BJORK UŽIVO IZ REJKJAVIKA

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Nakon što su, zbog kovida, nekoliko puta odložili njene koncerte, Bjork  ponovo nastupa u rodnom gradu, Rejkjaviku. U koncertnoj dvorani Harpa čiju je fasadu dizajnirao još jedan internacionalno prepoznat Islanđanin – Olafur Elijason. Njen poslednji u nizu od četiri koncerata, održava se upravo danas. A sa njom su na sceni i islandski muzičari s kojima je godinama sarađivala, članovi Islandskog simfonijskog orkestra, septet flauta Vibra, hor Hamrahliđ kao i specijalni gosti. Koncert, koji će se izborom pesama razlikovati od prethodna tri, prenosi se i onlajn, a deo novca od prodatih ulaznica biće doniran islandskoj dobrotvornoj organizaciji Kvennaathvarfið koja podržava žene, žrtve nasilja kao i imigrante različitog porekla koji se nalaze na Islandu.

Bjork
Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

Iako me je Severom zarazio Miloš Crnjanski, Island sam poželela da posetim baš zbog Björk Guðmundsdóttir. Mada, Bjork niko ne pamti po prezimenu. Islanđani sagovornika apostrofiraju po ličnom imenu a ne prezimenu budući da su prezimena na Islandu patronimička, ne nasleđuju se već označavaju ime oca, u ređim slučajima, majke.

Fotografija: Ljiljana Maletin Vojvodić

Bjork, naravno, na Islandu nisam uspela da sretnem. Ni pre skoro već 2 decenije, kada sam u zemlju saga prvi put otišla, ni kasnije, jer ću se u Rejkjavik vratiti još nekoliko puta. Iako nije bilo nemoguće sresti  je, Bjork je često na Islandu, a Rejkjavik nije veliki grad. Tamo se domaći i dalje vladaju po principu egalitarizma. Lokalci ne zaviruju jedni drugima u prozore (to čine jedino turisti) ni u tuđe živote, pojedini članovi vlade pevaju u lokalnom horu ili se kupaju u gradskom bazenu, na ulici se čak ni za Bjork (na koju su inače veoma ponosni) niko ne okreće.

Bjork
Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

Nažalost, uprkos preživelim bajkovitim kućercima šarenih fasada i uprkos tome što se se starosedeoci trude da zadrže obrasce tradicionalnog ponašanja, od kada je Island postao omiljena turistička destinacija, autentičnost je nestala iz najfrekventnijih gradskih ulica. Svuda po gradu niču višespratnice, mnoštvo je turističkih agencija, pakistanskih, kineskih, ramen restorana i picerija. Engleski jezik se čuje na svakom koraku, a zaposleni u pojedinim hotelima i kafićima ni ne znaju islandski.

Za razliku od stranaca, koji kao da su zaposeli centar prestonice i turističke lokalitete van grada, domaći se vešto kriju u svojim kućama, zajedno sa jezikom saga koji vekovima odoleva tuđicama i svojim patuljcima i vilenjacima i  u koje i dalje veruju.

Zaista se čini da svakoga dana Island gubi trku sa globalizacijom i da stari Rejkjavik 101 postoji valjda još samo u istoimenoj knjizi Halgimura Helgasona po kojoj je snimljen kultni film.

Pored turističkih ponuda: „planinarite po glečerima“, „postanite Islanđanin za 60 minuta“, „skuvajte jaje na geotermalnom izvoru“, „probudite Vikinga u sebi“, „sretnite se sa vanzemaljcima“, „napijte se sa lokalcima“, „ispletite islandski džemper“ ili „zaljubite se u vilenjaka“, autentični Island odoleva još samo u muzici Bjork, „Sigur Ros“, „Mum“ ili „Amine“.

Bjork
Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

A da  je u Rejkjaviku, nekada, zaista bilo drugačije i da moja knjiga o njemu ipak nije samo plod moje mašte, potvrdila mi je i peta knjiga autofikcijskog heksaloga „Moja borba“ u kojoj se nekoliko epizoda dešava i u Rejkjaviku. U njima Karl Uve Knausgor, koji je ujedno i autor i protagonist romana, intenzivno sluša islandsku muziku, čita, piše, druži se sa lokalnim muzičarima i umetnicima, živi na način koji i sama pamtim.

Bjork
Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

S tim što će Knausgor te, sada već davne 1992. godine, za razliku od mene, jedne noći, na žurki, u njenom stanu u luci – upoznati Bjork.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!