TOP 10 PERFORMANSA (I)

TOP 10 PERFORMANSA (I)

Za Art Box piše: Dragan Vojvodić //

Zbog svoje neponovljivosti i fragilnosti umetnički performans se opire preciznim definicijama. U osnovi ga možemo posmatrati kao režiran ili nerežiran događaj zasnovan kao umetnički rad koji umetnik ili izvođač realizuje pred publikom ili bez nje. U takvu definiciju sadržine pojma, uz nešto dodatih varijacija, mogu stati svi vidovi performativnih izvođenja koje su umetnici praktikovali tokom XX veka.

U kontekstu novih medija, nastalih tokom XX veka, performans se svojom specifičnošću izdvaja kao medij procesualne umetnosti. Za njega možemo reči da je najdirektniji medij, da najviše privlači pažnju publike (često je dovodeći u neočekivane situacije i stanja), da je najsugestivniji i da je ekstrovertniji od drugih jer umetniku ponajviše omogućuva da „govori u prvom licu jednine”.

U prirodi performansa je da se on izvodi uživo ili uz medijsko posredovanje. Zbog toga je neponovljiv bez obzira da li se izvodi više puta jer, poslužićemo se sugestivnim citatom hrvatskog umetnika performansa, Tomislava Gotovca, „ne može se dva puta umreti”. U ponavljanjima se neumitno dešavaju promene, ali performer i publika, i pored repeticije, nikada ne prolaze kroz identično iskustvo.

Jedan od mogućih TOP 10 umetnika / umetničkih radova realizovanih u mediju performansa mogao bi da izgleda i ovako:

Joko Ono (Yoko Ono), Cut Piece, Yamaichi Concert Hall, Kyoto (1964)

Yoko Ono
Joko Ono, Cut Piece, preuzeto sa https://www.flickr.com/photos/rocor/50250281836

Joko Ono sedi na pozornici; daje instrukcije publici. Posetioce poziva da joj priđu i da makazama odrežu deo njene odeće. Na taj način smanjuje distancu između publike i umetnika, umetničkog čina ili dela.

Posmatrač je voljom umetnika oslobođen odgovornosti za delo koje čini i ima mogućnost da slobodno razori objekat svoje percepcije. Da oslobodi agresivnu, destruktivnu prirodu u odnosu na pasivno telo-biće umetnika.

Nakon performansa, Joko Ono svoje stanje objašnjava kao meditaciju tokom koje čuje predivnu muziku – čistu poeziju jer  je publika na pozornicu, nakon početnog oklevanja, dolazila u miru. Čuli su se samo koraci i zvuk makaza.

Brus Nojman (Bruce Nauman), Walking in an Exaggerated Manner Around the Perimeter a Square, artist studio (1967-68)

Bruce Nauman
Bruce Nauman, Walking in an Exaggerated Manner Around the Perimeter a Square, preuzeto sa https://www.flickr.com/photos/rverc/45414396661

Brus Nojman u studiju snima seriju video-snimaka vlastitog kretanja zauzimajući dvostruku poziciju i subjekta-kreatora i objekta koji se nalazi pred kamerom. Konstruiše stvarni prostor u kome se kreće i pleše, a istovremeno ga ograničava kao vidno polje koje kamera može da obuhvati objektivom.

Umetnik se kreće napred-nazad po zadatim kordinatima, ulazi izlazi iz kadra, potencirajući vlastito prisustvo i odsustvo u vremenu i prostoru. Dodatnu nestabilnost u percepciji viđenog usložnjava upotreba video-tehnologije.

Denis Openhajm (Denis Openheim), Reading Position for a Second Degree Burn, Jones Beach, New York (1970)

Na njujorškoj plaži  umetnik zauzima ležeću poziciju. Vlastiti obnažen torzo, tokom 5 sati ,izlaže suncu i potencijalnim opekotinama. Veći deo grudi ipak prekriva i štiti otvorenom knjigom Taktika konjičke artiljerije.

U ovom radu Openhajm ostvaruje inverzno delovanje unutar umetničkog čina. On odustaje od stvaranja i svoju poziciju aktera, za razliku od Joko Ono, prepušta prirodnim silama. Vlastito telo izlaže poput platna na kom priroda deluje svojom energijom. Kao u slikarskom činu dešavaju se vizuelne promene, ali sam rad prevazilazi opseg vizuelne percepcije jer umetnik tokom procesa senzitivno doživljava postupnost promena na vlastitoj koži, a sam završetak procesa ili okončanje rada ekspresivno se manifestuje kao fizička bol.

Đina Pane, Gina Pane, Warm Milk, Pariz (1972)

Gina Pane
Đina Pane, Warm Milk, preuzeto sa https://www.flickr.com/photos/nearnearfuture/330993274

U potpunosti obučena u belo i okrenuta leđima publici, Đina Pane žiletom zaseca svoja leđa. Krv koja se pojavljuje natapa belu košulju. Umetnica prekida akciju igrajući se teniskim lopticama.

Autodestruktivnoj akciji suprostavlja igru.

Iznenada se licem okreće publici i oštricu žileta prinosi licu. Tenzija raste pogotovo kad se iz publike čuju povici: „Ne, ne lice!“. Ona, ipak, zaseca oba obraza. Potom video-kameru okreće publici kako bi je suočila sa vlastitom reakcijom.

U ovom performansu Đina Pane se dramaturški poigrava očekivanjem publike. Svojom akcijom dotiče samu srž estetike ljudske narcisoidnosti. Lice je tabu. Ono čini naš identitet, ono bi trebalo da ostane netaknuto.

Ova svesna  autodestruktiva umetnička akcija suprotna je estetičkim zahvatima koje nameće svakodnevica koja „primorava“ savremenog čoveka na postizanja utopijskog cilja večne mladosti.

Kris Burden (Chris Burden), Trans – Fixed, Venice, California (1974)

Burden dozvoljava da bude razapet na krovu bube (popularan naziv folsvagen automobila iz 70-tih godina XX veka). Pozicija umetnika bi izgledala komična da njegovi dlanovi nisu probodeni  metalnim klinovima koji ga pridržavaju za telo automobila.

Akcija zakivanja je izvedena u garaži privatne kuće. Potom kola izlaze na ulicu, osoba koja upravlja kolima turira motor punom snagom u trajanju od 2 minuta. Zvuk se javlja kao suptitut umetnikovog vriska i jauka. Automobil se potom vraća u garažu, sklanja sa otvorenog prostora i mogućih pogleda.

Umetnik u ovoj kvazi-religioznoj sceni sebe predstavlja kao mučenika, misionara, aludirajući na svoju ulogu umetnika. Automobil u ovom kontekstu referira na konzumerizam koji mistifikuje freeway američku kulturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!