POSTOJI LI ŽIVOT IZVAN ŠKOLE

Autorka: Merima Aranitović //

Postoji li neko ko bar jednom u životu nije kritikovao školu i nastavnike? Verovatno ne, jer postoje dve stvari u koje se svako razume – a to su  fudbal i prosveta. Za ovo prvo znali smo decenijama unazad jer su pred svaku važnu utakmicu svi postajali selektori. Ali situacije u kojima su nastavnici a posebno njihovo radno vreme bili na tapetu nekad bejahu ređe. Slave, godišnjice i slična okupljanja, kada bi nakon dosta sati sedenja i opuštanja neko pokrenuo tu temu.

Postoji
Foto: Ri Butov

O čemu se tada priča

Ko o čemu, baba o uštipcima. Uvek ista priča, pa je ne bih sada ponavljala. No, s pojavom korone, prosvetni radnici postaše glavna briga svih. Kako krizni štab objavi neku od svojih odluka, tako se u komentarima na portalima i grupama jave svi oni koji s prosvetom imaju veze toliko što su išli u školu ili im se dete školuje.

I razumem ja sve njihove komentare – i da je obrazovanje bitno, i da deca bez društva ne mogu da izrastu u jedinku koja je, pored znanja stekla i socijalne i emocionalne veštine. Razumem jer upravo mi koji se decom direktno bavimo vidimo loše strane kombinovane nastave. Vidimo koliko je loša odluka nekih roditelja da decu školuju sve vreme onlajn. Vidimo mi sve to, ali nas niko ne pita kako ćemo da radimo. Cik, cak, od kuće, ili sve to usitnjeno.

Mi ne živimo u učionici

No, ono što je istinski bolno u čitavoj ovoj priči jeste to što svi oni u nastavnicima, učiteljima, vaspitačima, negovateljima, profesorima vide samo neradnike (čudo jedno, uvek se zapitam a ko je vaspitavao i obrazovao te što komentarišu, kad su oni ipak izrasli u kvalitetne jedinke).

Ponekad mislim, znaju li pojedinci da i mi imamo živote van učionice i zbornice. Svi koji rade u obrazovnom sistemu su samo zaposlenici u nekoj od ustanova obrazovanja. I idu na posao. I vraćaju se kući u kojoj ih čekaju isti problemi koji čekaju sve ljude ovog sveta. Nekog čeka prazan stan. Neko ga ni nema. Neko je pred razvodom, a neko nikako da nađe nekog sa kim će provesti život. Neko je bolestan, a neko neguje ili brine o drugoj osobi. Neko se baš zaljubio, a neko u dilemi ima li sve što radi ikakvog smisla.

I mi idemo u prodavnice i na pijace i suočavamo se s visokim cenama, nestašicom nečega. Imamo želje koje ne možemo da ostvarimo. Ili imamo dodatna interesovanja kojima popunjavamo neka nezadovoljstva ili jednostavno uživamo u još nečemu osim u radu. Sve kao i drugi ljudi. I uz to se brinemo o deci tih ljudi.

I mi volimo da putujemo, ali, retko idemo na neka egzotična mesta (osim ako nemamo partnera koji to može da isfinansira) jer je naš godišnji mesec dana od pola jula do pola avgusta. Za nas nema onih lepih majskih i septembarskih putovanja. Kada roditelji izvuku decu iz škole i otputuju sa njima nekud. Jer, nemaju para za špic sezone. I jer su baš tada uzeli godišnji. I jer detetu treba odmor. A dete prosvetnog radnika ide u školu. Jer…  da se ne ponavljam.

A šta me navelo da pišem ovaj tekst

Gledala sam neki dan zanimljiv švedski film: Call mom. Komedija. Ali, svi znamo da je tanka linija između smeha i suza. Glavna junakinja je nastavnica fizičkog. U godinama kada bi već po nekom pravilu trebalo da je u braku. A, nije jer joj je ljubavni život prilično komplikovan. A komplikacije su posledica nerazrešenih porodičnih odnosa.

Ostaje u drugom stanju. Otac deteta je oženjen. U takvim situacijama, najrađe bismo pozvali majku i posavetovali se sa njom. Ili barem isplakali u njenom zagrljaju.

Šta se desi kad nam se život zakomplikuje zbog pogrešnih očekivanja? Naša junakinja čitav život očekuje da joj majka kaže „Izvini“ za neke stvari koje su se davno desile, a majka opet čeka „Hvala“ od Niki.

No, život je niz izbora, i naših i naših roditelja i umesto da nam naša očekivanja budu ograničenja i opravdanja za loše poteze i odnose, jednostavno treba da odrastemo i prihvatimo da imamo slobodu izbora, ali samim tim i odgovornost za određene stvari. Ako čekamo izvini i hvala to treba i da kažemo. Ako smo povređeni treba da nađemo način da zalečimo emocionalne traume.

Zaglavljeni u neizrečenom

Majka i ćerka emocionalno su zaglavljene i nikako da nađu način da se izvuku iz tog začaranog kruga. Zbog toga ne mogu da komuniciraju. Obe bi želele da imaju odnos kakav u takvom odnosu treba da imaju, ali svaki put kad nam se učini da su na korak do toga, desi se nešto što produži agoniju.

Obe imaju tajne sa kojima se teško nose – Niki je trudna, a majka ima rak, ali to naizgled dobro kriju jedna od druge. No, tako možemo živeti jedan period, ali naša duša traži utehu, traži da bude u miru da bi telo moglo da se nosi sa svojim izazovima. Tako i njih dve na kraju dolaze do rešenja i život ih vraća u normalne koloseke.

Film i život

Film vam preporučujem. Ako volite komedije prijaće vam. Meni su zanimljive bili i delovi filma u vezi sa školom. Zanimljive su mi i kulturološke razlike. A, možda vam pomogne i da razumete, da kao i u svetu, zaposleni u prosveti nemaju mnogo uticaja na to kako će se nastava odvijati. Kao što ni lekari ne organizuju rad u bolnicama, ili recimo prodavci u nekom lancu prodavnica. Postoje pravila koja postavlja neko iznad nas i na nama je da radimo tako ili da ne radimo više posao ako nam se pravila ne dopadaju.

Takođe, možda će vam ova komedija dočarati da prosvetni radnici ne žive u učionicama izolovani od svakodnevnih životnih situacija. Od smeha do suza. Od radosti do bola. Rađanja i smrti. Sve to se dešava i nama. Jer smo isti kao i oni koji nas vide samo jednodimenzionalno, Možda smo samo, vremenom naučili da se stvari ne menjaju pisanjem po društvenim mrežama. Naši životi su naša odgovornost. I imamo slobodu da sa njim radimo ono što mislimo da je dobro za nas. A da li to uvek činimo već je drugo pitanje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!