MOŽE I BEZ KAVIJARA

Piše: Neda Todorović //

Jedan moj slučajni selfi, napravljen u kući i potpis ispod njega objavljen na fejsbuku – „Može i bez kavijara’’, parafraza naslova knjige J. M. Zimela o obaveštajcu sa kulinarskim sklonostima koju sam čitala u srednjoj školi, doneo mi je više lajkova od svakog mog dotad objavljenog komentara, prikaza knjige ili verbalne reakcije. Potpis je sugerisao da je u pitanju fotografija osobe koja ne koristi ni botoks, ni usluge estetskog hirurga, ni šminku, ni fotošop, tj. retuš, ulepšavanje i doterivanje.

Foto: Neda Todorović

Nekoliko dana kasnije naišla sam na fotografiju glumice Džulije Roberts sa njenom porukom da je savršenstvo postalo bolest ovog veka, da pokrivamo lice tonom šminke, da u njega stavljamo strana tela lišavajući se sopstvenog originalnog izgleda. Pokušavamo da popravimo ono vidljivo, piše Robertsova, a zapravo, duši je a ne licu, potrebna intervencija: „Želim da podelim ovu fotografiju bez šminke sa vama, želim da prikažem sebe onakvom kakva jesam, da se pomirim istinom o sebi i da zavolim svoje prirodno izdanje’’.

U ovoj eri opsesivnog, veštačkog popravljanja izgleda, kada se veliki deo ženskog sveta svesno pretvara u stepfordske indigo žene iz istoimenog filma Frenka Oza, iznenađuje i ohrabruje veliko odobravanje ovih pokušaja povratku prirodnosti. Ili, možda, i ovakvi primeri kritike sveopšte barbikizacije privlače pažnju kao neko novo javno izlaganje pažnji pa i – obnaživanje?

Tek, ustanovila sam tačnost fraze kojom su nas tako često opominjali pa i nervirali, kao novinare početnike, da slika vredi hiljadu reči. Istorija žurnalizma navodi dva velika američka urednika kao autore ovog idioma s početka 20. veka. Nije slučajno jedan od njih, Artur Brizbejn, bio i guru za odnose s javnošću Edisona, Forda i Rokfelera. U međuvremenu, od tada do danas, fotografisanje je prestalo da bude svečana ceremonija na koju su s tremom odlazile naše uparađene bake i dede; i porodični albumi naših roditelja izgubili su nostalgičnu draž posedovanja prošlosti a mi smo, zahvaljujući mobilnim telefonima, osvojili nepodnošljivu lakoću snimanja, reprodukovanja, objavljivanja slika vremena, mesta i ljudi u kojima živimo i sa kojim se srećemo.

Foto: Iz arhive portala Art Box

Do te mere je postalo lako napraviti, poslati, podeliti snimak da se stiče utisak kao da se civilizovani svet vraća prvobitnom, piktografskom, asocijativnom pismu, jednom od najstarijih oblika beleženja događaja i misli, sa zidova pećina iz paleolita. Da li to znači da nove generacije napuštaju zahtevno pismeno ( književno ) izražavanje u korist slikovnog tj. (k)likovnog? Sigurno smatraju da im je lakše da i složene misli izražavaju slikom, koja im izgleda kao moćniji prenosnik značenja, nego da se muče sa mnogo težim, „smaračkim’’ verbalnim opisom.

Nije slučajno Suzan Zontag jedan od eseja u svojoj knjizi o fotografiji naslovila sa svega dve reči: Svet  – slika. Najvrednija ideja u toj studiji o trijumfu fotografije kao nove ikonografije podstaknuta je pojavom i praksom fotosafarija u kome se meci zamenjuju fleševima.

Susan Sontag, 1979 Av Lynn Gilbert/𝒲. Lisens: CC BY SA 4.0

„Jednog dana ljudi će se možda naučiti da svoju agresivnost ižive pomoću kamera umesto pomoću pušaka’’, konstatovala je Suzan Zontag proročki. Samo što taj dan još nije osvanuo.

Rado citiram ciničnu opasku svog omiljenog profesora kulture Ratka Božovića, čestog gosta na televiziji: „Ionako niko neće slušati to šta govorimo, svi će samo gledati kako izgledamo’’.

A urezala mi se u pamćenje i anegdota o snazi fotografije koju pre više od pola veka citira kanadski filozof medija Marsal Makluan: „Jao što vam je lepo to dete’’, kaže neka žena majci. „Nije to ništa’’, odgovara ona, „a da vidite tek njegovu fotografiju!’’

Ništa novo u državi Danskoj, pa i kada nam se čini da je – sasvim novo.

Leave a Reply

Your email address will not be published.