TOP 5 NACIONALNIH PAVILJONA NA 59. VENECIJANSKOM BIJENALU

Piše: Dragan Vojvodić //

Ovogodišnje izdanje Bijenala umetnosti u Veneciji ima naglašen feministički karakter zbog broja prisutnih umetnica na Centralnoj izložbi, pitanja koje one svojim radovima problematizuju i  dodeljenih nagrada. Ovo istorijsko Bijenale, kako ga mnogi doživljavaju, u idejnom i koncepcijskom smislu, na Centralnoj izložbi, nije donelo ništa novo. Naprotiv, segmenti Centralne izložbe u parku Đardini i u Arsenalima fokus mog interesovanja pomerili su na pojedine nacionalne paviljone koji su ponudili drugačije izložbene koncepte i realizacije.

Izložbe i umetnici prezentovani u nacionalnim paviljonima o kojima sledi tekst isključivo su moj lični izbor i ne predstavljaju nikakvu zvaničnu selekciju.

  1. Paviljon Nemačke / Relocating a Structure / Maria Eihon
Relocating a Structure, Maria Eihon
Foto: LJMV

Nemačka umetnica Maria Eihon u projektu Relocating a Structure bavi se istorijom nacionalnog paviljona, njegovom dekonstrukcijom i uspostavljanjem relacija prema mestu gde se nalazi i ostalim paviljonima u parku Đardini sa kojima, bez obzira na arhitektonsku različitost, čini jedinstvenu celinu.

Prvobitna ideja relokacije samog paviljona, tokom trajanja 59. Bijenala, verovatno je napuštena jer ju je tehnički bilo nemoguće izvesti. Eventualno odsustvo Paviljona Nemačke uvećalo bi prostor prvobitno namenjen za park unutar ionako skučenog urbanog prostora Venecije; praznina koja bi se pojavila otvorila bi prostor za kretanje i razmišljanje o izlagačkoj koncepciji van nacionalnih paviljona.

S obzirom da to nije bilo moguće realizovati, Maria Eihon dekonstruiše nacionalni paviljon Nemačke svodeći ga na fizičku strukturu unutar koje se nalaze dve zgrade: bavarska iz 1909. i nacistička dogradnja iz 1938. godine. Naime, ona u prostorima paviljona, na precizno odabranim mestima, skida malter sa zidova, otvara rupe u podu i temeljima čineći vidljivim arhitektonske šavove skrojene 1938. i na taj način otvara relaciju prema određenom istorijskom periodu.

Baveći se fizičkom strukturom paviljona ona svoj projekat usmerava na više nivoa. Pored toga što otvara prostor za sagledavanje prošlosti, uspostavlja relacije i prema ostalim nacionalnim paviljonima, problematizuje odnos nacionalno-teritorijalno, sučeljava različite ekonomije i politike, postavlja pitanje održivog, ekološkog razvoja i tome slično.

2. Paviljon Španije / Correction / Ignasi Abalji

Correction, Ignasi Abalji
Foto: LJMV

Pretpostavljam da većina posetilaca Paviljona Španije, suočena s prazninom unutar njega, nije primetila određene konstruktivne promene. Belina koja se širi s tavanica i zidova privlači pažnju publike i čini je zbunjenom.

Španski umetnik Ignasi Abalji, poput nemačke umetnice Marie Eihon, u centar svog projekta postavlja arhitektonsko rešenje paviljona. Mesto na kome je on podignut, na uglu parka Đardini, neposredno do ulaza u njega, uslovilo je da Paviljon Španije ne bude usklađeno pozicioniran u odnosu na granice parka, kao i na susedni Paviljon Belgije.

Abalji u svom radu pokušava da, bar privremeno, tu arhitektonsku grešku ili nameru ispravi, i zbog toga unutrašnji prostor paviljona rotira za 10 stepeni kako bi ga postavio paralelno u odnosu na susedni paviljon. Unutar paviljona konstruiše repliku unutrašnje konstrukcije sa svim pregradnim zidovima i prolazima, koja se rotirana useca u mase trajnih zidova. Svi prolazi se sužavaju, galerijski prostori blago deformišu, a između dvostruke konstrukcije otvaraju se uske strelaste niše.

Svojom privremenom intervencijom umetnik uspostavlja hipotezu da stvarna pozicija paviljona predstavlja grešku i postavlja pitanje šta bi se desilo ako bi ovaj paviljon uskladili sa susednim paviljonom i kakve bi se implikacije dogodile ispravkom takve greške.

Precizno izvedenu arhitektonsku intervenciju umetnik dalje ucrtava na mapu parka Đardini i u plan Venecije, proširujući moguće delovanje svoje intervencije. Ovim drugim činom svog projekta Abalji pokušava da fokus percepcije sa rada prebaci na plan grada čiji je izgled i stanje paradoksalno u suprotnosti sa činjenicom da predstavlja u turističkom smislu, verovatno, najatraktivniji grad na svetu.

3. Paviljon Australije / Desasters / Marko Fusinato

Desasters, Marko Fusinato
Foto: LJMV

Na ulazu u Paviljon Australije postavljen natpis: Upozorenje, instalacija sadrži zvuk visokog intenziteta i svetlost brzog pokreta – svojevrstan je poziv na drugačiju recepciju, doživljaj i iskustvo.

Australijski muzičar i konceptualni umetnik Marko Fusinato postavio je, unutar zatamnjenog prostora, eksperimentalno zvučni projekat koji sinhronizuje zvuk proizveden uživo na gitari sa projekcijom slika na ekranu. Rad je u paviljonu postavljen u formi dugotrajne solo izvedbe kao instalacije. Da bi zvuk pojačao i deformisao do nivoa buke Fusinato konstruiše audio-sistem koji generiše, emituje i nanovo snima već reprodukovan zvuk stvarajući jedan zatvoren krug u kome se zvuk distorzira do nivoa zaglušujuće buke, do krajnjih granica izdržljivosti sistema.

Improvizujući različite intenzitete zvuka, njegovo usklađeno ili neusklađeno trajanje, Fusinato sinhronizuje zvuk sa slikom na LED-ekranu koji se pruža od poda do plafona. Zvuk inicira sliku dovodeći zvučni i vizuelni segment rada do vibrantnog usijanja.

Slike projektovane na LED-ekranu su generisane kroz različite onlajn pretrage na osnovu određenih pojmova. Na taj način su u isti kontekst postavljene različite, nepovezane, nasumično odabrane slike. One se na LED-ekranu pojavljuju brzinom koju diktira zvuk generisan solo izvedbom uživo. Na taj način vizuelno-zvučna instalacija postaje produkt performansa čiji ritam i trajanje određuje sam umetnik. On gradi ambijent sastavljen od nepovezanih zvučno-vizuelnih predstava koje na prisutnu publiku deluje direktno stvarajući niz metafora koje se mogu okarakterisati samim nazivom dela.

4. Paviljon Urugvaja / Persona / Gerardo Goldwasser

Persona, Gerardo Goldwasser
Foto: LJMV

U projektu Persona Gerardo Goldwasser polazi od porodične istorije nemačkih emigranata u Urugvaju 30-tih godina XX veka i krojačkog zanata kao dela te istorije. Dobar deo svoje umetničke prakse Goldwasser vezuje za krojački zanat koji implicira određena razmišljanja i stavove, kao i za krojački crtež koji sadrži ustanovljena pravila, standarde,  ponavljanja, a što se referira na tradiciju, personalnu istoriju i opštu kulturu.

Goldwasser nudi  čitav aspekt ljudske kulture, ponašanja, civilizacijske norme, a to je kultura oblačenja koja određuje različite aspekte ličnosti, društvene i individualne. On povezuje ličnost pojedinca sa izgledom, pita se u kojoj meri ga on određuje i da li se na osnovu njega može sagledati složena struktura ličnosti.

Ovako filozofski uobličenu ideju Goldwasser realizuje u duhu konceptualne, minimalističke monohromne skulptoralne forme – predimenzionirane crne bale filca koje zauzimaju skoro ceo prostor paviljona, a interaktivni performans  izvodi profesionalni krojač, koji u postupku uzimanja krojačkih mera zainteresovanim posetiocima pristupa kao psiholog.

Način na koji je autor realizovao projekat Persona uspostavlja odnos ličnosti – persone i njenog izgleda – spoljašnjosti koji se kao kompleksan odnos reflektuje ne samo na individualnom planu već i na kolektivnom. Krojevi aplicirani na bale filca, kao i repetativna performativna izvedba ukazuju na društveno-politički destruktivni aspekt koji je sveprisutan u savremenom trenutku, a koji se reflektuje u njemu kao kriza koja se multiplicira i metastazira.

Pitanje koje se ovim projektom prećutno postavlja jeste to da li se savremeni čovek uobličava u mašinu koja ne samo da uništava sve oko sebe nego sadrži i klicu samouništenja?

5. Paviljon Hrvatske / Untitled / Tomo Savić Gecan

Untitled, Tomo Savić Gecan
Foto: LJMV

Utisak praznine u Paviljonu Španije zbog koje se ne vide konstruktivne ili bilo kakve promene unutar njega u projektu hrvatskog umetnika Tome Savića Gecana dobija svoju materijalizaciju u idejnom smislu. Gecan kreira rad koji se oslanja na konceptualnu i avangardnu umetničku praksu kojim vizuelno u umetnosti stavlja u podređen položaj, negirajući određene konvencije u izlagačkoj praksi.

Umetnik napušta ideju izlaganja u nacionalnom paviljonu, u stvari napušta ideju izlaganja uopšte i svoj rad – ideju realizuje eksteritorijalno, tačnije van nacionalno-teritorijalnih kordinata, propitujući radije probleme značajne za čovečanstvo u celini.  Naime, Gecan nema vlastiti izlagački prostor, on svoju ideju (koju ne želi ni da imenuje) realizuje tako što se Internet vesti sa svih krajeva sveta, plasirane preko mnogobrojnih medija, algoritmom kreiranim za tu priliku nasumično biraju i šalju na mobilne telefone 5 profesionalnih plesača. Oni potom, u određeno i precizno definisano  vreme, u za tu priliku pozajmljenom prostoru tuđeg nacionalnog paviljona, reaguju u formi umetničke koreografije. Plesači ne dobijaju samo uputstva za pokret, već i uputstva o čemu bi trebalo, prilikom realizacije osmišljene koreografije, da misle. Zadatu koreografiju oni izvode na, od strane posetioca, jedva primetan način, i to nekoliko puta u toku dana, na različitim mestima, unutar različitih nacionalnih paviljona.

Za Gecana je ovo fizičko prisustvo neophodnost koja, reklo bi se zbog svog karaktera izvedbe, više ukazije na odsustvo na kojem on insistira. On otvara prostor za razmišljanje na uštrb fizičkog prisustva, mentalni prostor u kome možemo da sagledamo različite reference koje se reflektuju u ovom radu.

Untitled  je metafora vremena u kojem živimo, ere dezinformacija, lažnih vesti, doba post-istine koje se ostvaruje zahvaljujući novim informatičkim tehnologijama, Internetu i društvenim mrežama. Konstruisane da budu u službi čovečanstva, one se protiv njega okreću; koristeći Internet-platforme i različite društvene mreže ljudi zapravo bivaju  kontrolisani i nadgledani.

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!