TERAPEUTSKO PISANJE – POTREBA ILI TREND?

Autorka: Ivana Miljak Karanfilov //

Terapija pisanjem danas se u nauci definiše kao oblik ekspresivne terapije pri kojoj se čin pisanja i stručno procesuiranje napisanog terapeutski koristi kako u privatnim psihološkim i psihijatrijskim praksama, tako i u državnim rehabilitacionim institucijama za mentalne bolesti.

Iza ove definicije stoje brojna istraživanja i eksperimenti, teorije i oko njih sukobljena mišljenja ali ja se temom terapeutskog pisanja više ne bavim teorijski niti istraživački. Zapravo, ni jednim fenomenom više se ne bavim na taj način − teorija me zanima samo onoliko koliko može da mi posluži.

Terapijsko pisanje
Foto: Kunstweekly

Da li je za tu promenu percepcije ipak zaslužno terapeutsko pisanje, razume se, ono praktično?

Nekima je potreba za pisanjem podjednako važna kao bilo koja druga, od iznimne važnosti potreba, na primer za disanjem. Piscima? Ne mora da znači.

Postoje pisci „na metar”, “na porudžbinu”, „na od 9 do 5” pisci, i to ostvareni, uspešni i poznati. Shvatili smo da je priča o inspiraciji mit, ali još uvek nismo sasvim svarili da je pisanje zanat, da nekom taj zanat ide od ruke i da ima pisaca koji pisanju prilaze kao računovođa fakturi.

Ja nisam takav pisac. Mada, ja uopšte ni nisam pisac. Iako pišem svaki dan.

To je bila jedna od mnogih dilema zbog kojih sam posezala za različitim vrstama terapija. Umetnost, istok, filozofiju i psihologiju više volim od bilo koje vrste medikamenata, pa su terapije ostale u okvirima tih mislenih i duhovnih svera. Ali pisanje kao terapija? „Ma daj”, odreagovala sam kada sam za taj termin prvi put čula.

A onda sam došla do Instituta za terapeutsko pisanje koji se naravno nalazi u Americi, ima mnoštvo akreditovanih programa, predavača sa titulama i veliki broj studenata. Ništa mi drugo nije preostalo nego da upišem jedan od tih programa, postanem jedan od mnogih studenata koji su nešto što je imanentno svakodnevici izučavali kao veliku nauku i počnem dubinsko istraživanje fenomena.

Sada znam i godinu u kojoj je terapeutsko pisanje konstituisano kao naučna metoda, znam ime psihologa i događaje koje stoje iza toga, znam eksperimentalna istraživanja koja su se u te svrhe vršila i rezultate do kojih se pri tome došlo. Znam najpoznatije struje i škole, znam podele i tehnike. Čitala sam knjige koje se bave metodom terapeutskog pisanja na slučajevima seksualno zlostavljanih, heroinskih zavisnika i povratnika iz Vijetnama. Postoje studije o tome kako podučavati ovu metodu i o njoj edukovati uz pomoć interneta, danas je taj pojam jedan od najčešćih u američkim pretraživačima a i na ovim prostorima se polako promalja; Balkan još uvek budi Kundalini.

Šta je suština te metode?

Pa − pisanje. Samo usmereno i stručno vođeno. Nekima vođenje pri pisanju nije ipak potrebno. Piscima? Ne mora da znači. Postoje pisci koji „ne znaju šta rade”. A terapija ko terapija, čini da znaš šta radiš i zašto to radiš, doprinosi da se bolje razumeš, i ako imaš sreće, da se prihvatiš.

Ako smo već disanje pretvorili u terapiju, što ne bismo i pisanje? Nekima je potreba za pisanjem podjednako važna kao bilo koja druga, od iznimne važnosti potreba, kao potreba za disanjem.

Piscima? Ne mora da znači.

terapijsko pisanje
Foto: Kunstweekly

Ivana Miljak Karanfilov doktorirala je na katedri za književnost Filozofskog fakulteta, završila je master studije dramaturgije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, od 2015. radi u advertajzingu. Napisala je dva romana i jednu zbirku priča. Na vebu se bavila temama terapeutskog i drugih oblika pisanja, danas na sajtu ivanamiljak.com piše o storytelling fenomenu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!