RANAC JE OSTAO U ROMANU, POSTOJI SAMO TAMO DANAS

Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

INTERVJU SA KNJIŽEVNIKOM OTOM HORVATOM

Oto Horvat je pesnik, prozaista i prevodilac koji živi i radi u Firenci. Rođen je u Novom Sadu, gde je i studirao, kao i u Erlangenu i Berlinu. Njegov roman Sabo je stao, iz 2014. godine, bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Dobio je nagrade „Biljana Jovanović” i „Mirko Kovač”. Povod za razgovor s njim je najnoviji roman, Noćna projekcija (Akademska knjiga, 2021), kao i književno veče održano 18. avgusta, u okviru pratećeg programa izložbe „Karlovačka gimnazija kao čuvar kulturne baštine”, u organizaciji Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.

Oto Horvat
Foto: Veronika Prada Moroni

Predstavljanje Vašeg najnovijeg romana, Noćna projekcija, u Muzeju Vojvodine privuklo je mnogo publike. Bilo je među njima onih koji Vas čitaju odavno, koji dobro poznaju i Vaše pesme, ali i dosta mladih ljudi − bivših i sadašnjih đaka Karlovačke gimnazije, koju ste i sami pohađali, Vaših budućih čitalaca na koje ste ostavili utisak. Kakav je Vaš odnos prema književnim večerima i promocijama knjiga? Kako se osećate na njima?

Prijatno – neprijatno. Književne večeri su kod nas najčešće dosadan kulturni događaj, naročito ako se režira u kamernom stilu sa dva kritičara i piscem koji tamo figura kao majmun u kavezu dok ga kritičari hvale ili kude, svejedno. Češće ga hvale i onda pisac raste kao kvasac. Ma, bez veze. Za mene je to apsolutni kulturni promašaj. Pogotovo danas. Radije sam za razgovor s piscem, a i tu bi se mogli preskočiti razni uvodi ko je dotični i šta je napisao, jer to se sve zna. Niko ne ide da sluša nekog o kom nikada ništa nije čuo. A naći informaciju o nekome danas je lako i brzo.

Znam da su promocije potrebne i da su deo književnog života, važne su, kako za pisca, tako i za izdavača, ali za mene je to ipak šizofreno stanje. Ja koji sedim u sobi, uranjam u sebe, razmišljam, kombinujem, nosim se s orkanima, meditiram, sam sâm. Ne postoji niko osim mene i mojih misli i osećanja, niko osim mene i teksta, te šume u kojoj se nalazim. Stvoriti se iz takve pozicije samoće odjednom ispred publike i nije nešto što me čini opuštenim. To nije voda u kojoj se pliva lako poput ribe.

Oto Horvat
Foto: Sandra Urban

Na pomenutoj književnoj večeri se najviše razgovaralo o Noćnoj projekciji. Koliko je pretresanje taloga ličnog, porodičnog, lokalnog, kolektivnog, suočavanja, neudobnog kreveta, snova, ćutanja i prećutkivanja, izveštaj o danima i potrazi koja je ostala bez očekivanih rezultata” za Vas bio bolan a koliko terapeutski blagotvoran postupak?

U radu na ovoj knjizi bolni su bili oni momenti kada sam neke scene, pa čak i neka poglavlja morao izbaciti jer su neubedljivi, jer nisu dovoljno dobro napisani, jer ne pašu uz ostali tekst. Može biti zajeb kada smo sentimentalni prema svom stvaranju, prema svojim stihovima, rečenicama, kada ostavimo ono što je loše i time praktično uništimo celo delo. Zamislite jednu mušku košulju s divnim dezenom ili divnu žensku haljinu, izvrsnu kreaciju, sa dve-tri crne fleke na njoj. Zar mogu one tada da se definišu kao lepe? Da li biste izašli pred svet u takvoj košulji ili haljini? Znam da je lakše biti sentimentalan nego strog i nemilosrdan prema svojim kreacijama. Ali ako želiš da dobro istrčiš svojih hiljadu metara, onda moraš biti strog i nemilosrdan prema sebi. Moraš da daš sve od sebe, inače nemoj se ni upuštati, nema smisla. Idi, radi nešto drugo.

To govorim iz iskustva. Mnoge svoje rane pesme nije trebalo da objavim, nego da pocepam. To što sam ih objavio znak je da je ego prevagnuo nad zdravim razumom. Vremenom sam došao do toga da mogu da vidim da li je to što sam napisao dobro ili nije, iako je to borba sa samim sobom. Narcizam i sentimentalnost prema svojim delima pogubni su za umetnika.

Verujem da je svako umetničko delo terapeutsko. Možda nam se na prvi pogled može učiniti da nije, ali u suštini stvaranje jeste neka vrsta terapije. Slikanje, sviranje nekog instrumenta, pisanje – čine čoveka srećnim.

Konkretno u vezi s ovom knjigom, opis nekih scena na mene je delovao terapeutski jer sam prvi put pisao o njima. Oslobodio sam se tereta, pritiska. I neću da kažem da mi je lakše, samo je drugačije. Recimo da sam bol i neprijatnost udaljio malo od sebe.

Postoji nekakav momenat šamanskog u pisanju (meni se više dopada da ga na taj način objasnim nego čistom psihologijom) – činom pisanja mi kao da obavijemo lancima događaj ili osećanje i prebacimo ga u knjigu i onda je tamo zarobljeno. Postoji, ali je tamo.

Danilo Kiš, Vama izuzetno bitan pisac, za Peščanik kaže da je plod truda i čuda”. Koliko u Vašoj literaturi ima truda, a koliko čuda? Da li pišete lako ili s mukom? Razlikuje li se način na koji pišete poeziju ili prozu? I koliko uopšte unapred razmišljate o recepciji svoga dela?

U mojoj književnosti postoji zadovoljstvo pisanja i postoji furor poeticus. Možda su to trud i čudo? Ako mi pisanje nekog teksta ne predstavlja zadovoljstvo, tekst neće biti dobar, pa prekidam s radom. Nema razloga da se gubi vreme i da se mučim. Sličan pristup imam i prema tuđim knjigama – ako ne nalazim nikakvo zadovoljstvo dok ih čitam, ako nema znatiželje, ako ne nalazim vatru, vraćam nepročitanu knjigu u biblioteku. To je kao da ste u nekakvoj vezi u kojoj ne osećate nikakvo zadovoljstvo. Pa zašto onda da budete u njoj?

Ne pišem lako, ako se uzme u obzir koliko slobodnog vremena mogu da posvetim tome. Pisati i biti kreativan nakon radnog dana i svega ostalog nije uvek lako. Potreban mi je dodatni napor da bih se ubacio u tekst, u scenu, uključio maštu, prepustio joj se, i to sve posle 22 h (a svako jutro se budim u 6 h). Zbog toga sporo napredujem s tekstovima, a da ne pričamo o brisanju napisanog, o novim verzijama, o sumnjama, o potrazi za načinom kazivanja. To sve zahteva vreme, a imam ga vrlo malo na raspolaganju.

U mom slučaju nema razlike u pisanju poezije i proze. Zadržao sam, ukorenjen, takav pristup tekstu. Ne umem da smislim temu za roman, da sednem i razmišljam o čemu bih mogao da pišem, da li je to u trendu ili nije i tako dalje. Desi se da neka reč, neki događaj izazove lavinu u meni. Onda zapišem jednu rečenicu o tome, dve, i tako dalje. I ako osetim da me tema drži pod temperaturom, pod tenzijom, nastavljam, i uvek moram da se vratim toj lavini, da uđem u nju da bih mogao da pišem dalje.

Ne razmišljam o recepciji, ne mogu da znam da li će se nešto dopasti ili neće. Važno mi je da tekst meni bude dobar. Da znam da sam sve uradio kako treba, strogo i nemilosrdno. Pitam sebe: Da pročitaš ovo u periodici, šta bi pomislio? Da li moj tekst imalo može da bude blizu mojim književnim idolima? I tako dalje. Percepcija dolazi tek mnogo kasnije i pisac ne može naročito da utiče na nju.

Pažnju šire javnosti privukli ste prozom iako ste u stručnoj javnosti već bili etabliran pesnik. Pretpostavljam da Vas to što roman ima status privilegovanog književnog žanra nije motivisalo da počnete da pišete prozu?

Nisam pronalazio mogućnost da u formi pesme pišem o Aleksandrinoj smrti. Ali možda je problem postojao, tinjao još ranije? Imao sam naime osećaj nakon zbirke Putovati u Olmo da nikakvog pomeranja nema u mojoj poeziji, postao sam manirista. I postalo mi je dosadno. Onda se desio rez.

I proza se ukazala kao prostor u kojem za mene ima mesta. Pronašao sam svoj glas iako lirizam, poetičnost, nisam uspeo da ugušim do kraja. Uostalom, zašto bih?

Postoji jedan apsurd u vezi s tim romanom. Očekivao sam da će on ostati kamernog čitalačkog karaktera kao što je to uvek bilo s mojom poezijom. Morao je da bude zbog teme i svega ostalog. Međutim, desilo upravo suprotno, upravo neočekivano. E, jebiga.

A kod proze sam ostao jer jedino tako mogu da pišem.

Vaš roman Sabo je stao cene i čitaoci i kritika. Koliko je teško napisati nešto novo nakon jednog takvog dela?

Nije teško napisati novo nakon „jednog takvog dela”, nego je poželjno i na kraju krajeva neizbežno. Nervira me što me Sabo prati, kao da je to moj maksimum, a nije. Kao da on treba da je moj maksimum, a ne može biti.

U zbirci priča Kao Celanovi ljubavnici svesno je menjanje naracije, svesno i namerno menjanje paradigme. Moj novi roman je još jedan korak dalje od svega toga i mislim da je bolji i vredniji od prvog romana.

U ranijim intervjuima svedočili ste o ljubavi prema vizuelnoj umetnosti, fascinaciji ekfrazom. Poznato je da živite u Firenci, koja većinu asocira na Galeriju Ufici, Mikelanđelovog Davida i renesansu, ne na savremenu vizuelnu umetnost. Zato mi je zanimljivo (ali ne i neobično zbog poetike tih umetnika) što protagonista Noćne projekcije u stanu davnašnje prijateljice s mačevanja prepoznaje Rihtera, pejzaže Doiga…” Ne bih želela da ovo pitanje liči na autobiografsko pretresanje” dela, ali me interesuje da li prizivanje” Gerharda Rihtera i Pitera Doiga sem simboličnog značenja u tekstu ima i lično?

Ta dvojica su moji omiljeni slikari pored još nekih drugih Italijana i Španaca savremenika, ali nisam uspeo da ih sve ubacim u tekst.

Naravno da ima mnogo ličnog interesovanja i divljenja prema delima koja spominjem. Kada bih umeo da slikam, oni bi mi bili maksimum ka kojem bih težio i koji bih želeo da prevaziđem, odem drugim putem. U fazonu stare zen poslovice i naslova knjige Š. B. Kopa: „Ako na svom putu sretneš Budu, ubij ga”.

Postoje slične preferencije i u Napomenama na kraju knjige, ali to baš ne kontaju mnogi. Pošto nisam na javnim mrežama i ne pada mi na pamet da budem, profilišem se pomoću ovakvih direktnih lajkova.

Noćna projekcija je specifično napisana knjiga kada govorimo o samoj formi dela, načinu na koji je tekst prelaman, u nekim rečenicama je upadljivo odsustvo pravopisnih znakova, u drugima ih ima i sl. Zašto ste se odlučili na takav postupak i kako je tekao proces stvaranja knjige? U takvim situacijama je veoma bitan senzibilitet lektora i urednika izdanja. Koliko su Vam značili razgovori s njima, kao i sud prvih, privilegovanih čitalaca, poput književnika Borivoja Adaševića, koji, nažalost, nije doživeo da vidi konačno izdanje ove knjige i kome se zahvaljujete u Napomenama?

Poglavlja u kojima su rečenice bez interpunkcije pedstavljaju monologe mrtve sestre. A da bi njen glas bio drugačiji od glasa glavnog junaka ili ostalih likova, morao sam i grafički da ga učinim drugačijim. Moja prvobitna ideja da bude odštampan jedva vidljivim slovima nije prošla kod izdavača. Ali kako drugačije može da izgleda glas nekog ko dolazi iz limba, ako ne tako: bledo, slabo, nestvarno.

Proces stvaranja ove knjige tekao je prilično nelinearno. Uspeo sam da završim prvu verziju, ali nije bila bingo. Nešto je falilo. Tekst nije funkcionisao. Dugo sam tražio rešenje za naraciju i kada sam konačno završio drugu verziju, više mi se dopala. Video sam da je tekst dobar, iako su neke stvari morale biti doterane, ali sam u suštini bio zadovoljan. Od kada pišem prozu, praktikujem da gotov rukopis dam na čitanje svojim prijateljima jer mi je zanimljiva a ponekad i korisna njihova perspektiva čitaoca. Njihovo čitanje mi može reći da li sam u pravu što se tiče čitljivosti i razumljivosti teksta ili da li sam prema nekom delu teksta bio nedovoljno strog.

Borivoje mi je bio jako drag i važan prijatelj i s njim sam imao prilično redovnu prepisku, najčešće o književnosti. On je bio prvi koji je pročitao Saba, pa i prapraverziju Noćne projekcije. Nismo se uvek slagali oko nemilosrdnosti prema tekstu, prebacivao mi je recimo da sam previše toga izbacio iz Saba, ali mi se čini da je i on imao sličan, strogi stav prema svojoj poslednjoj knjizi, zbirci priča Iz spiskova prećutanih stvari. Jer u suštini drugačije se ne može, a to je verovatno jedna od stvari koje dugujemo Kišu. Da, još nešto, apropo Adaševića. Bora je bio izuzetno načitan čovek, ja sam u odnosu na njega bio i ostao čitalac amater.

U romanu Vaš junak nosi, drugima nevidljiv, izuzetno težak ranac-teret svuda sa sobom. On spava s tim rancem na leđima kao s nekakvom debelom ženom pripijenom uz njegova leđa”. Da li se takav ranac nosi samo u rodnom gradu ili je on uvek sa nama?

Ranac je glavnom junaku, koji za sebe veruje da je još uvek mlad, jednostavniji od kofera na putovanjima. Ranac je u tom smislu preuzeo simboliku kofera. S obzirom na to da junakov otac ima grbu, junak se poistovećuje s njim i taj ranac postaje njegova grba. Ovo je samo najjednostavnije tumačenje ranca kao simbola u romanu.

Ranac o kojem Vi pričate nosi se svuda sa sobom sve dok ne razrešimo porodične ili lične konflikte, dok ne nađemo ono što nas boli, što je zagonetka i tajna.

Junak u Noćnoj projekciji tokom svoje potrage i boravka u rodnom gradu uspeva da ga se otarasi na simboličkom planu, uspeva da se vrati u Firencu s njim samo kao fizičkim predmetom. Ranac je ostao u romanu, postoji samo tamo danas, da se vratim na onaj šamanski momenat od ranije.

Oto Horvat
Foto: Sandra Urban

Protagonista Noćne projekcije je, kao i njegovi roditelji, obeležen stvarnim (i umišljenim) fizičkim nedostatkom. No, to je samo metafora. Da li su upravo Drugost i nepripadanje uslov i razlog nastanka ovog dela?

Ne, ne verujem da je ovaj roman nastao jer se neko osećao drugačiji ili da nije pripadao gradu i široj okolini. Roman je nastao iz sasvim druge potrebe, da se baci svetlo na tamne prostore u istoriji jedne porodice. Ali ako je isplivala i drugačijost ili nepripadanje, to je samo jedan deo istorije, to je deo dijalektike između većine i manjine, odnosno između nekog ko je ostao i nekog ko je otišao, to je deo odrastanja i promenjene perspektive. Mislim da su takve stvari dobre, da stvaraju dinamiku, podstiču na razmenu, na razmišljanje.

Kada pisac počne da priča o razlozima, o inspiracijama za neko svoje delo, nisam siguran da možemo uvek da ga pratimo i razumemo. Najčešće je razlog nekakva banalnost. Nije ni kod Noćne projekcije drugačije. Glavni okidač kod mene bila je priča o dedinoj fabrici sode. Pazite, kada vam neko kaže: „Deda je imao fabriku sode i klakera”, to zvuči moćno, ubedljivo. I za sobom onda automatski povlači pitanja: gde je bila fabrika, šta se desilo s njom? Kako da ne postoje fotografije? I tako dalje, i tako dalje.

Naročito je moj brat od strica, iz Budimpešte, potencirao te priče, naš deda ovako, naš deda onako. Mene je to nerviralo jer se nije išlo dalje, nisam ništa novo saznavao, pa sam rešio da istražim šta se desilo s fabrikom u arhivima grada. Tako je sve počelo. Iz konfliktne situacije u porodici.

Moj stric… hoću nešto o stricu da ispričam jer je u suštini on bio taj koji nas je „zatrovao” svojim pričama. Njega su sa 13-14 godina poslali u Peštu u škole, pa je došao rat, pa je upoznao svoju buduću ženu i onda ostao tamo. Dakle, on je Novi Sad napustio kada je još bio vrlo mlad. Sećam se kako je sedamdesetih ili osamdesetih godina pričao loše i teško srpski, s tipičnim mađarskim akcentom. I pazite sad, ovo je da se čovek smrzne. Pred kraj svog života, a umro je pre desetak godina, počeo je da biva senilan, ali nije se dao, međutim morao je u bolnicu zbog neke patologije i to su mu bili praktično poslednji dani. Odatle me je njegov sin pozvao kada ga je posetio da malo popričam s njim, svojim stricem. I tad mi se stric obratio na tako čistom srpskom, s tako tipičnim novosadskim naglaskom, da sam se ja bukvalno šokirao. To je bio jedan neverovatan doživljaj.

A ložio nas je pričama o fabrici, o dedinim posedima, o tunelima ispod Dunava, o blagu koje su on i njegovi drugari našli i prodali jednom za sladoled, a drugi put za lubenice, kako su krali te iste lubenice u Futogu pa se Dunavom spuštali do Špica… Možete samo da zamislite kakvi su plamenovi mašte goreli u nama klincima.

Junak Noćne projekcije je fizički odrastao u jednom gradu, a psihički najverovatnije na studijama u Erlagenu, ako se proces sazrevanja ikada završava”. Da li se proces sazrevanja završava ili iznova započinje u pisanju?

Sa svakom knjigom ili drugim realizovanim umetničkim delom sazrevamo na različite načine. Knjige nas autore menjaju jer dok traje proces njihovog pisanja, mi se razvijamo zajedno s njima kako se redovi nižu. Ne verujem da je proces sazrevanja definitivan, radije razmišljam o njemu kao o procesu neprestanog menjanja.

Ja sam u ovom romanu bio vrlo često ironičan i sarkastičan, previše je tu grotesknih situacija i mislim da je i ovaj citat bio pre nekakva provokacija nego što sam zaista ozbiljno mislio tako.

Oto Horvat
Foto: Sandra Urban

POGRBLJENOST OD ZLA ISTORIJE

(Oto Horvat, Noćna projekcija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021)

„Moj brat je ostao dugo da stoji u svojoj tišini
Pred prozorom
Pred samim sobom”

Od teškog porodičnog kofera, punog knjiga, odeće i porodične istorije, pozajmljenog od oca, s kojim se Sabo otisnuo u svet, do olovno teškog ranca koji poput grbe nosi na leđima junak novog Horvatovog romana, protekao je veći deo života u lutanju i traženju utočišta. Poseta rodnom gradu bila bi još jedna u nizu priča o potrazi za identitetom i o demistifikaciji porodičnih legendi da nema cilj koji nadilazi uobičajeno referisanje na pretke: glavni junak želi znati ko nije bio i ko neće nikada biti. On će, u noći u kojoj biciklom obilazi grad, tačnije najvažnija mesta svoga detinjstva i mladosti, pokušati da se oslobodi nevidljivog tereta (nasleđe od oca i majke) zbog kojeg su mu leđa pogrbljena ne samo na ovom putovanju, da bi napokon došao do olakšavajuće spoznaje pa se bez tereta vratio u grad koji mu je u međuvremenu postao pravi dom. Prava tema priče otkriva se pri njenom kraju, u filmskoj projekciji pred njegovim očima, u sećanjima i snovima, a koja dokumentuje jezivo bolan događaj ne samo za glavnog junaka nego i za Novi Sad. To je šifra za sve metafore u romanu, tj. njihova dublja značenja, a sve slike pomeraju se tada ka glavnom kadru, čije, pak, iako prigušeno, osvetljenje duplim intenzitetomosvetljava iznova svaku prethodnu i svaku narednu scenu.

Noć u Novom Sadu u narativnoj pletenici i furioznim lirskim pasažima, najčešće u sekvencama sećanja i Martinim epizodama, raste u priču koja zaokružuje Horvatov poetsko-prozni porodični ciklus. Vešto menjajući diskurs i pozicije pripovedanja – i pored očekivane nežnosti i sete, patetike nema – Oto Horvat projektuje tragiku pojedinca, čoveka osetljivog i plemenitog, zanetog drvoredima i krošnjama stabala što sežu u nesagledivu dubinu neba, a koji oseća na sebi senku prošlosti i nepravedno noseći njen žig suočava se s deponijom istorije koja raste nemerljivom brzinom.

Sandra Urban

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!