dela javnosti, od kojih mnogi, pretpostavljam, nisu ni gledali fim?

Da, apsolutno sam imala svest o tome. Veoma pažljivo pratim sva gibanja u našem društvu, tako da me ništa nije preterano iznenadilo. Prašina koja se podigla, kako ste i sami rekli, nema nikakve veze sa umetničkom vrednosti filma a ja samo u tim kategorijama mogu da govorim. Sve ostalo me stavlja u poziciju nekog ko mora da se brani ili nekog ko mora da se izjasni kome pripada.

Quo vadis, Aida je film o Srebrenici, srebereničkim majkama, ali i o majci i ženi u arhetipskom smislu. Dobitnica ste i nagrade Žanka Stokić. Koliko je Vama kao glumici, i kao ženi, bitna reprezentacija žene (glumice) u filmskoj i pozorišnoj umetnosti?

Naravno da mi je to jako važno, ali teško to ide kod nas. Neko bi rekao da su u svetu umetnosti stvari u tom smislu u redu, ali naravno da nisu. Imamo velike poteškoće pre svega sa scenarijima a isto tako i sa odabirima dramske literature. Sve su to, manje-više muške priče u kojima žene uglavnom egzistiraju kao funkcije. Dakle, gotovo isto poimanje žene kao i u svim drugim segmentima društva. I što je najgore, mislim da to retko ko detektuje kao problem i ozbiljnu manjkavost. To je prosto normalno. Pogledajte samo većinu naših serija, fimova i vrlo brzo ćete shvatiti postavku stvari. Sa druge strane, imam utisak da i mi žene dopuštamo taj konstantni drugi plan. Da imamo veliki strah od iskoraka u prvi plan i samim tim i dalje podržavamo muški svet u kome statiramo dok oni „cepaju glavnjake“. Onog časa kada prestanemo sa rivalstvom, sa kompeticijom, kada jedna drugoj budemo podrška, kada se međusobno budemo ohrabrivale, tada će stvari za žene krenuti nabolje. Ranije sam mislila da moram prvo da se dokažem kao glumica pa ću onda sigurno dobijati smislene uloge, sa prostorom gde zaista možete nešto da kažete, međutim ispostavilo se da sam bila u velikoj zabludi. Ja i sada, posle svega, dobijam uloge SINE ,‘OĆEŠ SARMU, tako sam ih nazvala. Uloge veoma malog kreativnog prostora, gotovo obavezno jadnih, napaćenih majki koje sede u zapećku i povremeno izraze brigu za svoje dete, najčešće muško, da ne ostane gladno.

Predsedavali ste žirijem 27. Sarajevo Film Festivala (2021). Kakva iskustva nosite iz Sarajeva i koliko Vam znače regionalni projekti i u glumačkom i u ljudskom smislu?

Nisam neko ko baš uživa u takvim stvarima, ali biti predsednik žirija na SFF-u je nešto što se ne odbija. Veoma sam uživala u svemu a najviše u mogućnosti da gledam divne filmove i to u bioskopu. Zvuči čudno, ali bioskopi nisi radili do juče tako da je to bio na neki način i zajednički povratak u bioskope nakon godinu dana lock down-a. Beskrajno sam uživala i u susretima i druženjima sa dragim kolegama iz čitavog regiona. Mnogo ih je bilo jer naprosto u Sarajevo svi obožavaju da dođu. Sem toga, to je svakako i mesto koje objedinjuje i unapređuje regionalnu saradnju. Sve naše novonastale države a samim tim i kinematografije istih, teško da mogu samostalno da opstanu. Jedini način za opstanak su koprodukcije, saradnja na svim nivoima koja uvek donosi novi, svež  kvalitet i naše veliko radovanje profesionalno i ljudsko.

Glumili ste i u filmu Beli, beli svet (2010) Olega Novkovića. Radnja tog filma se odvija u Boru, nekada prosperitetnom industrijskom, danas osiromašenom, rudarskom gradu što problematizuje još jednu, vrlo bitnu i aktuelnu temu našeg društva. Milena Marković je napisala scenario za taj film, a autorka je i drama Nahod Simeon, Brod za lutke, Šuma blista u kojima ste igrali. Pretpostavljam da to nije slučajno?

Pa pretpostavljam da u životu nije nista slučajno. Imala sam veliku sreću da živim Milenine antiheroine i Mileninu poeziju. Bio je to period od nekih desetak godina neverovatno plodnog i kreativnog rada gde smo stvarali čuda. Predstave koje ste pomenuli su otišle korak dalje i svakako su bile putokaz kuda treba dalje krenuti  sa pozorištem i u pozorištu. Međutim, budući da kontinuitet kod nas nije omiljena kategorija, tj. mogu slobodno da kažem da ne postoji, sve to je veoma brzo nestalo… iz ovih ili onih razloga. Film Beli, beli svet je takođe korak dalje i neka nova forma koju do tada nismo videli. I moja prva filmska uloga.

Quo vadis
Foto: Nebojša Babić

Glumu ste završili na na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Branka Pleše, bili ste prvakinja SNP-a. Od 2005, godine imate status slobodne umetnice. Koliko Vam je on doneo slobodu?

Tu vrstu nezavisnosti sam želela oduvek. Nikada pozorište nisam doživljavala kao zatvorenu sredinu, kao zatvoren sistem i zbog toga sam već krajem devedesetih godina krenula da gostujem u projektima drugih pozorišnih kuća. Želela sam da igram na svim scenama ove zemlje, zatim regiona sa različitim ansamblima, grupama, rediteljima. I želela sam da budem adekvatno plaćena za svoj deo posla. Dok sam bila stalni član ansambla SNP-a, radila sam mnogo, zaista mnogo, godinama, i bila plaćena isto koliko i drugi koji baš i nisu radili ni tako ni toliko. Niko tu nije kriv, to je prosto stvar našeg lošeg pozorišnog sistema sa kojim sam se teško mirila. Sada sam već dugi niz godina slobodnjak i lepo mi je. Imam slobodu izbora i to je toliko mnogo i vredno. Zahvalna sam.

Iako niste stalna članica beogradskog JDP-a, dobitnica ste godišnje nagrade tog pozorišta 2019/20. godine za uloge Bežanije, Ikonije, Konstance i dr Falusa u predstavi Mamu mu jebem ko je prvi počeo Dejana Dukovskog u režiji Slobodana Unkovskog, koja je mnoge podsetila na kultnu predstavu ovog autorskog tandema, Bure baruta. Da li pripremate još neku predstavu u JDP-u?

Ne, za sada ne, ali sigurno da će toga biti u budućnosti. Moja saradnja sa JDP-om je prirodna i prijateljska i veoma rado se odazivam na njihove pozive. Volim to pozoriše jer se prema meni odnose kao da sam deo ansambla, ko tu po svemu oduvek pripada, a ne kao neko ko je SA STRANE, neko ko NIJE NA PLATI, neko ko je došao da nam UZME NAŠE ULOGE i POKUPI NAŠE PARE.

Redovna ste profesorka na novosadskoj Akademiji umetnosti, na Katedri za glumu. Jasno je kakva iskustva Vi možete preneti na svoje studente, ali mene interesuje čemu oni Vas uče?

Velika je privilegija biti u stalnom kontaktu sa mladim ljudima i mislim da je njihov uticaj na mene ogroman. Vrlo često razmišljam da su zapravo moji studenti i naš zajednički rad najviše zaslužni za moja profesionalna postignuća. Učenja koja dobijam od njih su stalna i veoma raznolika i teško ih je nabrajati. Oni su moji korektori, moje ogledalo i moja veza sa sadašnjim trenutkom.

U okviru Pozorišta Promena, u kojem glume studenti novosadske Akademije umetnosti, režirali ste Tri zime Tene Štivičić. Predstava se može pogledati na Kamernoj sceni SNP-a. Zašto ste odabrali baš taj tekst? 

Izbor teksta kojim ćemo se baviti je, po mom mišljenju, najvažnija stvar. Smatram da ako se bavimo kvalitetnom literaturom, uvek ćemo biti na dobitku, čak i ako predstava ne dosegne potrebni ili željeni nivo. Ozbiljni sadržaji dugo ostaju u nama i unapređuju nase biće. Tri zime, Tene Štivičić je nešto najbolje od dramske literature što se pojavilo na ovim prostorima u poslednjih deset godina. Knjigu sam kupila u Zagrebu bez ikakvih daljih namera. Međutim, prilikom odabira tekstova za diplomsku predstavu, dala sam je studentima na čitanje i oni su doneli odluku da su Tri zime nešto čime žele da se bave. Prošli smo veliki put od SHS preko FNRJ, SFRJ, raspada SFRJ, stvaranja novih država, današnje HR pa do Londona i beskrajno uživali. Tena je u Tri zime napisala sve, mi smo odigrali dosta od toga i najbolje će biti da vaši čitaoci pogledaju predstavu. Bez lažne skromnosti naše Tri zime su nešto što ćete vrlo teško danas pronaći u pozorištima Srbije i dugo ćete pamtiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!