KNJIŽEVNA KRITIKA MORA MOĆI DA MISLI FILOZOFSKI

Razgovarala: Maja Rogač Stančević //

Ivan Milenković, „filozof po vokaciji“, prevodilac dela iz oblasti savremene francuske i političke filozofije, aktivno se bavi književnom kritikom, urednik je Trećeg programa Radio Beograda i višegodišnji član NIN-ovog žirija za roman godine. Među njegovim prevodima pronalazimo Razliku i ponavljanje Žila Deleza, Politike prijateljstva Žaka Deride, Spise i razgovore Mišela Fukoa, Nesaglasnost Žaka Ransijera i druga značajna dela.

Ivan Milenković. Fotografija iz arhive autora

Branimir Živojinović piše da je samo prevođenje filozofski čin. Prevodio si autore poput Deride, Deleza, Fukoa, Ransijera. Iako je svaki prevod u izvesnoj meri ličan, postoji li neki od prevoda koji je, sticajem okolnosti, za tebe postao najličniji?

Da, naravno, prevođenje je filozofski čin zbog toga što je prevodilac onaj koji, od prve reči prevoda, razumeva i tumači tekst koji prevodi. Prevođenje je uvek tumačenje, kao što je i tumačenje, uvek, svojevrsno prevođenje. Prevođenje iz jednog jezičkog režima u drugi, na primer. Andreas Lukner, jedan od najcenjenijih komentatora Hajdegera, ume da kaže kako on Hajdegera prevodi na nemački.

Kada je reč o mojim prevodima visoko držim do Razlike i ponavljanja Žila Deleza. To je remek-delo, jedna od najvećih filozofskih knjiga dvadesetog veka. Zapanjujuće je koliko ideja ima u tom tekstu. Neke su izbrušene, kao dijamanti, druge su u sirovijem obliku, kao da nas pozivaju da ih tumačimo, ima tu i usputnih proseva… čudo od knjige. Razlika i ponavljanje ide pod ruku sa Kantovom Kritikom čistog uma, Hegelovom Fenomenologijom duha, Adornovom Negativnom dijalektikom, Rečima i stvarima Mišela Fukoa. To su knjige koje se nikada ne mogu pročitati, nego se, naprosto, uvek iznova čitaju (jer su, poput one Borhesove peščane knjige: ako se vratiš na pročitanu stranicu ona više nije ista).

Dosta pažnje posvećeno je uslovnoj neprevodivosti poezije. Šta je sa filozofijom? Gde su granice njene prevodivosti? Da li je filozofija dekonstrukcije za tebe bila put ka studioznijem bavljenju (savremenom) književnošću?

Zapravo je filozofiju lakše prevoditi od poezije. Čak i od proze. Ukoliko ste, doduše, spremni da učite filozofiju barem desetak godina. Filozofski jezik je običan jezik, kao i jezik poezije i proze, ali on je, ipak, u dobroj meri i formalizovan. Naravno, potrebno je „provaliti“ jezik svakog filozofa ponaosob, ali to je moguće uraditi trudom, to se može naučiti. Niko vas, naravno, ne može naučiti dobroj rečenici, ali filozofskom jeziku – može. Poezija je na drugoj strani. Tu je stvar koliko do truda, toliko i do osetljivih jezičkih antena koje poseduje tek po koja vrhunska prevoditeljka, ili tek po koji vrhunski prevoditelj. Niko vas ne može naučiti da prevodite poeziju. Možete, razume se, uživati u prevodima Branimira Živojinovića, Petra Vujičića, ili Jasmine Nešković, ali je veliko pitanje da li možete prevoditi kao oni. Kako poeziju tako i prozu.

Kada je reč o drugom delu tvog pitanja, ne bih rekao da je filozofija naročito uticala na moja čitanja književnosti. Filozofija i književnost ravnomerno su, u mom svetu, raspoređene, ali se ne mešaju, ne prelivaju se jedna u drugu. Književna kritika je druga stvar i tu se oslanjam na filozofiju, dekonstrukciju svakako. Književnost misli na drugačiji način od filozofije, ali zato književna kritika mora moći (ovo je Kantova upotreba modalnih glagola, vrlo čudna i uzbudljiva) da misli filozofski. U suprotnom je jednolična, dosadna.

Mali broj književnih nagrada zadržao je kredibilitet u srpskoj kulturnoj javnosti. Od 2018. član si NIN-ovog žirija za izbor romana godine. Ovo je ujedno i period prilične turbulencije: u poslednjih nekoliko godina NIN-ov žiri podnosi različite oblike pritiska. Dok su pritisci, u vidu urgencija ili cenzure, tradicionalno dolazili iza kulisa, iz ne-uvek-vidljivih centara moći, ovde se dešava neka vrsta inverzije: sami kandidati dovode u pitanje kriterijume, kompetenciju, pa i „moralnu podobnost“ članova žirija. Kako vi ovo tumačite?

Kao nemoć varvara da dobace do civilizacijskih vrednosti, pa kad je već tome tako onda ‘ajde da rušimo, brate. Od kako je ustanovljena pre sedamdesetak godina NIN-ova je nagrada izazivala uzbuđenje, divljenje, ljutnju, bes, fascinaciju, što je već fenomen po sebi. Došlo je vreme, međutim, da se to uneredi. Živimo retko odvratnu deceniju s varvarima koji su zaposeli sav prostor i kojima NIN-ova nagrada, kao institucija, kao civilizacijska vrednost, prirodno, smeta. Ekipa pisaca, kritičara i pridruženih štetočina koja se njuška s vlašću vredno radi na rušenju NIN-ove nagrade, neki uglavnom iz spisateljske nemoći, neki zato što se nadaju kakvoj sinekurici (eto smo dobili i jednog atašea za kulturu koji je blagovremeno opljunuo po NIN-u), neki zato što nisu sasvim pri sebi, većina zato što ne stoje najbolje s integritetom (spisteljskim i ljudskim), a ima tu, dabome, i istaknutih patriota. Društvo ubi ga bože. Kako god, sva ta sila od pisaca, kritičara, univerzitetskih profesora, koga sve ne, za poslednje četiri godine nije uspela da proizvede nijedan smisleni tekst (slovima: nijedan) u kojem bi objasnili kakav to problem imaju s NIN-ovom nagradom i NIN-ovim žirijem, ali zato jeste obigravala po tablodnim televizijama i tabloidima (što je, da ne bude zabune, njihovo prirodno stanište), te uz pomoć vlasti ustanovila književne nagrade koje s književnošću, možda, nemaju mnogo veze, ali zato imaju s varvarskom politikom.

NIN-ova nagrada za roman 2021. godine. Foto: Iz arhive portala Art Box

Primarni aspekt žiriranja je ipak vrednovanje – da li bi svom vrednosnom sudu u proceni književnog dela mogao da daš neki zajednički imenitelj? Šta je ono što najviše vrednuješ u savremenom srpskom romanu?

Isto ono do čega mi je stalo u bilo kom romanu: dobru rečenicu. Rečenica je osnovni element kojim pisci rukuju, tako da sve ostalo dolazi posle toga. Kada se za nekoga kaže da ne ume da piše to znači da ne ume da proizvede dobru rečenicu. Bez dobre rečenice nema književnosti. Uostalom, upravo je to, dok sam žirirao, bio moj prvi kriterijum: ukoliko me pisac na prvim stranicama ne ubedi da ume da piše, dakle da vlada rečenicom srpskog jezika, da zna mesto subjekta, predikata i prideva, te da ih posloži na takav način da ta rečenica deluje prirodno i da diše, nema razloga nastavljati čitanje. Zašto bih čitao nepismene, polupismene, nelogične, nedovršene, smušene rečenice? Lošom se rečenicom, naprosto, ne može napisati dobar roman, o čemu god da je reč u tom romanu. Roman je rečenica. Da se razumemo, ne očekujem da svako ima rečenicu poput Svetislava Basare, Miljenka Jergovića, ili Teofila Pančića – rečenica Aleksandra Tišme umela je biti vrlo grbava, a Tišma je genijalan pisac, kao što se i kod Ivane Bodrožić, na primer, svako malo sapletemo o stil, a ovamo pada plafon – ali da bi mi privukao pažnju mora pisac pokazati makar elementaran osećaj za jezik. Tek posle toga slede drugi kriterijumi poput uverljivosti likova, složenosti radnje, značenja… U retkim slučajevima imamo pisce koji proizvode prihvatljivu rečenicu, čak i odličnu, ali njome ne uspevaju ništa da urade, te je tekst isprazan, dosadan, nepodnošljiv, usred svojih lepih rečenica. To je zanimljivije od nepismenosti, ali nekako i tužnije.

Pokazuješ izvesnu slabost prema skandinavskim piscima, da li Skandinavci u književnosti imaju neke prepoznatljive odlike?

Pa da. Umeju da pišu. Šalu na stranu, hvala ti na ovom pitanju, Skandinavci me, godinama već, potpuno fasciniraju, ali teško da ćete od mene dobiti zadovoljavajući odgovor jer, jednostavno, ne vidim neki zajednički sadržilac koji bi ih izdvojio kao (specifičnu) grupaciju. Isto ste mogli da me pitate i za, recimo, latinoameričke, ili ruske pisce, i dobili biste isti neodgovor. Razlika između Markesa i Kortasara, na primer, velika je kao i između Sorokina i Dovlatova, ili – evo nas na severu – Juna Fosea i Knausgora (a svi genijalni), te ne vidim na koji način bi se mogli staviti u jedan književni blok. Isuviše su oni samosvojni pisci da bi se dali grupisati na bilo koji drugi način osim po jeziku. Ali, da, još jednom, potpuno su me Skandinavci omađijali, pri čemu – nepravedno bi bilo ne primetiti – navalu Skandinavaca dugujemo sjajnim i posvećenim prevodiocima sa skandinavskih jezika, pre svih Radošu Kosoviću. Uostalom, setimo se samo Petra Vujičića: upravo su njemu zahvaljujući, svojevremeno, Poljaci za nas bili ono što su nam danas Skandinavci: čudesna planeta koju nam je približio jedan veliki prevodilac.

Foto: iz arhive portala Art Box

Kao urednik Trećeg programa Radio Beograda sprovodiš kulturnu politiku koja je, mogli bismo reći, antipopulistička. Nesporan je uticaj sadržaja emitovanih na Trećem programu na oblikovanje svesti o jednoj zapostavljenoj kulturi. Da li je tu reč o elitizmu ili nečem drugom?

Iako, lično, nemam ništa protiv elite – elita je lokomotiva – radije bih rekao da je Treći program Radio Beograda posvećen visokoj kulturi, kako u govornom, tako i muzičkom delu. Pa vi u Srbiji nemate nijednu Radio stanicu koja emituje klasičnu muziku i džez na takav način da se program uređuje. Muzički program Trećeg programa uređuju obrazovane i posvećene muzikološkinje. Iako je govorna redakcija desetkovana nas nekoliko pokušavamo da uradimo šta možemo, odnosno da ne idemo ispod kriterijuma koje je uspostavila slavna generacija u kojoj su bili Rade Kuzmanović, Milorad Belančić, Radoman Kordić, Rada Gligić, Slobodan Divjak… U doba varvarstva Treći program Radio Beograda, verujem, deluje nestvarno, ništa manje zapanjujuće od, recimo, nekog čudovišnog stvorenja s dna okeana. Utoliko je ono što mi pokušavamo da radimo po definiciji antipopulističko.

U Multimedijalnom paviljonu književnosti Seobe duša (u okviru programskog luka Seobe Fondacije Novi Sad – evropska prestonica kulture), održanom početkom marta ove godine, gostovali su: Damir Karakaš, Miljenko Jergović, Darko Cvijetić, Rumena Bužarovska, Milena Marković i drugi. Tom prilikom vodio si razgovor sa Jergovićem – da li je Jergović težak sagovornik?

Zapravo jeste. Zato što je, kao i svaki pametan čovek, uz to i veliki pisac, zahtevan sagovornik. A opet – i nije: užasavam se razgovora u kojima nema zahteva. Teško je pričati ni o čemu. Jergović, naprosto, odbija da odgovara na banalna ili glupa pitanja. Odnosno, odgovara, ali njegovi odgovori umeju biti takvi da loš pitač poželi da propadne u zemlju. Pod uslovom, dabome, da je dovoljno inteligentan da shvati šta (mu) to Jergović radi. Da ne bude zabune, ne sećam se da je Jergović u javnom nastupu ikada bio grub ili nepristojan – oštar, nemilosrdan čak ume biti u polemikama u novinama, najčešće s dobrim razlogom – niti pribegava ironiji da bi nekoga ponizio, ali, s druge strane, zašto bi sebi dopustio da bude uvučen u banalnu, glupu, ili makar nedovoljno dobru raspravu? Razgovori s ljudima poput Jergovića (premda, opet, nije baš da ima previše takvih) uvek su uzbudljivi jer i sam uživam u njegovim refleksijama i duhovitosti, a teški su jer valja biti dostojan sagovornik. Nije dopušteno da sebi, sagovorniku, a naročito onima koji su došli da ga čuju, priredim banalnost (makar i usled dekoncetracije).

Foto: iz arhive portala Art Box

Pisao si o pojmovima identiteta i razlike – na koji način se oni iz filozofskih tekstova upliću u našu političku svakodnevicu?

Najdirektnije moguće. U stvari, ne iskaču identiteti i razlike iz filozofskih tekstova u naše živote, nego je filozofija stvorila pojmove – to joj je posao – za ono što nam se svakodnevno događa. U srećnija vremena i na srećnijim prostorima identitetima se i razlikama bave filozofi i umetnici, dok se ovde identiteti i razlike bave nama, dok filozofija – a i to joj je posao – skreće pažnju na to koliko oni koji javno trućaju o identitetima i razlikama nemaju pojma o čemu govore, iako su radi povaditi oči jedni drugima upravo u ime identiteta i razlika. Evo jedne male ogledne filozofske igre, hegelovske, na zadatu temu: onaj ko tvrdi identitet, ko tvrdi A = A, recimo Srbin je Srbin, taj, u isto vreme, tvrdi da postoji razlika u samom identitetu, on tvrdi, naime – i ovo će da štrecne patriote, iako, dabome, blagog pojma nemaju o čemu ja to govorim – da A = ne A, da Srbin koji tvrdi da je Srbin, zapravo, tvrdi da nije Srbin, jer ako je neko baš toliko siguran da je Srbin, ako zna da je Srbin, on to može da tvrdi samo ako nije Srbin jer identitet je moguće potvrditi samo pod uslovom razlike. Ja sam Srbin jer nisam Hrvat, na primer, negativno je određenje etničkog identiteta, ali kada pokušam da dam pozitivno određenje srpstva – šta je, dakle, to što me čini Srbinom a ne Hrvatom? – upadam u gadnu nevolju jer, gle čuda, ne postoji ništa što bi me razlikovalo od Hrvata koji, na istim premisama, tvrdi da je Hrvat. Drugim rečima, ako tvrdim da postoji razlika ja, u isto vreme, potvrđujem identitet. Upravo zbog toga je Srbin koji drži do svoga srpstva isto što i Hrvat koji drži do svoga hrvatstva, ili, još gore, Albanac koji drži do svog albanstva. Oni su, da skratim, isti. Iako se upiru da se razlikuju oni završavaju u identitetu koji ih čini blizancima u gluposti. To, pak, što bi povadili oči jedni drugima samo potvrđuje da su isti.

Tvoja studija Pohvala neslozi daje novu interpretaciju makijavelizma – da li je nesloga iz ovog naslova neki vid razlike? Šta znači kada kažeš da je Makijaveli filozof istine? Da li je najcitiranija makijavelistička maksima „cilj opravdava sredstva“ iskonstruisana, ili „izgubljena u prevodu“?

Da, svakako, nesloga je ona vrsta razlike koja se neće izgubiti u identitetu, kao u prethodnom primeru s tvrdim Srbima i tvrdim Hrvatima, ali, kad već pominješ moju knjigu, nesloga iz naslova uslov je političkog života. To je veliko Makijavelijevo otkriće (govorim o modernom dobu, jer i Aristotel ima vrtoglave analize nesloge). Ako razlike nema u javnom životu, kao što je nema u Srbiji jer varvari su spalili javnu scenu, onda je zemlja bez nesloge zapravo zemlja bez politike, odnosno u gadnom je sosu, između ostalog i zbog toga što se samo jedan, u ovom slučaju Vučić, pojavljuje kao posednik istine, što je po zemlju pogubno. Makijaveli je, utoliko, filozof istine zato što je znao da tamo gde jedan polaže pravo na istinu – istine nema, dok istina ima šansu samo ako postoji slobodan prostor za spor, za sporenje, za neslogu.

Da li te istina zanima i u književnosti? Kako bis sebe opisao kao čitaoca?

U književnosti me istina jedino i zanima. Samo što istina književnosti ne leži u odnosu između reči i stvari, između teksta i stvarnosti, nego u odnosu između rečenica. Jedno je sudska istina, na primer, kada sudija utvrđuje poklapanje između onoga što kaže svedok i stvarnosti. Ta istina ne tiče se književnosti iako, primetimo, veliki se pisac nikada neće ogrešiti o stvarnost. Književnost, drugim rečima, može da laže kako bi bila istinita. Uostalom, ako neko ne zna o čemu govorim neka pročita Hohštaplera Havijera Serkasa (u sjajnom prevodu Biljane Isailović).

A ja kao čitalac… pa, ne znam. Spor čitalac, recimo. Izbirljiv. Čitam samo ono što me ponese. Zbog toga je žiriranje u NIN-u bilo muka živa. Tamo sam morao da čitam i ono od čega bih u životu odustao posle nekoliko stranica.

Možeš li nam dati neke preporuke za čitanje sa tvog aktuelnog spiska voljenih knjiga?

Mogu, to najviše volim (zato i pišem o knjigama). Uve Jonzon, Svaki dan u godini, četvorotomni roman koji čitaocu menja život, onako kako nam je život menjalo čitanje Čarobnog brega, recimo. Lakoća kojom ovaj veliki nemački pisac menja pripovedačke registre, posvećenost s kojom opisuje svaki dan u godini Gezine Krespal, Nemice koja s kćeri živi u Njujorku 1967–1968. godine, detalji s kojima, kroz živote običnih ljudi, prati rađanje i učvršćivanje nacizma u Nemačkoj, te pronicljivost kojom analizira Ameriku u doba vijetnamskog rata – čine ovaj roman, nesumnjivo, jednim od najvećih romana XX veka. Potom začudni roman Okretište Damira Karakaša i, naravno, čak i nezavisno od rata, duhoviti roman ukrajinskog pisca Andrija Ljupke Karbid. Recimo da je to ono što, uz Sergeja Dovlatova i Etgara Kereta (kao pauze u probijanju kroz Jonzona), trenutno čitam.

Foto: iz arhive portala Art Box

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!