Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

i jedino što je volela

to su bila deca

deca dole što trče i skaču

deca što se smeju

deca što ne plaču

a sad spavaj

 Milena Marković, Deca

Milena Marković je nagrađivana književnica − pesnikinja, dramska spisateljica i scenaristkinja. Njene drame (Paviljoni, Šine, Brod za lutke, Nahod Simeon, Zmajeubice…) su izvođene u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Francuskoj, SAD-u, Japanu, Poljskoj…

Njena najnovija knjiga, Deca (Lom, 2021), nagrađena je NIN-ovom nagradom za najbolji roman napisan 2021. godine.

Budući da lirika nije privilegovani knjževni rod, očit je nesrazmer u broju kritičkih tekstova u vezi sa njenim dramskim i poetskim opusom iako uticaj Milene Marković (Pas koji je pojo sunce, Istina ima teranje, Crna kašika, Ptičje oko na tarabi, Pre nego što sve počne da se vrti, Pesme za žive i mrtve) na savremenu srpsku poeziju i čitav niz pesnika mlađe generacije nije zanemarljiv. No to će se, pretpostavljam, promeniti upravo nakon najprestižnije književne nagrade koja će uticati na nova čitanja njene poezije.

Milena Marković u Deci kroz ispovedni (samo)ironičan i nepatetičan poetski govor, piše o danima koji beže, a jure ih vukovi, propituje arhetipove kao što su: detinjstvo, porodica, odrastanje, mladost, rođenje, rađanje, strarost.

Mada se suština Dece ne svodi na određivanje forme niti je ona primarna, knjiga je napisana u formi stiha, u pitanju je žanrovski polivalentan tekst koji prevazilazi precizna određenja književnih vrsta. Možemo ga definisati kao poemu ili, zbog složene narativne strukture i motivisanosti glavnog lika, kao roman.  

I u ovoj knjizi se učavaju neki od karakterističnih književnih postupaka Milene Marković: napuštanje i dekonstrukcija tradicionalnog poetskog kanona, ritam i rečnik razgovornog jezika, odsustvo ustaljenih pesničkih tropa, specifična narativnost, zanemarivanja interpunkcije, slobodnan stih…

Deca su, zapravo, i poema i roman u stihovima i bildungs roman (neću da idem u muzeje / hoću da stavljam u usta i na sebe) i generacijski portret (nakon što sam kupila i skuvala hranu / od para mojih roditelja) i porodični roman (da nisi ostala do kraja / ne bi rodila bezumnog sina / ne bi bila ovo što si sada / pobegla bi od zemlje i krvi / i majke i oca). 

Bez potrebe da pesničku tradiciju delimo na mušku i žensku, a doživljaj Dece svodimo na ginokritičko tumačenje, u knjizi se iščitava autentično žensko iskustvo, koje jeste individualno, drugačije, različito (bez obzira na rod), ali ujedno je to iskustvo žene (ćerke, sestre, ljubavnice, supruge, majke) koje svojim značenjskim i poetskim diskursom podriva tradicionalnu, patrijarhalnu matricu.

Milena Marković u Deci imenuje bez uvijanja, demistifikuje, (de)konstruiše i preispituje svet izbegavajući eufemizme. Iako je takav tip ispovednosti njoj svojstven, u kontekstu savremenog romana, nameće se poređenje sa Knausgorovom Mojom borbom, ne samo zbog toga što autorka ne skriva stvarna imena likova već i zato što govori o onome o čemu se ćuti, što nije poželjno i društveno korektno (ognjen ne priča ognjen ništa ne razume / ognjen samo trči mora da smo nešto krivi) što, istina, s druge strane, nosi i opasnost od biografskog tumačenja u recepciji ovog višeznačnog teksta.