Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

„I tako mahinalno prinesoh usnama šoljicu čaja u koji sam stavio komadić madlene da se razmekša. Bio sam utučen i iznemogao od tog turobnog jutra i perspektive žalosne budućnosti. Ali, u istom tom trenutku kad mi je gutljaj čaja, pomešan s mrvicama kolača, dotakao nepce, ja uzdrhtah, obrativši pažnju na nešto izvanredno što se zbivalo u meni. Preplavilo me je neko divno uživanje koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo čime oko mene, nisam mu znao uzrok …“

Marsel Prust, U potrazi za izgubljenim vremenom

O madlenicama, koje potopljene u šolju čaja vraćaju u prošlost, piše u svom višetomnom romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom” francuski romanopisac Marsel Prust.

Nostalgično kretanje kroz uspomene započinje nakon što se kolačić u obliku školjke, umešen od šećera, brašna, jaja i putera uz dodatak korice limuna, umoči u čaj. Iako ćemo se složiti da je „govoriti o francuskoj kuhinji opasno baš i kao razmatrati čitavu poeziju: lako se zapada u kitnjastu banalnost”, nije slučajno da je upravo kolačić iz romana jednog Parižanina postao kulturološka aluzija.

Mada, da li je moguće pisati o „najcitiranijem megalopolisu na svetu”, a da se da se ne upadne kliše?

Da li identitet Pariza čine oni koji su njemu rođeni, oni koji su o njemu pisali ili oni koji ga doživljavaju kroz objektiv svojih mobilnih telefona, koji u njemu navlače tuđu kožu, govore: bonžur i pardon.

Neosporno je da Pariz ima različita lica: artističko, glamurozno, turističko, kosmopolitsko, prosjačko, imigrantsko, postkolonijalno, neoliberalno, očaravajuće i razočaravajuće lice.

Jer, Pariz je Luvr, Prever, Orsej, knjižare u Latinskom kvartu, Pikasov muzej u Mareu, kafe Flor na Bulevaru Sen Žermen, Šekspirova knjižara na levoj obali Sene, Pale di Tokio i Bobur.

Ali, Pariz je i Balzakov Pansion Voker. ”Cveće zla” Šarla Bodlera. Karakteri Uelbekovih i Begbedeovih romana. Getoizirani kvartovi i zvanične tirade o multikulturalizmu. Fascinacija sopstvenom istorijom i jezikom. Uživanje u hrani i vinu kao imperativ.

Pariz su i imigranti u metrou i starosedeoci u taksiju. Van Gog na šoljama za kafu i „Dama s jednorogom” na keceljama za kuvanje. Biciklističke ture po Per Lašezu, instant-turizam u slavu „Da Vinčijevog koda” i jurcanje po Luvru u potrazi za grobom Marije Magdalene.

Pariz je baget, konjak, karamel, kamamber, makaron, ruž, parfem i beretka; bukinisti kraj Sene, francuski poljubac, kemp, femme fatale, joie de vivre. Redovi za muzeje i za mesto u biblioteci u Boburu. Antikvarna izdanja „Don Žuana” i „Mučnine” za 20 centi.

Ali, Pariz su i prosjaci sklupčani na pločniku, prostitutke na Pigalu. Nasrtljivi ulični prodavci i ružne replike Ajfelovog tornja. Kopija Dišanove „Mona Lize sa brkovima”. Brižit Bardo na podmetačima za čaše. Van Gogova „Spavaća soba” kao magnet za frižider.

Poziranje ispred Ajfelove kule, selfi pred „Đokondom”.

Lažna ljubaznost, nepažljivi vozači.

Lanci brze hrane, suši-barovi, kebab-picerije.

Pariz je i supstitut sreće. Potraga za mrvicama tuđe istorije i slave. Potreba da zaboravimo sopstvena „turobna jutra” i „perspektivu žalosne budućnosti”.

Zato taj grad možemo posmatrati kroz prizmu bovarizma, možemo ga sakralizovati, doživeti kao „sjajno mesto za nesreću”, kao „ljudsku komediju” a možemo se izgubiti u stereotipima koji su za njega vezani: u prostorima između Jovanke Orleanke, Simon de Bovoar i turističkih tura „Kako postati Parižanka za jedan sat”.

Između kabarea, burleske i tragedije; bistroa i Mekdonaldsa; ostriga, guščije paštete i „madlenica Maesela Prusta” u − supermarketu.

• Imagološki eseji o Parizu i savremenoj umetnosti objavljeni su u knjizi „Prustove madlene u supermarketuu” (Novi Sad, 2016), kao rezultat rezidencijalnog projekta književnice Ljiljane Maletin Vojvodić i vizuelnog umetnika Dragana Vojvodića u Parizu.