PISAO JE NA ISTI NAČIN NA KOJI JE I ŽIVEO, POŠTENO, STRASNO I DO KRAJA SVIH SNAGA

Autor: Borivoje Adašević //
(fragmenti iz do sada neobjavljenog eseja Danilo Kiš kao preteča)

U životu pisca Kiša i u knjigama čoveka Kiša sadržana je igra onog deteta koje gleda zlu u zenice, dok su jezik njegovih knjiga i govor njegovog života izjednačeni, govorio je na isti način na koji je pisao, a pisao je na isti način na koji je i živeo, pošteno, strasno i do kraja svih snaga. Dete koje je preživelo u odsudnom času života nastavilo je da se igra, radosno zbog osvojenog prava na nastavak trajanja. Njegove igre vremenom su postale zahtevnije, obuhvatajući oblasti o kojima za ranog doba nije mnogo znalo, igrom književnosti sledujući rane detinje igre, jezikom nastavljajući tamo gde su ruke i stopala stali. Sve dok i tako, jednog dana, nije usnulo od umora. Bolesno od neizlečive mladosti.

* * *

Danilo Kiš
Foto: Marisela Veličković

U nekoj od pesama velikog Kišovog prijatelja, petog po redu ruskog nobelovca, Josifa Brodskog, veli se i ovo: Potpetica odaje koliko tapkam / baš kao što i paučina čelo mi presvuče / u glasnom kukurikanju prija baš to što zvuči kao i juče. U istoriji književnosti postoje ciklusi. Pisci ih jasno predosećaju i vide. Postoje pauze, postoje pisci, veliki pisci koji nakon njih nailaze. S dna idući ka vrhu. Književni vrhovi su nalik svakim drugim vrhovima, no budući da pripadaju sferi metafizičkoj, imaju tu osobenost da na njima nema prostornih odrednica, na njima ima mesta za svakog ko je do vrha dosegnuo. Svojim talentom, svojom čovečnošću, svojim trudom. Na vrhu ima mesta za svakog ko je taj vrh dosegnuo. To je takođe jedan mogući oblik raja. Na njemu nas više ništa ne pogađa jer na njemu već o svetu znamo sve, baš sve. I svet drugačije sagledavamo.

* * *

Kad posle prvog romana za koji dobija jednu od nagrada na književnom konkursu jevrejskih opština, napiše svoju drugu knjigu, kratki satirični roman Mansarda, u svet će pogledati pogledom ka kom je težio. Lirsko i ironijsko u idealnoj su ravnoteži. Zanat je u potpunosti naučen. Mansarda je majstorsko pismo Danila Kiša. Knjige koje će kasnije napisati ovaj pisac predstavljaju velike knjige svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Pomenimo ih, najpre one prozne: Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih, Noć i magla i posthumno objavljenu knjigu pripovedaka Lauta i ožiljci; potom i esejističko-polemičke i knjigu intervjua: Po-etika, Po-etika, knjiga druga, Čas anatomije, Homo poeticus (u kojoj su se, u okviru sabranih dela, našle objedinjene dve Kišove esejističke knjige, Po-etika i Po-etika, knjiga druga) i posthumno objavljene knjige, Skladište, zatim Život, literatura, Varia i Gorki talog iskustva. Dakako i knjige filmskih scenarija, poezije i dramu u stihovima Elektra. U pedeset četiri godine života, u nekih tri decenije književnog stvaralaštva, Danilo Kiš je uspeo da objedini gotovo sve literarne vrste i žanrove, dajući svetskoj literaturi delo nesvakidašnje svedenosti, jezičke briljantnosti i lepote. Promena registara, različit pristup i neprestana promena forme iz knjige u knjigu izraz su grandiozne veličine talenta i ostvarenosti spisateljskog umeća kojim je bio obdaren i ostvaren ovaj veliki čovek, ovaj sjajni pisac. Dodajmo još i to da je izražena potreba za promenom registra i forme ono što istinski najvernije oslikava stvaralački put ovog pisca, svedočeći o jednom neponovljivom stvaralačkom nemiru, nespokojstvu u ostvarenom umetničkom rezultatu. Pisac za kog ponekad možemo čuti neprimeren komentar da je malo pisao, pisac je sa najneobičnijom, najraznovrsnijom književnom tvorevinom u svetu književnosti svog vremena. Na činjenici njegovih knjiga možemo naučiti mnogo toga, no najpre i najviše to da pisac ne može postati svako, da se za pisca moramo roditi i da se za taj status, u ozbiljnom shvatanju tog poziva, moramo izboriti teškim radom na sebi samom, na vlastitom materijalu. Da se svoj sopstveni književni lik mora izvajati od svoje amorfne mase, od gline svog tela, svojih misli i osećanja, svojim znojem i jedino svojom vlastitom rukom. Dete koje je na početku svog životnog puta, opterećeno svojim delimičnim jevrejskim poreklom, pogledalo zlu u oči, strahujući od tog pogleda i zaviseći od prostote i bahatosti onih koji su u svoje ruke uzeli pravo prekog suda, suda na život ili smrt, to dete je nastavilo da progovara iz knjige u knjigu kroz jednog ozbiljnog, odraslog čoveka, svedočeći svetu u ime hiljada onih koji su u tom nakaznom istorijskom vaganju pretegnuti na stranu smrti, svedočeći istovremeno o visinama do kojih je jedna ljudskom rukom stvorena umetnost kadra dosegnuti, a koju je zlo svojom koščatom rukom u jednom, njegovom primeru i u jednom teškom času moglo u toj divnoj nameri zauvek osujetiti. Delo Danila Kiša nas uči da umetnost izrasta upravo na ljudskoj grozi, na zlom iskustvu čoveka kroz vekove ljudskog postojanja.

* * *

Ko ga je poznavao dobro, taj ga je voleo. Nisu ga voleli uglavnom iz razloga ljudske sujete, dakako i zavisti, jer nam je ponekad tako teško voleti veće od sebe. A Danilo Kiš je pomalo mangupski znao i da raspiruje tu vatru. Mladi ljudi u svim vremenima imaju izraz za takvog čoveka, oni bi uvek rekli jednu jedinu kvalifikaciju: Danilo je dasa! Tako je izgledao dasa. Ipak, brojne anegdote nije stavljao u knjige. Njima tamo nije bilo mesto. Ponekad bi ih beležio, za sebe, pojedinima ipak pronalazeći krova nad glavom u intervjuima koje je davao. Kao onoj o Eženu Jonesku […] Intervju je u Kišovim očima postao primamljiva forma koju se krajem svog života spremao uvesti na velika vrata u umetničku književnost. Intervju koji je mogao da istrpi i anegdotu i teško, pastuozno slikanje iskustava i uspomena koji nisu mogli na drugačiji način zadobiti strogu milost uobličenja. Dakle, možemo tako zaključiti, od svega se može načiniti knjiga. Potrebno je imati talenat koji će nemoguće uobličiti u književno moguće. Voleo bih da pročitam takvu knjigu jednog dana, knjigu sačinjenu od anegdota iz života pisca Danila Kiša. U tom se društvu moglo štošta naučiti. Reči velikih imaju snagu da promene doživljaj stvarnosti kroz koju prolazimo i znaju da budu vrednije od čitavih tomova nekih njihovih, za rad raspoloženih, ali netalentovanih kolega. Te reči su poput hristolike hrane, što je više konzumiramo, više i bogatije se rasprostire po trpezi. Hrana naših duša toliko potrebna, a čini mi se ponekad, toliko bolno nedostajuća u našem vremenu. Na neki način, pisci su bez prestanka gladni reči učitelja. Prolazeći kroz život i voleći reči učitelja, i sami za sobom ostavljaju reči koje će voleti oni koji idu iza njih. Tako se dogodilo i sa Danilom Kišom. Voleo je strasno literaturu, velikog talenta, nije strahovao od takozvanih uticaja. Davao je knjige, svoje knjige, ukazujući na forme i prosedee drugih pisaca. Njihovim alatom, koji je sastavni deo raspoloživog alata književne radionice, svakom sledbeniku među piscima, pravio je knjige bolje od zadatih modela.

(Tekst je autor pročitao na manifestaciji Kišovidost, povodom osamdeset godina od rođenja Danila Kiša, u Karlovačkoj gimnaziji, u Sremskim Karlovcima, 28. novembra 2015. Fragmente odabrala i za objavljivanje priredila Sandra Urban.)

(Audio: Danilo Kiš, Poslednje pribežište zdravog razuma. Odlomak čita Borivoje Adašević. Snimljeno 26. marta 2017)

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!