Piše: Neda Todorović//

Džoun Didion (Joan Didion, 1934–2021), Godina magijskog mišljanja (Štrik, 2022).

Za ovu ispovest o tome šta nam čini smrt bliske osobe, koja se našla na  Gardijanovoj listi od 100 najboljih knjiga 21.veka, američka književnica, esejistkinja i novinarka Džoun Didion osvojila je Nacionalnu nagradu za nefikcionalnu prozu i francusku Prix medicis. Tekst je adaptiran i za pozorište.

Ovo je naše vreme smrti. Dve dramatične godine pandemije sa milionima umrlih pretočile su se, bez vremna za predah, u novi rat u Ukrajini, sa stotinama mrtvih na obe zaraćene strane i hiljadama nedužnih, civilnih žrtava. U projektilom pogođenom porodilištu na jugu, kod Zaporožja, ubijeno je novorođenče! Mi smo u prethodne tri godine izgubli dragu komšinicu, dva sprata niže, pa muža moje koleginice iz susedne ulice, pa roditelje mog zeta, babu i dedu mojih unuka, pa brojne Zdravkove kolege, pa zajedničke prijatelje i poznanike…

Svakog jutra sačeka nas vest da je otišao neko koga smo poznavali pa imam utisak da se privikavamo na smrt, da nam se toliko približila, da je sveprisutna, da je čin umiranja postao, kako ga doživljava Džoun Didion, nekako profesionalizovan – izražavamo saučešće, idemo na sahrane, pišemo in memorijame ali niko više ne plače, ne nariče, ne jadikuje ni poluglasno.

„Godina magijskog mišljenja’’ je memoarska proza, sentimentalno puštanje filma unazad o tome kako je autorka intimno preživela godinu dana pošto je njen suprug, pisac Džon Gregori Dan, sa kojim je proživela četrdeset godina, iznenada, jedne večeri za stolom, umro od srca.

Tema ove knjige je anatomija procesa tugovanja i žalovanja. Autorka ukazuje na razliku između ta dva pojma iako su oba stanja, i tuge i žalosti,  protkana nezobilaznim samosažaljenjem: „Jednog čoveka nema i pusto je sve’’, kaže Didionova citirajući Eseje o istoriji smrti na zapadu Filipa Arijesa.

A, kaže ona, nema više ni prilike za odgovor onome ko nam uputi pitanje ili primedbu. Tišina.  Svesna je da je žalovanje koliko za drugim toliko i zbog sebe „sisanje palca, stanje kojem se oni koji sažaljevaju sami sebi prepuštaju, ili se čak u njemu valjaju’’. U slučaju Didionove tuga, „koja je pasivna, koja te naprosto obuzima’’ posle pola godine, otprilike,  prešla je u novo stanje duboke žalosti.

Iako je povod za pisanje ove knjige smrt bliske osobe, ovo je zapravo knjiga o emocijama, o ljubavi. Knjiga koja nam je neophodna, nasušna ovih dana, nedelja i godina u kojima smo svi izgubili tako mnogo najbližih rođaka, prijatelja, poznanika, poznatih ličnosti… koje je odnela pandemija. A toliko nas brojeva ubijenih, stradalih i nestalih u ovom neljudskom ratu u Ukrajini svakog dana gađa pravo u srce sa svih dostupnih ekrana.

Mi živimo naše vreme smrti pa je ova knjiga i lekovito sredstvo, pojas spasavanja, ruka pružena davljeniku u pomoć. U doba privikavanja na bliske susrete sa smrću ova isposvest je korisna, analitična, isceljujuća.

Pročitala sam u jednom dahu ovaj lament nad onima koji su otišli. Za to vreme slušala sam muziku moje generacije: Tu t’en vas.