Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Godine 2020. britanskoj vizuelnoj umetnici Trejsi Emin (Tracey Emin, 1963) je dijagnostifikovan agresivni rak bešike. Podvrgnuta je histerektomiji, odstranjena joj je bešika, počela je da nosi vrećicu za urostomu. Navođenje ovih podataka na prvi pogled neprimereno otkriva njenu intimu, ali upravo je necenzurisan autobiografski podtekst u radovima Trejsi Emin, kao i njena potreba za raskrinkavanjem svega stigmatizovanog i primerenog, njena differencia speciffica.

Jedna od najznačajnijih savremenih umetnica na svetu

Trejsi Emin danas slovi za jednu od najznačajnijih savremenih umetnica na svetu. Radovi nekadašnje kolumnistkinje Independenta, autorke knjiga Moj život u kolumnama i Strageland, multumedijalne umetnice koja je na 52. Bijenalu u Veneciji predstavljala Veliku Britaniju, nalaze se u kolekcijama najprestižnijih muzeja i privatnih kolekcija na svetu.

Godine 2013. Trejsi Emin se našla na listi 100 najuticajnijih žena u Velikoj Britaniji; na poziv bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona, za vladinu umetičku kolekciju donirala je rad pod nazivom Više strasti; zajedno sa još 12 britanskih umetnika, osmislila je i dizajn za olimpijski poster koji je pratio logo Olimpijade u Londonu a ove godine joj je Whitechapel galerija dodelila prestižnu nagradu Art Icon.

Nekadašnja enfant terrible britanske umetničke scene postala je profesorka na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu a za zasluge u oblasti umetnosti uručen joj prestižan Orden britanskog carstva.

Mladi britanski umetnici

Trejsi Emin je iz anonimnosti izašla 90-ih godina prošlog veka, kao jedna od Mladih britanskih umetnika/ca (YBA, Young British Artis), zajedno sa Sarom Lukas (Sarah Lucas) i Demijanom Hirstom (Damien Hirst).

Njena prva samostalna izložba u Vajt kjub galeriji otvorena je 1993. Iste godine je sa Sarom Lukas otvorila i studio i concept store pod nazivom Lucas & Emin. U njemu su prodavale pepeljare sa likom Demijana Hirsta i rukom oslikane majice za svega 12 funti.

Prelomni trenutak u karijeri Trejsi Emin bila je nominacija za prestižnu Tarnerovu nagradu 1999.

Autobiografski podtekst i epitet kontroverzna

Trejsi Emin od samog početka u svom radu koristi privatne fotografije i objekte koji za nju imaju ličnu vrednost. U vreme kada se o tome uglavnom ćutalo u javnosti otvoreno je govorila o tome da je bila žrtva silovanja, nije skrivala problem sa alkoholom, abortuse, očev dvostruki život …

Tako je i stekla epitet kontroverzne umetnice.

Bolest

Tokom lokdauna zbog pandemije koronavirusa, Trejsi Emin je bila zaokupljena jednom velikom, i po sopstvenim rečima, „poluapstraktnom” slikom. Posle nekoliko meseci je shvatila da je zapravo stvorila – sliku maligne izrasline, koja je rasla u njenom telu. (Ovaj motiv podsetiće poznavaoce Kišovog dela na njegovu „Enciklopediju mrtvih”).

Nakon što se pre dve godine ozbiljno razbolela, Trejsi Emin je sebe samu fotografisala u bolnici, kao i urostomu, koju su joj posle operacije, pričvrstili za telo. Nešto slično bi, gotovo je sigurno mnogi od nas, uprkos sve većem egzibicionizmu u virtuelnom prostoru, radije zadržali u tajnosti.

Trejsi Emin i Munk

Jedna od njenih poslednjih izložbi, Tracey Emin / Edvard Munch – The Lonelines of the Soul (22.10.2021 – 02.01.2022), realizovana je u osloanskom muzeju posvećenom Edvardu Munku, koji je njena dugogodišnja fascinacija i inspiracija.

Još se 1998. godine Emin referisala na Munka u svom radu Homage to Edvard Munch and All My Dead Children, snimljenom u mestu gde je Munk naslikao neke od svojih ikoničkih radova.

„Munk je na mene uticao tokom čitavog mog života”, izjavila je Emin otkrivajući da je njena omiljena slika Model by the Wicker Chair.

Na promenadi, ispred novootvorenog  Muzeja Edvarda Munka, ove godine je postavljena 9 metara visoka bronzana skulptura Trejsi Emin po imenu Majka (Mother). Ovaj „spomenik ženi i materinstvu”, figura žene nagnute nad nevidljivim detetom, aluzija je na Munkovu majku koja je preminula kada mu je bilo pet godina. Majčina smrt je uticala na Munkov kasniji život, naseljavajući njegove radove motivima usamljenosti, melanholije i smrti.

„Munkova majka je preminula kada je bio vrlo mlad. Zato sam poželela da mu stvorim majku”, izjavila je Trejsi Emin, čiji je rad pobedio na internacionalnom konkursu za skulpturu u javnom prostoru u neposrednoj blizini Munkovog muzeja u Oslu.

Moj krevet i Svi oni sa kojima sam spavala

Verovatno je najpoznatiji rad Trejsi Emin Moj krevet (My bed), izložen 1999. godine u prestižnom londonskom muzeju Tejt modern (Tate Modern).

Reč je o instalaciji sa zgužvanom posteljinom, upotrebljenim kondomima i higijenskim ulošcima, opušcima od cigarete, ispijenom bocom alkohola.

Kao i objekat – šator Svi oni sa kojima sam spavala, sa imenima onih sa kojima je vodila ljubav i imenima fetusa posle abortusa, Moj krevet, zahvaljujući kojem je ušla u uži izbor za Tarnerovu nagradu, izazvao je kontroverze u javnosti.

Iako su zbog erotičnog sadržaja njenih radova (motivi seksualnog zlostavljanja, vokabular sa seksualnom konotacijom i sl.) neke izložbe Trejsi Emin (poput retrospektive u Nacionalnoj galeriji u Edinburgu) nosile upozorenje: „Maloletnicima ulaz dozvoljen samo uz pratnju roditelja“, Trejsi Emin su podržavali uticajni ljudi iz sveta savremene umetnosti.

Njen Krevet je za 150 000 funti otkupio britanski kolekcionar Čarls Sači (Charles Saatchi), nekadašnji sponzor pokreta Mladi britanski umetnici, vlasnik londonske Sači galerije (Saatchi Gallery). Rad koji se danas može videti u muzeju Tejt modern jula 2014. prodat je na aukciji u Kristiju za 2,546,500 funti.

U požaru koji se desio u skladištu Sačijeve galerije uništen je njen rad Svi sa kojima sam ikada spavala 1963-95 (Everyone I Have Ever Slept). Iako su joj nudili milion funti za reizvođenje tog dela, Emin odbila ponudu smatrajući da bi to bio „moralno pogrešan” čin.

Bijenale u Veneciji

„Za mene umetnost ne predstavlja samo stvaranje lepih stvari, niti želju da te ljudi potapšu po ramenima. Umetnost je vid komunikacije – poruka.” (Trejsi Emin)

Na 52. Venecijanskom Bijenalu Emin je, u nacionalnom paviljonu Velike Britanije, izložila svetlosne instalacije, monoprintove, crteže sa temom silovanja i polnosti, kao i ciklus akvarela s temom abortusa.

U prostoru Đardinija bili su izloženi radovi lične, intimističke sadržine, provokativni prizori (masturbacija) i naslovi (Preying For a Penis).

Trejsi Emin i Dejvid Bouvi

Mediji su pisali o njenim vezama sa slavnim ličnostima, prijateljstvu sa Demijanom Hirstom, Sarom Lukas, Eltonom Džonom, Džordžom Majklom, Džeri Hol, Ronijem Vudom, Kejt Mos i Dejvidom Bouvijem.

U čast Buovijevog albuma, „The next Day”, Emin je 2013. dizajnirala naslovnicu limitiranog aprilskog izdanja Harper Bazara – flourescentno pink srce sa natpisom: „You Loved Me Like a Distant Star”. Ispod njega je i njen potpis i rečenica: „Hvala Vam, gospodine Bouvi”.

Emin je evocirala svoj prvi susret sa slavnim Britancem. Sedela je sa grupom prijatelja kada joj je Bouvi prišao i obratio joj se rečima: „Zdravo, Moje je ime Dejvid Bouvi, izvini što ti smetam, ali želim da ti kažem da zaista cenim tvoj rad.”

Kada joj je, godinama kasnije, za zasluge u oblasti umetnosti uručen CBE Orden britanskog carstva, Trejsi Emin se u Bakingamskoj palati pojavila sa elegantnim šeširićem na glavi. Razočaravši konvencionalnošću one koji su „lošu devojku” britanske umetnosti voleli zbog njenog bunta i otpora establišmentu. Jer, Trejsi Emin u klasičnom tamnom sakou i pristojnoj suknji do kolena nije ličila na umetnicu raščupane kose, s cigaretom u ustima, koja se godinama ranije, u televizijskoj debati u vezi sa Tarnerovom nagradom, u studiju pojavila pijana, psujući i omalovažavajući sagovornike.

Arhetipska potreba za ljubavlju

„Radovi Trejsi Emin nas pogađaju, ne zato što su to radovi o njoj samoj, već zato što ih osećamo da govore o nama. Ukoliko iz galerije izađemo sa mišlju da znamo njene tajne, to je samo zato što izgleda da ona zna nešto o nama.” (Jennifer Doyle)

Godine 2013, na njujorškom Tajms Skveru su osvanule neonske instalacije Trejsi Emin sa stereotipnim porukama ljubavi: „Obećavam da ću te voleti” i „Osluškujem okean i jedino što čujem to si ti”.

To nije značilo da je Trejsi Emin uplala u kliše. Dve godine kasnije, ona se „venčala“ sa kamenom iz svoje bašte u Francuskoj govoreći o „novootkrivenim osećajima“, o svom novom mužu kao o „sidru“, o „nečemu s čime se može poistovetiti“.

Jedna od njenih poslednjih izložbi, Detalji ljubavi (Details of Love), iz 2020. godine tematizuje žudnju, gubitak, neuzvraćenu ljubav i – arhetipsku potreba za istom.

„Dugo sam živela bez muškarca. Volim ljude na daljinu. Samo sam htela nekoga voleti. Nisam ih htela ni pojebati ni dotaknuti, možda sam samo želela da dotaknem njihovo srce ili dušu, ništa drugo”, izjavila je Trejsi Emin govoreći u svojim intervjuima i koliko je bolest redefinisala njen doživljaj ljubavi.

Iskustvo teške bolesti i suočavanje sa smrću svakako je razlog što je ove godine u galeriji  Carl Freedman u Margateu, u kojem je provela mladost, izložila ciklus radova pod nazivom Putovanje u smrt (A Journey to Death).