KRITIKA NA DELU, INTERAKCIJA I ARHIVSKA GROZNICA

Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

INTERVJU SA KUSTOSKINJOM SLAĐANOM PETROVIĆ VARAGIĆ //

Slađana Petrović Varagić, istoričarka umetnosti, kustoskinja, istraživačica u polju savremene vizuelne umetnosti, realizovala je na desetine izložbi / kustoskih projekata domaćih i stranih umetnika. Magistrirala je na FDU-u Beogradu s temom medijskog pozicioniranja video-umetnosti 70-ih i 80-ih godina XX veka u Jugoslaviji, a od 2016, u okviru internacionalnog studentskog filmskog kampa Interakcije, radi i kao producentkinja i kustoskinja rezidencijalnog programa za video-umetnike IVA.lab. Povod za ovaj razgovor je njena dosadašnja kustosko-autorska praksa kao i Nagrada za likovnu kritiku i teorijsko razmatranje savremene vizuelne umetnosti „Lazar Trifunović”, za 2021. godinu, koja je sagovornici portala Art Box dodeljena „za autorski osmišljen i kritički intoniran video-serijal posvećen 58. Oktobarskom salonu”.

Slađana Petrović Varagić. Foto: Bojana Janjić

U kojoj meri je produkciju kratkih video-emisija o značajnim izložbama u Srbiji 2016/2022, tačnije projekat Kritika na delu, čija ste autorka i urednica, i za koji ste dobili Nagradu „Lazar Trifunović”, uticao na stručnu i širu publiku kao i na status likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti? Kako, danas, procenjujete položaj umetničke kritike u Srbiji?

Projekat Kritika na delu započet je pre pet godina (2016) saradnjom naše organizacije NFC Filmart iz Požege i Portala za kulturu SEEcult.org i od tada je producirano 97 epizoda serijala u okviru kojih su kritički obrađene 34 izložbe održane širom Srbije – u galerijama i muzejima u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Zrenjaninu, Čačku, Užicu i Požegi. Žiri Nagrade „Lazar Trifunović” za 2021. godinu ocenio je da serijal Kritika na delu uspeva da „povrati legimitet likovne kritike”. Zahvaljujemo se na tome, i nagrada je velika čast i podsticaj, ali mogu reći samo da mi na tome radimo i da se nadam se da ćemo združenim snagama s drugim akterima na sceni, pojedincima i organizacijama, to zaista i uspeti. Serijal je pokrenut i zamišljen kao platforma koja podstiče kritičko promišljanje kao sredstvo oblikovanja javnog mnjenja u kulturnom životu. Razlog za koncipiranje i kreiranje ovakvog programa zasnovan je na činjenici da je likovna kritika gotovo sasvim izostala iz javnog i medijskog prostora, pa čak i iz stručne periodike. Časopisi posvećeni savremenoj vizuelnoj umetnosti ugasili su se, ali ni internet nije iskorišćen u dovoljnoj meri. Nastojimo da revitalizujemo likovnu kritiku ali i da doprinosemo edukacuji i informisanosti šire publike. Istovremeno, nakon pet godina produkcije serijala, uviđamo da uspevamo i da istorizujemo raznovrsne pojave i fenomene, koncepcije, poduhvate i prakse na umetničkoj sceni za buduće generacije istraživača – istoričara umetnosti. Ograničene mogućnosti za objavljivanje likovne kritike navele su nas na ostvarivanje saradnje s uglednim portalom SEEcult, da zajednički kreiramo ovaj program u video formatu i da omogućimo da se kritika plasira tako da bude lako dostupna svima. Nastojimo da doprinesemo tumačenju umetnosti, razvoju pubike, ali i da često budemo stručan i nepristrasan korektiv aktuelne kulturne politike. Ipak, najvažnije u ovom našem projektu jeste da smo kreirali to jedno virtuelno mesto – pozornicu, megafon – odakle se može čuti likovna kritika. Svakako najznačajniju ulogu imaju kolege i koleginice, dosadašnji učesnici serijala – istoričari i istoričarke umetnosti, teoretičari/ke, umetnici/e, kulturni radnici koji su uzeli učešće u njemu u prethodnih pet godina. Njih je oko 80 i takvim konceptom serijala stvara se višeglasje i mogućnost za raznovrstnost pristupa u kritičkom promatranju umetnosti, što, nadam se, vodi debati, razgovoru i poboljšanju scene savremene vizuelne umetnosti u smislu kvaliteta programa, uslova rada umetnika, kao i izlagačkih politika.

Ono što ohrabruje na polju kritike jeste da se situacija pomera s mrtve tačke. U poslednje dve godine, AICA Srbija – Međunarodno udruženje likovnih kritičara (sekcija Srbija) reformisalo se i započelo procese istorizacije kritike u Srbiji i Juogoslaviji nakon Drugog svetskog rata, započelo vrlo plodnu produkciju kritike u saradnji s nekim portalima i medijima, ali i uspostavilo mrežu saveznika kao što su ULUS, NKSS i druge srodne organizacije.

Godinama ste, kroz različite projekte, osim u Požegi i u Beogradu, aktivni i u drugim gradovima Srbije i u regionu. Često sarađujete i s drugim kustosima, kao što je, na primer, Miroslav Karić. Čini se da uspešno prevazilazite problem centra/periferije. Koliko je Vama lično iskorak iz lokalne sredine značajan, a koliko je on bitan za sredine u kojima radite?

Saradnja i mobilnost su mi posebno važni. Često sam na realaciji Požega – Beograd, i to mi ne pada teško, kao ni ostala putovanja kojih je sada, zbog pandemije, manje. Mislim da je to izmeštanje pojedinca iz jedne sredine u drugu vrlo podsticajno. Tako se promeni vizura, otvore se neki novi vidici, osveže se stare i dobiju nove ideje.

Sarađujem s mnogo kolega i koleginica, kao i ustanova i organizacija širom Srbije, pa i regiona. S Miroslavom Karićem zajedno radim na projektu Fotodokumenti još od 2010. godine, ali i na različitim izložbama, tekstovima i slično. Naše drugovanje i saradnja datira još od fakulteta, potom kroz saradnju Galerije Remont i Gradske galerije Požega od 2003. godine, pa kroz njegovo učešće u Umetničkom savetu požeške galerije, da bi se danas ponajviše uobličilo u saradnju na polju fotografije kroz kustosku platformu Fotodokumenti, a koja dalje sarađuje s brojnim institucijama i pojedincima u Srbiji, ali i u regionu – u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji. Trenutno, pripremamo i jednu veću grupnu izložbu koja će se dogodine desiti u Galeriji 937 (937 Gallery) u Pitsburgu u SAD, u saradnji s kustoskinjom Rejčel Klipa (Rachel Klipa). Takođe, već dugi niz godina sarađujem s umetnicom Draganom Žarevac, i evo baš ovih dana pripremamo njenu izložbu u Savremenoj galeriji u Subotici, koju ćemo otvoriti u aprilu ove godine.

Pandemija je dosta toga promenila, nekad od omraženih onlajn formata ima i koristi – sada je sve manje važno gde se nalazite kad su u pitanji neki govorni programi, predavanja i slično. Često bez putovanja ili, kako volim da kažem, „u patofnama”, učestvujem na konferencijama u Varšavi, Ljubljani i drugim mestima. Mada bi svakako bilo bolje putovati i videti se lično s kolegama.

Još i ranije odnos centar/periferija za mene je uvek bio horizontala ili linija prohodna za komunikaciju, a nikada nisam doživljavala taj odnos kao vertikalu, gde je na vrhu nekakav centar, kome se ostatak zemlje (periferija) obraća kao vrhovnom autoritetu. Kod nas se uglavnom na taj način doživljava odnos centra i periferije i zato i nema istinske decentralizacije kulture i razmene stručnjaka, umetnika, iskustava kao u drugim evropskim zemljama. Na transverzali centar/periferija treba da se odvija ravnopravna komunikacija i razmena. Svaka manja sredina poseduje određene resurse – neke vredne i kvalitetne stvaraoce ili baštinu, i neke prostore pogodne za različite vidove umetničke produkcije i to treba uvažiti iz centra. Takođe, svaka periferija je dužna da stvori klimu u kojoj se radi na razvoju publike u kulturi, i to ne samo mlade publike, nego i one starije, a najpre kroz participativne programe. Kada se kreira takvo okruženje, onda odnos centar/periferija dobro funkcioniše, međutim u praksi je kod nas malo takvih slučajeva.

Slađana Petrović Varagić i Miroslav Karić. Foto: Jaka Babnik.

Važan segment Vašeg rada je podrška koju pružate mladim umetnicima. U Gradskoj galeriji Požega mladim požeškim umetnicima davali ste šansu da predstave svoj rad, dugi niz godina sarađujete s mladima u projektu Interakcija Nezavisnog filmskog centra Filmart. Koliko je u našoj savremenoj vizuelnoj produkciji prisutna diskriminacija na osnovu godina, kako u odnosu prema mladim umetnicima, kustosima i kulturnim radnicima, tako i u smislu ejdžizma i odnosa prema starijima?

Veliki deo moje dosadašnje prakse je usmeren na mlade stvaraoce, kako na one koji su još uvek u procesu formiranja i obrazovanja, kao što su učesnici filmskog kampa Interakcija, koji dolaze s različitih filmskih akademija iz celog sveta, tako i na one koji su nakon završenih studija tek zakoračili na scenu, bilo da je to scena savremene vizuelne umetnosti, polje filmske produkcije ili kritike. Smatram da je izuzetno važno podržati mlade stvaraoce, naročito u manjim sredinama. Poražavajuće su statistike koje pokazuju koliko mladih ljudi upiše likovne akademije, završi ih, ali nestane sa scene, a naročito koliko je među njima devojaka/žena. To je nebriga i rasipanje države, umetničko obrazovanje nije jeftino. Teško je dobiti priliku da se radi, izlaže ili da se mladom umetniku odobre sredstva za produkciju, ili ne daj bože atelje. Veliki broj njih danas diže ruke, odustaje i traži zaposlenje u nekim drugim delatnostima. Ipak, ima i pozitivnih primera organizovanja i udruživanja mladih umetnika u borbi za bolje uslove rada, kao što je UVUU (Udruženje vizuelnih umetnika Užica) ili nešto mlađe UVUČ (Udruženje vizuelnih umetnika Čačka), ULUS i cela organizacija Bijenala mladih, a tu je svakako i predvodnik u reformisanju udruženja – novosadski SULUV. To ohrabruje! Kolektivizam je važan, naročito u sredini koja se suočava s partokratijom, klijentelizmom i korupcijom i u kojoj se za kulturu ne odvaja ni 1% ukupnog državnog budžeta. Te negativne pojave diskriminišuće deluju i na mlade i na starije umetnike, kustose, kulturne radnike. I čini mi se da je danas jednako teško svim generacijama. Meni je dragocena saradnja sa svima. Nedavno smo Mića Karić i ja radili izložbu u Galeriji Artget u Beogradu s Dragicom Vukadinović, koleginicom u penziji, koja sada živi u Kraljevu, a takođe smo pisali članak o njenom radu za jednu naučnu konferenciju u Zagrebu. Ta saradnja je bila zaista važna. Starijim kolegama je danas u uslovima pandemije sve dodatno otežano, dok su penzije, ako ih imaju, toliko male da ne uspevaju da pokriju osnove životne troškove, a kamoli da dodatno ulože u produkciju i predstavljanje sopstvene umetničke prakse.

Gradska galerija Požega je, dok ste Vi bili na njenom čelu, imala status jedne od najznačajnijih galerija u zemlji. Javno ste govorili o nezakonitoj smeni s tog položaja, kulturnoj politici, tehnokratiji… Položaj nezavisnih radnika u kulturi van institucija nije lak. Da li je otežavajuća okolnost ukoliko je taj nezavisan kulturni radnik još i žena? S kojim se sve preprekama suočavate?

Polje humanističkih nauka kao što je istorija umetnosti u našoj sredini je, čini se, predodređeno za ženski pol, tako da se u našoj branši nešto glasnije čuju ženski glasovi ili smo bar približno jednake s muškim kolegama. Ipak, često su na mestima odlučivanja muškarci.

A što se tiče statusa nezavisnog kulturnog radnika, evidentno je da vam nezavisnost od institucije i sistema daje slobodu u izborima koje činite, u odlukama koje donosite, ali sa sobom nosi i veliki teret neizvesnosti. Glavna prepreka svakom nezavisnom kulturnom radniku upravo je neizvesnost i nemogućnost planiranja na duži period. Prinuđeni ste da stalno aplicirate za sredstva za različite programe, projekte, da igrate više uloga – kustosa, menadžera, urednika, producenta, kritičara. Preuzimanje previše odgovornosti, zatrpavanje poslom, vodi nedostaku vremena za dalje napredovanje i usavršavanje, za istraživački rad, za rad na sebi, ali i nemanju slobodnog vremena. To je prepreka koju imaju svi nezavisni radnici u kulturi, a ženama je svakako dodatno teže pored svih ostalih neplaćenih poslova koje rade i uloga koje obnašaju.

Novi Sad, ovogodišnja EPK, u okviru programskog luka Druga Evropa nizom projekata reaktuelizuje ulogu i nasleđe novosadske neovangardne scene 70-ih godina 20. veka. Tokom boravka i rada u Novom Sadu, sarađivali sa Centrom za nove medije kuda.org u pripremi izložbe Trajni čas umetnosti (2005). Koliko nam je ta altenativna i marginalizovana drugost i danas potrebna?

Izložba Trajni čas umetnosti i saradnja sa kuda.org je najznačajnije iskustvo mog rada i boravka u Novom Sadu. Zapravo, kuda.org je u saradnji sa WHW kolektivom iz Zagreba i drugim partnerima tada već bila poodmakla s pripremom izložbe o novosadskoj neoavangardnoj sceni u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (tada Muzej savremene likovne umetnosti Novi Sad), a potom i u Galeriji Nova u Zagrebu, a moje učešće je bilo gotovo zanemarljivo. Bila sam onaj saradnik „iz kuće” koji ništa autorsko nije u tu saradnju unosio. Radila sam na bibliografiji, provodila dane u Biblioteci Matice srpske i tako sam otkrivala sve ono što do tada nisam znala o novosadskoj sceni 70-ih godina 20. veka, o Tribini mladih, grupama i kolektivima koji su tada delovali. Poseban doživljaj je bio te ljude upoznati, s njima razgovarati i putovati u Zagreb na otvaranje izložbe. Čini mi se da se dosta o toj sceni danas zna, da je dosta toga obrađeno, istorizovano, ali čini mi se još uvek nedovoljno. Kao i o sceni SKC-a u Beogradu. To sam imala prilike da vidim na vođenju studenata jedne umetničke akademije kroz izložbu Dragice Vukadinović – oni gotovo ništa ne znaju o toj praksi 70-ih u SKC-u, osim ponešto o Marini Abramović. Takve progresivne i angažovane umetničke prakse kao što je bila novosadska neoavangradna scena oko Tribine mladih i producentske kuće Neoplanta danas su nam potrebne više nego ikad, ali za takvu drugost treba mnogo znanja i dosta hrabrosti. Film reditelja Nenada Miloševića Druga linija dobro je obradio ovu scenu i takve filmove treba koristiti u obrazovnim programima mladih.

Višegodišnji, kolektivni, istraživačko-umetnički projekat Mladost u šezdesetim „sećanje na emancipatorske poduhvate posleratnog jugoslovenskog perioda transponuje u polje savremene umetnosti”. Kolektiv Mu60 pored Vas čine i Sreten Vuković, Milica Đorđević, Slobodanka Milošević, Vojislav Nedeljković, Uroš Pavlović, Miloš Bojović i Jelena Prljević. Kroz različite pristupe bavite se nasleđem tekstilne fabrike Mladost Požega. Složićemo se s navodima Kolektiva Mu60 da je „nekadašnja jasna vizija budućnosti postala tegobna sadašnjost i neizvesna budućnost”. Može li nam umetnička spoznaja pomoći da se (s)nađemo u toj budućnosti?

Foto: iz arhive kustoskinje

Iz prošlosti se mora učiti, ali se rešenje mora tražiti gledanjem u budućnost. Ohrabrujuće je da su ovakve teme i narativi često teme u umetničkim radovima, filmovima i teorijskim istraživanjima, i čini se da humanost i solidarnost polako izviruju, a to može biti jedina održiva alternativa za budućnost. Umetnost ima zadatak da čini promenu, da prevrednuje realnost.

Naš Kolektiv Mu60 iz godine u godinu postaje brojniji, a u ovoj godini dobijamo i nove članove i pripremamo novu produkciju umetničkih radova. Pored nabrojanih članova, pridružiće nam se i Filip Andrić, Marija Kandić, Igor Jovanović i Đorđe Cvijović, a na leto nas očekuje i nova izložba u Galeriji Reflektor u Užicu. Desila se jedna neočekivana, ali fantastična koincidencija, da je istraživanje teme kolektiviteta u polju radnih odnosa, doprinelo formiranju naše umetničke kolektivne zajednice. Mi ćemo nastaviti da kroz ovakav vid kolaborativne prakse, obrađujemo jednu lokalnu temu sagledanu kroz sudbinu fabrike Mladost, a nastojaćemo da se zapravo bavimo vrlo univezalnim temama koje se tiču humanijeg i odgovornijeg društva.

Priče iz mladosti, Filmart, 2021. Foto: Iz arhive portala Art Box

U knjizi Priče iz mladosti pišete o „ženskim glasovima” u fabrici trikotaže i konfekcije Mladost, jednoj od, u bivšoj Jugoslaviji, najznačajnijih fabrika, koja je privatizaciju dočekala s desetak radnika i u dugovima. Beležite „nečujne ženske glasove – živu reč” bivših radnica požeške Mladosti. Kakvo iskustvo nosite iz tog istraživačkog projekta? U kojoj je meri i na koji način propitivanje arhiva, nasleđa, sećanja, (ženskog) kolektiva i zajednice važno za vašu autorsku/kustosku praksu?

Ispostavlja se da me je zahvatila „arhivska groznica”. Upustila sam se u arhive umetnika – istraživala sam godinama arhiv Dragane Žarevac, tj. arhiv njenih performansa izvođenih između 1979. i 1989. godine, a potom smo zajednički radile na produkciji video re-performansa u ŠKUC-u u Ljubljani i u SKC-u u Beogradu. Miroslav Karić i ja smo otkrili i samo delimično obradili izuzetan fotografski arhiv Dragice Vukadinović, koju smo doskora poznavali isključivo kao istoričarku umetnosti i urednicu Dokumentacionog centra SKC Beograd.

Međutim, mene su arhivi fabrika i ranije zanimali. Radničko sam dete, a fabričke hale širom Jugoslavije, od Podgorice, Zenice, pa do Šapca, najpoznatije su slike koje nosim iz detinjstva. Umetnik i dizajener Uroš Pavlović i ja obrađivali smo arhiv fabrike Budimka u Požegi i iz tog istraživanja nastala je izložba Original Budimka, postavljena za Noć muzeja 2013. u Gradskoj galeriji Požega. Ipak, rad s arhivom Mladosti dobio je dodatnu komponentu – živu reč, svedoke, učesnike događaja. I to iskustvo je dragoceno.

Arhiv umetnika, arhiv fabrike ili arhiv fotografa amatera daje brojna znanja ne samo o pojedincu ili instituciji. Artefakti sačuvani u arhivima važna su kulturna svedočanstva i oruđa kojima podižemo svest o istoriji, o celovitosti toka civilizacije, a doprinose i preispitivanju različitih vrednosti. Arhivi su neizbežni u kritičkom promišljanju i otkrivanju kako je prošlost uticala na naš savremeni trenutak.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!