NASTAVNIK/CA (NI)JE BELI VITEZ*

Osvrt: Merima Aranitović//

Pamtite li domaće filmove ili knjige u kojima je posao nastavnika/ce ili učitelja/ice predstavljen u pozitivnom svetlu? Znate li bilo koje umetničko delo koje afirmiše ovaj poziv? O tome razmišljam juče čitav dan nakon što sam pročitala još jedan u nizu viralnih tekstova o nastavnicima koji se dele po socijalnim  mrežama i u kojima je nastavnik/ca ponovo degradiran.

Da li predavače možemo deliti na zapisničare i lidere? Zapisničari bi bili oni koji ruše porodice jer zapisuju kako se dete ponaša na času. Lideri, pak, prećutkuju problem i rešavaju ga sami. Poput viteza.

nastavnik lider
Foto: Pixabay

Pretpostavljam da su sa takvom podelom saglasni samo roditelji o čijoj deci postoji zapis u dnevniku – da su ometala čas, da ne donose pribora za rad, da spavaju na času, da su neprijatna prema drugoj deci. Da li je nastavnik/ca pogrešio?  Da li je njegova uloga da bude beli vitez i da rešava ono što roditelji kod kuće ne uspevaju – ne ostavljajući nikakav pisani trag za sobom? Jer, nastavnik nema porodicu, nema decu, roditelje, privatan život – već samo želju da bude lider učenicima. Onda jednog dana to u dnevnik nezapisano dete, dete kod kog nisu primećeni ni blaži oblici povrede discipline istuče svog druga, udari nastavnika, baci stolicu kroz prozor. I svi smo u čudu.

Ko bi rekao? Uvek miran, fin, poslušan, mora da je nastavnik kriv. I jeste. Jer je hteo da bude iznad onog za šta se školovao i što su mu ovlašćenja. I tako naš nastavnik završi na disciplinskom postupku – jer u jednom trenutku i on sam prizna da je radio mimo pravila koja Ministarstvo i škole propisuju a sa ciljem da zaštite i učenike i nastavnike.

Roditelji ne moraju znati pravila igre u školi, ali nastavnik, a posebno pedagog bi to trebalo da zna. I većina škola ima sjajne pedagoge koji pomažu nastavnicima i podstiču ih da budu i zapisničari, ali su im i podrška i saveznici u radu sa decom i roditeljima, koliko je to u nadležnosti škole.

To što je deo roditelja pred razvodom, što su neki roditelji, kako kaže autorka teksta, alkoholičari nije krivica ni deteta ni prosvetnog radnika. I umesto da savetuje da se u čitavu priču uključe i socijalne službe, jer ona imlicira da postoji mogućnost i nasilja u porodici, ne, ona predlaže da ne dosipamo so na rane roditeljske već da vratimo osmeh detetu na lice.

A svako ko je proveo malo više godina u prosveti, u neposrednom kontaktu sa decom, vrlo dobro zna da se ranjenom detetu i roditelju kome se brak raspada, koji je na ivici egzistencije osmeh ne crta tako što predavač uzme da ih rešava. U takvim situacijama retko ko zna šta se kod kuće dešava. Dete ne dođe u školu i ne ispriča kako je tog dana dobilo batine. Žena ne priča kako je opet stala između muža i deteta da ublaži situaciju. Ne priča kako nema novaca da nahrani decu, da je po ko zna koji put refenasirala kredit ne bi li imala za knjige, obuću, prevoz. To vam roditelji ne poveravaju, a ni dete.

Foto: Pixabay

A kad takve priče stignu do vas, tada je jedino ispravno da se u problem uključi i školski pedagog, i psiholog i odeljenjsko veće, pa i socijalna služba. A ne da nastavnik preuzima na svoja pleća odgovornost koja nikako nije njegova. U zakonu tačno piše do koje granice ide nadležnost nastavnika, a kad je potrebno da se neke druge službe uključe.  A svaki zapis u dnevniku je dokument koji ukazuje i odeljenjskom starešini i pedagogu i roditelju da nešto debelo ne štima i da treba rešavati.

Zašto sam se pitala postoje li domaći filmovi ili knjige koje afirmišu nastavnike/ce? Zato što sam se ja setila samo dva filma u kojima su nastavnici baš glavni akteri. Jedan je: Majstori, majstori, a drugi Idemo dalje. U ovom drugom Dragan Nikolić igra jednog takvog lidera koji živi sa svojim učenicima, ratnim siročićima i on im je i majka i otac i učitelj i vitez. Sve do trenutka kad ne reši da i on osnuje svoju porodicu i ode. A Majstori – majstorski prikazuju kako sistem melje nastavnika, kako svakodnevna takmičenja, kako među kolegama, tako i među školama, ne dovode do pozitivnog ishoda. Stalno upoređivanje škola, nastavnika, dece dovodi do rivalstva, nerazumevanja, podmetanja, omalovažavanja. U takvom sistemu prvo treba da se pojavi vitez i lider koji će nas da ojača i vrati dostojanstvo profesiji u svakom smislu i objasni nam da nije naše da ispravljamo sve krive Drine ovog sveta.

Naše je da budemo partneri roditeljima, lokalnoj zajednici, centru za socijalni rad, i ostalima da bismo od dece stvorili kvalitetne ljude. I jeste ipak dobrim delom sve do porodice. Jer, ni jedan nastavnik ne provodi 7-8 sati sa detetom (osim ako mu nije roditelj). Dete čak ni kod učiteljice nije toliko vremena. A kod nastavnika još manje. I da ima 5 časova nedeljno kod nekog nastavnika to je po 45 minuta dnevno. I to u grupi dece.

Škola je samo jedan stub, a nastavnici i učitelji su tu i da budu zapisničari, i vaspitači u meri u kojoj im zakon to dozvoljava. Samo tako ćemo učiniti nešto dobro za dete, ali i za sebe i porodicu. I svoju i onu iz koje dete dolazi.

 

*beli vitez  spasava druge, ali u tom odnosu gubi sebe. Osoba koja ima potrebu da vodi računa o bespomoćnim, ranjivim, izgubljenim osobama. Ona na taj način iscrpljuje sebe, prelazi granice koje su dozvoljene u odnosu sa drugima. Ima potrebu da kontroliše osobe s kojima je u odnosu, manipuliše  njima, zloupotrebljavajući svoj položaj, uticaj. „Vitez na belom konju“, lider koji spasava i kad to nije ni u opisu radnog mesta, ni zakonom dozvoljeno, krši, u ovom slučaju zakone i pravila rada obrazovne ustanove.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!