Autorka: Merima Aranitović //

Kad pomislim na trpezu – ja pomislim na nedelju.

„Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna“, zapisao je David Albahari u jednom svom tekstu, prisećajući se vremena kada je smo upravo svi mi na ovim prostorima imali dan van svih dana.

Nedelja je bila tako bitan dan u našim životima jer smo se o barem jednom u sedam dana imali privilegiju da ne radimo ništa. Da, ako želimo, čitav dan ostanemo u miru svog doma. Da se ušuškamo u fotelju i čitamo ili gledamo filmove bez gledanja na sat.

Zašto baš nedeljna trpeza

Nedeljom bi nas otac vodio u duge šetnje bez reda i rasporeda, dok je majka spremala ručak. Bezmerno vredni trenuci mira i opuštenosti, trenuci koji su se ugnezdili u naše sećanje kao tačka u koju se uvek vraćamo kad nam bure zatresu brodicu.

Puna trpeza nas asocira na zajedništvo, na draga lica sa kojima delimo sve ono što tog trenutka imamo da damo. Trpeza su boje, mirisi i ukusi – hrana za telo, ali i za dušu. Čak više za dušu. Obedovati okružen porodicom, roditeljima, decom, kumovima, rođacima – za našu dušu znači da nismo sami, da postoje ti neki naši ljudi na koje uvek možemo da računamo. Jer hranu delimo sa onima koji su našoj duši bliski.

 

Hrana kao kult

Kult hrane je jedan od primarnih kod svih naroda. Običaji su drugačiji, hrana koju spremamo je od regije do regije različita, ali razlog zašto se oko stola okupljamo je isti. Pokušajte da se setite i jedne važne situacije u porodici koja se nije završila na ovom mestu. Od rođenja do smrti, venčanja, razvoda, rođendana, slava, u trenucima bitnih odluka, malih i velikih radosti i tuga – uvek postavimo sto, iznesemo hranu i piće, sednemo pored svojih ljudi i sve odjednom bude za nijansu bolje. Radost još veća, tuga malo manja. Jer delimo.

Trpeza je deljenje. Trpeza je umnožavanje. Trpeza je poput kućnog oltara na koji spuštamo toplinu utkanu u hranu. Domaćica bdi nad jelom da bi sve bilo savršeno. Domaćica bdi nad svim prisutnima – osluškujući pohvale, smirijući burne strasti, dodajući teme za razgovor, nežno osmehom milujući sve oko trpeze okupljene.

Terapijsko dejstvo trpeze

Trpeza je i neki vid terapije. Tu otvaramo dušu – jer tu su oni kojima verujemo i od kojih primamo i savet i utehu. Za trpezom saopštavamo vesti, razmenjujemo informacije. Za trpezom se okupljamo najmanje zbog jela. To možemo i sami – pojesti nešto da nam stomak bude pun. Ali, naš duh i duša se na tom izvoru ne mogu nahrati i napojiti. Takav obrok imamo samo kad sednemo za sto sa onima koje volimo.

I vratila bih se na trenutak na nedelju – zašto je ona baš tako bitna i povezana s trpezom i zašto je sada dospela čak i u žižu izbornih obećanja?

Nedelja je intimni praznik koji bi u naše domove trebalo da donese radost zajedništva 52 puta u toku jedne godine. Tako čuvamo porodičnu tradiciju, bliskost i vezanost jednih za druge. U porodici se svetinja okupljanja oko trpeze, prenosi s kolena na koleno. Kad se okupimo u porodičnom domu – zaboravimo sve ono što nas je remetilo u prethodnom periodu. Zaboravimo brige i svakodnevne banalnosti jer nas ponese osećaj blaženstva i sreće. Miris mamine supe, svečano postavljen sto, mesto koje svako od nas za istim ima. Isto tako je divan osećaj kad god nam se neko drag pridruži na trpezom. Tada se samo svi pomalo stisnemo, dodamo još koji tanjir na sto i radost se uvećava.

Zato se nedelja vraća na velika vrata. Jer nedelja nosi čaroliju. Jer se nedeljom ne radi. Jer se nedelja provodi sa porodicom i najdražima.

Zato se nadam da će se i ovde vratiti dobra stara nedelja i bogata trpeza – a bogatom je ne čini ono što je na njoj već oni koji su za njom.