VENECIJA: DOLCE VITA & TANATOS

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

„Venecija je svojim stanovnicima vjerojatno najlepša kada se gleda izdaleka, kao na jednoj od Canelettovih veduta iz osamnaestog stoljeća”, piše Slavenka Drakulić u svojoj knjizi Ponovo u kavani Europa (Kako preživeti postsocijalizam).

Ne znam kako ovaj grad izgleda onima koji su u njemu rođeni, niti znam kako je živeti u gradu−muzeju. Teško mogu da zamislim venecijansku svakodnevicu bez turista sa kojima se životi starosedelaca, rekla bih, zapravo iz nužde prepliću. 

Foto: LJMV

Statistike govore da se veliki broj ljudi iselio iz Venecije, da imigranti preuzimaju poslove koje su tradicionalno radili Italijani, da danas u istorijskom jezgru grada uglavnom žive stariji ljudi.

Ali, mogu da razumem da su se Venecijom oduševljavali Bajron, Ruso, Stravinski, Gete, Prust , Modiljani… Da je Marsel Prust nakon dolaska u Veneciju rekao da je „njegov san postao, neverovatno i jednostavno − njegova adresa”.

Foto: LJMV

Zato se slažem sa Slavenkom Drakulić da Venecija često „izgleda poput filmskog seta”. Koji, istina, ponekad zaliči i na fotošopiranu razglednicu.

Foto: LJMV

Jer, Venecija je za nekog sinonim za romantiku, za drugog za dobru kuhinju, za neke je znak prestiža, luksuz, još jedna turistička recka.

Foto: LJMV

Venecija je i istorija i patina. Gondole i gondolijeri. Preskupi hoteli i restorani. Parče pice i aperol špric „s nogu”. Firmirane radnje, lažno murano staklo, kopije Luj Viton tašni, karnevalske maske.

Venecija su gotske, barokne i renesansne palače i crkve. Trg Svetog Marka, Rialto, Most uzdisaja. Lavirinti ulica, kanala, trova i mostića. Čuveni Karneval, ali i Redentore kad se u brodicama duž kanala Grande, i na plaži Lido, slavi prestanak kuge koja je u prošlosti odnosila živote.

Foto: LJMV

Venecija je i savremena umetnost. Izložbe u Palati Grasi i Punta dela Dogani. Bijenale umetnosti u Arsenalima i Đardiniju zbog kojih sam se i sama, ovoga proleća, u Veneciji zatekla.

Foto: LJMV
Foto: LJMV

Venecija je i crkva Santa Maria della Salute koja je inspirisala Lazu Kostića da ispeva pesmu u njenu čast i u čast Bogorodice i Lenke Dunđerski.

Venecija je i novela Tomasa Mana i istoimeni Viskontijev film u kojem je ispričana epizoda iz života umetnika. Ostareli književnik, Gustav fon Ašenbah, mučen čežnjom za putovanjima, i obavezom da stvara, stiže u Veneciju − u najčudesniju luku, onaj zaslepljujući sklop fantastičnih građevima koje je Republika iznosila pred poglede moreplovaca pune strahopoštovanja…, ali i u Veneciju koja je mirisala na trulež i čija mu je zapara škodila.

Zato ubrzo odlučuje da se vrati kući. No, postaje opsednut četrnaestogodišnjim poljskim dečakom, Tađom, koji za njega postaje oličenje savršene lepote.

„Idući za stopama lepoga, Ašenbah se jednoga popodneva udubio u unutrašnji svet bolesnoga grada.“

U njemu estetski doživljaj prerasta u erotski.

„A žudeo je više svega za tim da radi u prisustvu Tađa, da mu njegov rast bude obrazac pri pisanju, da mu se stil kreće prema linijama toga tela koje mu se činilo božansko, i da odnese njegovu lepotu u duhovne regije kao što je nekada orao odneo u etar trojskoga pastira.“

U gradu izbija epidemija kolere, iako je svestan opasnosti, Ašenbah ne želi da otputuje.

I tako je, na kraju svet, potresen uz puno poštovanja, primio vest o − njegovoj smrti.

Foto: LJMV

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!