ČAS ANATOMIJE I NORVEŠKI LEKARSKI ROMAN

ČAS ANATOMIJE I NORVEŠKI LEKARSKI ROMAN

Autorka: Maja Rogač Stančević //

Granice ironije

Kako kaže Jankelevič, ironija „spasava ono što može biti spaseno“, a da li nas zaista može zaštititi od banalnosti sopstvene i tuđe predvidivosti u romanu Poodmaklo Nine Like (Geopoetika 2020) ostaje neodlučiva dilema. Ironija i samoironija kao figure narativne perspektive funkcionišu besprekorno, kreirajući jedan lucidan, duhovit pristup inventaru koji okružuje izrabljenu temu preljube. Poodmaklo je roman neumorne refleksije na čijim rubovima se uzdiže okamenjeno iskustvo – lično i kolektivno.

Foto: preuzeto sa https://oktober.no/full-spredning-2

Odnos tragičnog i beznačajnog u naratorkinom životu predstavlja paradigmu koja je koliko generacijski uslovljena, toliko i univerzalna, a ipak nerazdvojiva od određenog iskustva. Elin je u svojim pedesetim prošla kroz mnoštvo uloga, a u nekima je i dalje zarobljena. Ipak, njena „kriza srednjih godina“ je i kriza vrednosnog sistema u širem smislu, u kojem je sve, izuzev kulta ličnog interesa, demistifikovano. Ironični podnaslov „lekarski roman“ kao žanrovska dijagnoza upućuje na to: kao i druge profesije u službi ljudske dobrobiti, i ova gubi društveno priznanje i značaj koji je u zajednici od pamtiveka imala. Od iscelitelja, lekar postaje puki službenik, posmatrač, a povremeno i saučesnik lične drame koju u ordinaciji odigravaju pacijenti, spremni na tužbu ukoliko konverzacija krene zabranjenim tokovima direktnosti i iskrenosti.

Samolečenje i conditio humana

Ono što je karakteristično za većinu pacijenata doktorke opšte prakse Erin jeste da predstavljaju inkarnaciju rasprostranjenog paradoksa modernog sveta u kojem svaki pojedinac neurotičnim ponašanjima proizvodi sopstvenu bolest i, zatim, traži lek za sopstvenu patologiju u sistemu zdravstvene zaštite jedne od najbogatijih evropskih država, koja za osiguranika može da učini gotovo sve – dok god se to ne kosi sa načelima političke korektnosti. Mogućnost da se ideja subjekta o samom sebi postavi kao njegov jedini merodavan identitet, zasnovan u tolikoj meri na proizvoljnosti ličnog opažanja i fantazmu, a tako malo na faktografiji, predstavlja nesumnjiv dokaz nadiranja novog doba pred kojim je Elin spremna da kapitulira.

S druge strane, medicinski uvid u način na koji funkcioniše ljudsko telo, dovodi je do zaključka da svaki čovek zapravo boluje od neizlečivog stanja – smrtnosti kao conditio humana. I to je konačna dijagnoza sa kojom doktorka posmatra sebe i svoje pacijente, opsednute konceptom večne mladosti, što je dovoljno je da je izopšti iz savremenog društva, za koje je smrtnost gotovo jedini preostali tabu. Elin s neskrivenom ironijom posmatra i komentariše bezglavo delanje u pravcu poricanja jedine izvesnosti, koje najčešće samo ubrzava neminovni ishod i iskustvo nemoći sopstvenog tela.

S obzirom na anticipacijski odnos prema ljudima, pa i samoj sebi, logično je što Elin ne pronalazi ljubavnika među nepoznatima jer ona odbija mogućnost da je bilo šta iznenadi, već se, komičnim spletom okolnosti na fejsbuku, okreće svom nekadašnjem ljubavniku. Aksel (muž) i Bjern (ljubavnik) su antipodi jer je naratorka iscrpljena od neutralnosti, od „obaveze“ da razmišlja i dela izvan kategorija muškog i ženskog kako bi ostala emancipovana po svaku cenu i prihvaćena u društvenoj zajednici. Nije slučajno što Elin živi u Grendi, kvartu koji ispod imidža slobodnog i nekonvencionalnog naselja ima svoje dogme i kodekse ponašanja čiju neumoljivost ona nakon niza godina vidi kao jedan oblik licemerja i snobizma.

Iako se Elin i sama prepušta kolopletu ljudskih gluposti, samolečenju u vidu svakodnevnog opijanja, preljubi sa značajnim emocionalnim ulogom, ona osvaja svojom spremnošću da prizna sve. To priznanje odvija se kroz jedan unutrašnji igrokaz, gde naratorka samu sebe optužuje i samu sebe brani kada to uspe, a ponekad samo rezignirano pristane na nemilosrdnu definiciju koju postavlja njen um. U tom procesu pomaže joj figura Turea, anatomskog rekvizita iz ordinacije, plastičnog kostura koji daje glas njenim sumnjama u sopstvene motive. Ture postavlja neprijatna pitanja i komentariše stvari koje se obično prećutkuju.

Tamo gde nema ultimatuma da se deluje, da se uskoči u sam tok događaja, otvara se prostor za ironiju – taj prostor se za Elin otvara u trenutku u kojem ona, privremeno, iskoračuje iz svih prisila da čini bilo šta, da odgovara na poruke ili objašnjava sebe. U toj novoj slobodi, zagarantovanoj velikim gubitkom, ona može nemilosrdno jasno da vidi sve i naročito sebe, ona vidi sve nijanse svog promašaja. Dok spava na neudobnoj fotelji na rasklapanje i na ginekološkom stolu u ordinaciji, ona je dobrovoljni izgnanik koji više ni od koga ne zavisi. To što smešta svoje sklonište u asketsko profesionalno okruženje doma zdravlja jasno govori da je to poslednja stabilna koordinata njenog novog života, svedenog na minimum.

Foto: preuzeto sa https://www.goodreads.com/book/show/51060193-full-spredning—en-legeroman

Tragedokomedija

Izuzetna duhovitost pripovedanja i problematizovanje besprekornosti (briljantnosti) kao koncepta savremenog norveškog društva u romanu Poodmaklo Nine Like mogle bi čitaoce podsetiti na Erlenda Lua, ali Elin je daleko od Doplera. Ona mora ostati insajder, ona ipak ne možda umakne teretu svoje profesije i zahteva značajnih drugih. Ako kažemo da to ima veze sa muškom, odnosno ženskom perspektivom, možda zalazimo u zonu političke nekorektnosti, ali recimo da ima veze sa našom percepcijom muške i ženske uloge. Ono što je sigurno je da nije reč o ženskom pismu jer pripovedanje Nine Like odlikuje izrazita cerebralnost u kojoj je naratorka stalno korak ispred same sebe, izuzev možda u situaciji kad šalje poruku na pogrešan broj telefona i time se razotkriva. To je trenutak opasnog spajanja paralelnih životnih tokova gde više nema povratka u bilo kakvu formu udobnosti i gde je jedan poredak poljuljan iz temelja, a, kako se posle pokazuje, i nepovratno izgubljen. Sve njene dotadašnje fantazije o Akselovim reakcijama na saznanje o prirodi veze sa Bjernom promašuju i iz tog razloga ovaj momenat može biti tačka svođenja Elin na meru nje same, dok se u gotovo svim drugim situacijama može citirati krajnje ilustrativno mesto uvodnog citata – postoji jaz između one koja dela i one koja se smeje tom delanju. Između ostalog, veza sa Bjernom na trenutke pruža doživljaj da je taj razmak između bića delanja i bića kontemplacije ravan nuli. Zavedena tom sekvencom odmora od superiornog razumevanja bezizlaznosti ljudske pozicije, Elin se prepušta samom toku stvari koje su, gledane nepristrasno, smešne, ali, u zavisnosti od okolnosti, mogu naglo postati i tragične.

Foto: preuzeto sa https://www.geopoetika.com/o-knjizi/1692/poodmaklo

Svežina s kojom roman Poodmaklo Nine Like istražuje sfere tragikomičnog u iskustvu modernog čoveka pruža čak i neku vrstu utehe – ne u kontekstu oslobađanja protagonista od odgovornosti, već u pružanju dokaza da, iako je upražnjavanje gluposti neizbežno, postoji deo nas koji može toj nužnosti da se smeje.

Integralna verzija prikaza romana objavljena u časopisu Polja, br 529, maj-jun 2021.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!