SLOJEVI PAKLA I NEMOĆI

Autorka:  Laura Kovač//

Ivana Bodrožić, Sinovi, kćeri

Corto Literary, Zagreb, 2020. / Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2020.  

Ovo je roman na čijem kraju stoji Umjesto zahvale, isprika. Autorka je svojim delom upućuje svima onima koji su prisiljeni živjeti u ovom društvu i u ovom svijetu kao nevidljivi, uvjeravani odmalena da ne zaslužuju ljubav, dostojanstvo, a iznad svega, slobodu…

Ovo je roman nastao iz ljubavi

Ivana Bodrožić
Foto: Tomislav Marić

A na početku romana Sinovi, kćeri Ivane Bodrožić, pomislih na Kamija. Iznenadnost početnih rečenica Stranca čiju relativizaciju ubrzo shvatamo, u ovom delu dobijamo kao večno neutoljenu potrebu za bliskošću i razumevanjem između bliskih bića željnih odjeka u bliskom drugome, kao nepodnošljivu buku u koju se slio generacijama nataloženi muk. Tamo gde tri puta ponovljene BLISKOSTI − NEMA.

Lucija ili saštrikan DNK

PRVA, Lucija: Moja draga mama. Najradije bih joj sela u krilo i sve priznala. Ali to sada više nije moguće.

Zarobljena. U sopstvenom telu. Nakon saobraćajne nesreće, osuđena na trajno vegetativno stanje i usku traku zida koju može videti zenicama koje jedino može da pokreće, kratkim brojem treptaja kojim daje potvrdan ili odričan odgovor, ako je neko nešto pita. Uglavnom, ne očekujući da ona takva svedena na Ništa spolja, išta iznutra oseća i zna, ne pitaju. Jedina koja i u njoj takvoj vidi čoveka koji oseća i zna, jeste mlada doktorka koju odranije ne poznaje. I jedino sa njom razvija konverzaciju. Treptajima kao odgovorima.

Lucija više nema život. Ali ima snove. I sećanja. Od sećanja na jedan proživljeni dan, moglo bi se živeti na desetine novih. Ovakvih dana u kojima jednoj bezinteresnoj dobroti u koju nikad nije do kraja poverovala može da dā samo i jedino svoje najviše što ima – treptaj. Osim svemira novih spoznaja koje u sebi otkriva. Jer ima distanci sa kojih sebe same potpuno drugačije vidimo. Koliko daleko i zašto toliko daleko je morala otići po njih? Brzinom kojom je voz kotrljao njen reno twingo ispred sebe, u bezdan novog neživota. Da, nije greška. I onaj život pre neživota bio je, zapravo, neživot…

Kasno je spoznala vlastitu snagu. Kasno je prestala da se boji. Kasno je shvatila lepotu sarkazma, jednog odmerenog kolutanja očima ili podizanja obrve u pravom trenutku. Tako je malo potrebno da bi čovek bio čovek u svom običnom, normalnom i jedinom životu. I tako često nam baš to malo nedostaje… Proklete avlije nisu samo u prokletim avlijama; svaka je avlija prokleta ako se po njoj hodajući ramena povijaju pod teretom društvenih, porodičnih ili ličnih stega…

Vidim tu djevojčicu koja je zapela, koja se nikada nije realizirala unutar sebe, koja svijetom hoda kao prazno zrcalo društvene stvarnosti…

Ili je ova stvarnost zaista samo jedna pogrešna dimenzija u koju se slučajno upada, s nadom da će se drugi put proći bolje?

Ima li, uopšte, drugog puta?

I hoće li, ako ga i ima, u ovom ostaviti svoj saštrikan DNK koji ju je zaključavao u osećanja krivice i slojeve srama zbog oca, majke, brata,…onih koji nisu ona?

Bilo me je sram što imam ruke i noge, bilo me je sram što ne znam sakriti radost

Da može ispočetka, nadživela bi svoj sram punijim životom. Ali sada to više nije moguće.

Pol ili rod? Čovek ili vaš?

DRUGA: Dorian. U skliskoj razlici između pola i roda, bio je njen junak u pogrešnom telu u borbi protiv zlih i mnogobrojnih neprijatelja. Oni iz kojih je nastao, sve vreme pokušavali su shvatiti gde leži pogreška i čija je. Ne može se iskoračiti iz dodeljenih oznaka. Ne mogu se odbaciti zadati okviri, čak ni ako su toliko skučeni da se u njih ne stane. Ne može se biti individua ako se to ne uklapa u kolektivno prihvatljivo, poželjno i propisano. Šta ako se, ipak, usudi?… Bol, poniženje, neprihvatanje, izolacija…i opet bol, samo bol…

Ivana Bodrožić
Foto: sa sajta Corto Literary

Bol manje boli kad ga dijeliš. Ukupnu količinu boli na svijetu time uvećavaš, ali pojedinačnu smanjuješ, to je konačni cilj svakog odnosa

Kao prepoznate zveri su se jedno drugom približavali, nesrećom njušeći krzno one druge… Pri prvom susretu, najpre je primetio njen hod, zatim belo u kom je bila i odmah mu je bilo jasno da ta belina dolazi od apsorpcije crne. Prepoznao ju je svojim crnim. U očima nije bilo dna; samo uski bunar neizvesnosti umesto zenica i dobro poznat nemir. Njih dvoje, mimo sveta i pravila, bačena rukavica u lice malograđanštine, samo su pogledom mogli da prate svoju nemoć da je u vazduhu zadrže jer ih je blato k sebi suviše snažno vuklo. Fascinirani svojim unutrašnjim svetovima, svojim pričama, ipak nisu mogli da osete užitak, samo okove iz kojih nikada neće izaći.

A bili su nagoveštaj nečeg mogućeg velikog i snažnog, dve poruke koje su se dotakle na putu do zvezda: Pozdrav, ne znam je li ovo pravi broj, ali tražim Pjevača u noći, voljela bih ga pronaći, ako imate nekih saznanja, bit ću zahvalna. L.

I druga: Draga L., ovo je pravi broj, Pjevač u noći je slobodan svake večeri, od sada pa nadalje.

Sada mu je žao što joj nije više pričao, pisao, pevao, vikao… a nije jer se nije usudio rušiti njene zidove. Video je kako se zatvara prema svima, da ne mora slušati i gledati ono što je vređa. Što ih vređa. Nije, jer nije znao šta će sa svojim zidovima. Sad oseća krivicu. Poslednjom snagom pokušava da se bori. Na prvoj rampi do nje, zaustavlja ga birokratija s neprikosnovenim pravom da uređuje sve, pa čak i ko sme da se brine za nečije zdravlje; na drugom, već na pragu čekaonice prije posljednje stanice, one koja nije okretište, stoji ona, majka njena. I pretvara ga u prah. U sitan prah boli i potpune nemoći.

Tko sam ja ili što sam ja? Jer ja sam nekad i što, a ne samo tko.

Pol ili rod? Čovek ili vaš?

Arhetipske kujne pakla nemoći

TREĆA: majka njena. Otelotvorenje literarnog fenomena opalizacije. S jednim profilom sagledanim spolja, Lucijinom i Dorianovom pričom, ne naročito prijemčiva čitalačkoj empatiji, naprotiv; kada progovori svojim glasom, od prve do poslednje rečenice, isti taj čitalac shvata da se, da li je moguće, našao na najdubljem, trećem sloju pakla i nemoći. Kao da su se u njoj, na nekom teškom jeziku pričane, skupile iz neke arhetipske kujne nabijene babama, tetkama, ujnama, … svedočanstva žena koje mirišu na mast i perad… Tema? Stid i krivica koji proizlaze iz patrijarhata, a ženskost postaje njena matica. Istrljaj sramotu – prepisano iz roditeljkine poduke o održavanju intimne higijene, zauvek je zagadilo onu mentalnu. Od submisivne majke i oca nasilnika koji nikada nije prihvatio smrt sina, ali je kćer zverski prebio zbog jednog običnog bicikla sa kog je pala oštetivši ga; bežeći i verujući u bolje, u devetnaestoj se sklonila u tuđu kuću, više da služi nego da bude žena i majka.

Ne mogu vjerovati da je to izašlo iz mene… Nisam sigurna šta bih sad s tim trebala…

On je, sa dvadeset i dve, o životu znao još manje od nje; bio je slab, nemušt, pre svega sin, pa tek onda muž, otac ili ljubavnik. Nisu ga postavili uspravno. Jer ovde se deca, čak ni sinovi, uglavnom ne postavljaju uspravno. U ovom delu sveta, mimo sveta, uspeh roditelja kao da se meri time koliko će dugo svoju decu zadržati uz sebe kao decu. Svoje snaje kao sluškinje.

I gledao ju je dok je njegovom ocu prala noge. Nije podigao glas dok je radila na normu i ostajala bez dinara jer je njegovima davala sve i od svekrve morala da traži čak i sitniš za uloške. Ni dok je bremenita morala da kolje i čupa krila peradi. Krvava. Ćutao je i na batine koje su od njegovih dobijala njihova deca. I kada su mu zapretili da će ga se zauvek odreći ako se ne prijavi kao dobrovoljac u rat. Samo je ponekad od svega toga bežao na obližnje igralište, skladište za probleme koje nije imao snage da reši. Poslednji put otišao je tamo po rešenje: omču oko vrata. Odabrao je. Nikada, zapravo, nije odabrao njih. Na muževljevoj sahrani, sin joj je rekao da je ona kriva. A onda ju je, kao i tata, kao i mama, kao i muž, i sin ostavio. Doživljenu porodičnu tragediju pretvorio je u opravdanje da postane nasilnik i mrzitelj.

Kćeri je, kad je bila mala, govorila da je njena jabuka. U brizi za nju pronalazila smisao. Najnežnija u igrama, kada je bila bolesna, od nje zavisna.

Dorian ih je mogao odvojiti. Htela je k njemu koji i nije bio On. Zaključala je da je ne pusti van. Nije shvatila da bi je zauvek dobila nazad da ju je pustila. Shvatila je sada –  zauvek će ostati tu, ali je ona više nikada neće imati. Sada je dobila samo ono što je ostalo od nje. Ništa.

Osim zaključanosti. Svoje. Njene. Svih sinova i kćeri koje zna. Onih u očekivanim ulogama, bez svojih autentičnih života.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!