Priredio Art Box portal //

Da li je sreća isključivo sebičan koncept, a nesebično davanje prevaziđen romantičarski narativ? Da li pojedinac išta može učiniti sam? Da li moramo biti imućni i institucionalizovani da bismo pomogli onome kome je pomoć neophodna?

„Kada vidimo beskućnika kako prosi, adolescente dok maltretiraju vršnjaka, komšiju koji tuče ženu, zapitamo se: „Zašto neko nešto ne preduzme?“. Odgovornost za rešenje problema je, uvereni smo, isključivo na instiutucijama, državi, sistemu…“, primećuje psihologinja Maja Babić.

Postoje ljudi za koje beskućnici, siromašni i socijalno isključeni sugrađani nisu nevidljiv „problem”. Jedna od njih je i Sara Milačić koja prikuplja odeću i obuću, pakuje ih u vrećice-poklončiće i ostavlja na mestima gde se okupljaju beskućnici ili u blizini objekata gde žive socijalno ugrožene porodice i pojedinci.

„Ljudski je osećati sreću kada nekom nešto činimo, čak bih rekla da je logično. Po istoj logici, mogli bismo preispitivati i druge životne izbore u kojima se nesebično dajemo, pa, recimo, postaviti pitanje da li je sebično rađati decu. Sreća je emocija, a ne koncept. Altruizam je stvar koja nikada neće izaći iz mode, to se živi. Uvek je pojedinac taj koji pokreće inicijativu, te inspiriše i motiviše druge, što je podjednako važno. Ima mnogo „običnih” ljudi koji žele da naprave život boljim i sebi i drugima, ali su gotovo nevidljivi usled svoje skromnosti i čiste ljubavi prema zajednici. Nekako, počela sam da doživljavam druge kao svoje komšije koji će bez ustručavanja zakucati na moja vrata kad im zatreba malo šećera“, govori za portal Art Box mlada profesorka engleskog jezika i plesna koreografkinja za koju nije bilo dileme u vezi sa tim da li nešto sama može da učini za druge.

Kako si se odlučila da bez ikakve institucionalne pomoći, donacija i grantova počneš da pomažeš potpuno nepoznatim ljudima na ulici?

Uvek možemo početi od svojih resursa, bili materijalni ili ne.

Tako sam ja krenula od svojih stvari, zatim su pomogli i moji bližnji, pa se to proširilo i na društvene mreže, gde sam zatražila pomoć od ljudi koje sam nasumično zapratila. Razmišljala sam: zašto da čekam humanitarne akcije, koje su, obaška, najčešće vezane za praznike, ako mogu svaki dan pomalo da pomognem? Za ovako nešto, trošak je vrlo mali, a cilj vrlo značajan.

Iako se broj siromašnih sve više povećava, preovlađuje negativan i stereotipan odnos prema beskućnicima i siromašnim ljudima koji se uglavnom svodi na „okretanje glave”. Kako to da ljudi bez pomoći porodice, prijatelja, socijalnih mreža, samohrani roditelji, ljudi bez stalnog prebivališta, zaposlenja,  stari,  žene, deca, za tebe nisu nevidljivi?

Mali čovek prepozna muku malog čoveka, dok bogati ostaju zarobljeni u nekom svom balonu.

Setite se samo reči „velike princeze” upućene plebsu, koje je citirao Žan-Žak Ruso: „Ako nemaju da jedu hleb, neka jedu kolače.”

Neopravdane, nelogične i diskriminatorske predstave o pojavama, događajima i ljudima teško se menjaju, ali je to nužno raditi da bismo i kao pojedinci i kao društvo bili bolji. Možemo li individualnim inicijativama uticati na okoštale klišee?

Dokle god nekog posmatramo sa distance, ne možemo pobeći od stereotipa.

Približimo se čoveku i videćemo da pretpostavke, sopstvene ili preuzete, često nisu tačne. To je prvi korak ka promeni individualne, a onda možda i kolektivne svesti.

Svakodnevno pomažeš svojim sugrađanima već nekoliko godina unazad. Za tebe humanitarni rad nije milostinja. Svaki tvoj poklon-paketić, ukrašen mašnicom i nasmejanim tvorićem, sadrži i poruku vedrine.

Ideja mi je bila da poklon dobiju ili nađu oni koji to sebi i drugima ne mogu da priušte, a i moramo priznati da se svi ljudi ovoga sveta obraduju šarenom pakovanju sa mašnicom.

Ako biramo reči da nekog ne uvredimo, zašto ne bismo birali način kako ćemo dati ono što nama više nije potrebno?

Nije mi teško da svaki dan, kad krenem od kuće, ponesem pokoju kesu, jer će to možda nekom biti jedini dan kada je dobio pravi poklon.

Socijalno isključeni ljudi su, zbog teškog života, bolesti, raznih ružnih iskustava i diskriminacije često nepoverljivi, ranjivi. Prvo si stvari upakovane u ukrašene kesice ostavljala na javnim mestima, vremenom si odeću i obuću počela da deliš lično. Kako su reagovali na tvoje darove? Šta im je, zapravo, najpotrebnije?

Trudim se da ljudima prilazim nasmejano i vedro, zbog čega primećujem da se ne osećaju postiđeno kada ih sretnem kako, na primer, traže nešto korisno po kantama i kontejnerima.

Najviše sam nailazila na one koji bi iskazali iskrenu radost i zahvalnost. Pamtim jednog divnog čoveka sa ulice koji je imao potrebu da me zagrli. U poslednje vreme upoznajem porodice koje mi se same javljaju jer su me pronašle na društvenim mrežama, pa poklone šaljem i u druge gradove. Drago mi je što živimo u doba tehnologije koja na neki način zahteva da svako ima internet, jer nam tako pomaže da stupimo u kontakt i sa onima koji teško žive, iako imaju krov nad glavom.

Pored hrane, koju ponekad dobijem u donacijama, najpotrebnije su odeća i obuća za sva godišnja doba. Radi toga, poklončić sadrži od svega pomalo, na primer džemper, majicu kratkih rukava i šal.

 „Dobri tvor” ima svoju Fejsbuk i Instagram stranicu. Na njima objavljuješ i fotografije sa lokacijama na kojima ostavljaš svoje darove. Da li su ti socijalne mreže pomogle da podstakneš ljude da ti se pridruže?

Prvih nekoliko meseci od nastanka „Dobrog tvora”, ostavljala sam poklončiće tako da se ne otkrije ko sam, jer sam želela da se vidi čin, koji je važniji, od onog koji ga čini. Kada sam napravila društvene mreže, otkrila sam novi svet divnih ljudi koji vole da pomažu. Fotografije imaju u opisu lokacije poklona: možda će to neko videti i otići da uzme, nekom će pasti na pamet bolja lokacija pa će premestiti poklon, a neko će možda javiti drugoj osobi gde može da to pronađe.

Neverovatno sam zahvalna svima koji su svojim donacijama učestvovali u ovoj akciji jer bez njih „Dobri tvor” ne bi ni uspeo da usreći toliko ljudi. To volim javno da kažem i postavim šta su donirali, jer je mnogo važno podstaći druge da čine isto, na koji god način mogu.

Svi imamo kod kuće odeću i obuću koja nam je mala ili nam je dosadila, te možemo uvek da je prosledimo. Često ističem da ovo može da uradi svako kod kuće. Moja prvobitna zamisao je i bila da drugi preuzmu ulogu „Dobrog tvora”, ali i dalje čekam da se ona ostvari. Ostaje pitanje da li im je teško to da urade ili samo veruju da ću ja bolje znati gde da ostavim i kome da dam.

Najviše me je iznenadilo što me je humanitarac Igor Bjelac čak iz Kanade pronašao na Facebook-u i povezao sa Ćazimom Salihijem, koji poklanja obroke iz svog restorana brze hrane. Divno sarađujemo, ideje nadolaze iz dana u dan, te verujemo da ćemo uskoro proširiti akciju „Dobrog tvora” i napraviti organizaciju koja će takođe svakog dana obradovati sugrađane hranom, odećom, obućom i ostalim potrepštinama. Možda će takav formalniji vid pomoći imati veći odjek u društvu.

Tema beskućništva sastavni je deo projekta, kao i izložbe, #Značenje doma_2022 Farsickness/Homesickness/Homelessness Kreativno-edukativnog centra Art Box (čiji je deo i Sara Milačić) realizovane u okviru programskog luka Druga ? Evropa Novi Sad EKP 2022.

Izložba se može pogledati do 12. decembra 2022. godine u Kreativnom distriktu u Novom Sadu od 14-19 sati.