MILENE MARKOVIĆ: „DECA“ − TRAUMATIČNO I(LI) LEKOVITO „SVLAČENJE SOPSTVENE KOŽE“

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

i jedino što je volela

to su bila deca

deca dole što trče i skaču

deca što se smeju

deca što ne plaču

a sad spavaj

 Milena Marković, Deca

Milena Marković je nagrađivana književnica − pesnikinja, dramska spisateljica i scenaristkinja. Njene drame (Paviljoni, Šine, Brod za lutke, Nahod Simeon, Zmajeubice…) su izvođene u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Francuskoj, SAD-u, Japanu, Poljskoj…

Njena najnovija knjiga, Deca (Lom, 2021), nagrađena je NIN-ovom nagradom za najbolji roman napisan 2021. godine.

Foto: Milena Marković, Deca. Knjižara Zenit, Novi Sad. Arhiva portala Art Box.

Budući da lirika nije privilegovani knjževni rod, očit je nesrazmer u broju kritičkih tekstova u vezi sa njenim dramskim i poetskim opusom iako uticaj Milene Marković (Pas koji je pojo sunceIstina ima teranje, Crna kašika, Ptičje oko na tarabi, Pre nego što sve počne da se vrti, Pesme za žive i mrtve) na savremenu srpsku poeziju i čitav niz pesnika mlađe generacije nije zanemarljiv. No to će se, pretpostavljam, promeniti upravo nakon najprestižnije književne nagrade koja će uticati na nova čitanja njene poezije.

Foto: LJMV

Milena Marković u Deci kroz ispovedni (samo)ironičan i nepatetičan poetski govor, piše o danima koji beže, a jure ih vukovi, propituje arhetipove kao što su: detinjstvo, porodica, odrastanje, mladost, rođenje, rađanje, strarost.

Mada se suština Dece ne svodi na određivanje forme niti je ona primarna, knjiga je napisana u formi stiha, u pitanju je žanrovski polivalentan tekst koji prevazilazi precizna određenja književnih vrsta. Možemo ga definisati kao poemu ili, zbog složene narativne strukture i motivisanosti glavnog lika, kao roman.  

I u ovoj knjizi se učavaju neki od karakterističnih književnih postupaka Milene Marković: napuštanje i dekonstrukcija tradicionalnog poetskog kanona, ritam i rečnik razgovornog jezika, odsustvo ustaljenih pesničkih tropa, specifična narativnost, zanemarivanja interpunkcije, slobodnan stih…

Deca su, zapravo, i poema i roman u stihovima i bildungs roman (neću da idem u muzeje / hoću da stavljam u usta i na sebe) i generacijski portret (nakon što sam kupila i skuvala hranu / od para mojih roditelja) i porodični roman (da nisi ostala do kraja / ne bi rodila bezumnog sina / ne bi bila ovo što si sada / pobegla bi od zemlje i krvi / i majke i oca). 

Bez potrebe da pesničku tradiciju delimo na mušku i žensku, a doživljaj Dece svodimo na ginokritičko tumačenje, u knjizi se iščitava autentično žensko iskustvo, koje jeste individualno, drugačije, različito (bez obzira na rod), ali ujedno je to iskustvo žene (ćerke, sestre, ljubavnice, supruge, majke) koje svojim značenjskim i poetskim diskursom podriva tradicionalnu, patrijarhalnu matricu.

Foto: Milena Marković, Deca. Knjižara Zenit, Novi Sad. Arhiva portala Art Box.

Milena Marković u Deci imenuje bez uvijanja, demistifikuje, (de)konstruiše i preispituje svet izbegavajući eufemizme. Iako je takav tip ispovednosti njoj svojstven, u kontekstu savremenog romana, nameće se poređenje sa Knausgorovom Mojom borbom, ne samo zbog toga što autorka ne skriva stvarna imena likova već i zato što govori o onome o čemu se ćuti, što nije poželjno i društveno korektno (ognjen ne priča ognjen ništa ne razume / ognjen samo trči mora da smo nešto krivi) što, istina, s druge strane, nosi i opasnost od biografskog tumačenja u recepciji ovog višeznačnog teksta.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!