FEMINIZAM U POPULARNOJ KULTURI, POEZIJI I PERFORMANSU

Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Intervju sa Dubravkom Đurić

Nagrada „Anđelka Milić” za feminističko stvaralaštvo u oblasti nauke i kulture, kao i za podršku tom stvaralaštvu i primenu feminističkih ideja u različitim oblastima društvenog života, koju je ustanovila Sekcija za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta (SeFem) sa ciljem trajnog očuvanja uspomene na naučno delo, naučni doprinos i feministički aktivizam Anđelke Milić (1942−2014), ove godine je dodeljena Dubravki Đurić − pesnikinji, performerki, prevoditeljki, amerikanistkinji, teoretičarki poezije, autorki značajnih naučnih izdanja, teorijskih knjiga, eseja, monografija, zbirka pesma, priređivačici i koourednici poetskih antologija, osnivačici i urednici časopisa „ProFemina”, osnivačici pesničke škole AŽIN-a, profesorki na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum.

Dubravka Đurić
Dubravka Đurić. Foto: Miško Šuvaković

Nagrada „Anđelka Milić“ je ustanovljena s ciljem da se istakne važnost rodne jednakosti, nediskriminacije, nenasilja, sa idejom da se prevaziđu mizoginija i rodni stereotipi i prepoznaju vrednosti koje su u društvenom i intelektualnom životu Srbije ne samo skrajnute, već i obesmišljene, izvrnute ruglu i opasno ugrožene”. Koliku odgovornost za emancipaciju društva i oslobađanje od patrijarhalnog konteksta nosi svako od nas? U kojoj meri su umetnici i intelektualci dužni i sposobni da menjaju društvo?

Najpre moram istaknuti da je Nagrada „Anđelka Milić“ značajna jer zahvaljujući njoj rad velikog broja žena, naučnica i umetnica, u našem kulturnom prostoru postaje vidljiv. Ona je jedinstvena i neophodna.

Što se tiče vašeg pitanja, u ovom trenutku odgovor nije nimalo optimističan. Globalni proces urušavanja demokratije već predugo traje. Pojava autokratskih režima je označila masovniji globalni napredak populizma i jačanje konzervativne desnice. Uništavanje srednjeg staleža na Zapadu traje bar od 80-ih godina 20. stoleća.

Uništavanje obrazovnih institucija svih nivoa, posebno visokog obrazovanja,  proces je koji se od kraja 90-ih ubrzava: novom globalnom neoliberalnom patrijarhalnom društvu potrebna je poslušna radna snaga podatna na eksploataciju koja ima odušak u masovnoj zabavi koja ljudima daje jedan jedini model: sexy sexy look samozadovljnih objekta, koji se jedino bave svojim sexy izgledom (posebno žene) i sva svoja praktična znanja kojima upravljaju sopstvenim životom dobijaju iz medijske kulture. Medijska kultura nas uči strogim kodovima sexy sexy pojavnosti, kako su feminističke teoretičarke medija pisale smisao je u krilatici: „Slobodna sam da biram i biram da sam lepa” (obevezno sexy sexy). Već je ovde na delu prekodiranje (obesmišljavanje) retorike ranijih feminističkih društvenih nastojanja.

Medijska kultura se usmerava na to kako bi prikrila obespravljenost ljudi koji žive od svog rada i svakog dana su eksploatisaniji, obespravljeni i siromašniji. Značajno je i s tim povezano uništavanje lokalnih i globalnih javnih sfera u kojima su progresivni intelektualci i intelektualke mogle izreći kritički stav a da to značajno utiče na političke i upravljačke strukture. To je sada prošlost u našim post-truth društvima, odnosno u opinion society. Svi ovi procesi su ubrzani zahvaljujući pandemiji kovida-19, a sada svedočimo tragičnoj invaziji na Ukrajinu što izaziva globalnu ekonomsku krizu, svet se nalazi na ivicu svetskog rata ili se svetski rat već odvija na složene načine….

Medijska sfera se pretvorila u kakofoniju glasova u kojima su najbučniji oni najregresivniji i najkonzervativniji. Po svakom pitanju, bilo od suštinskog društvenog značaja ili sasvim nebitnog istovremeno se proizvodi i pušta u eter hiljade kontradiktornih stavova, koji se kao lavina obrušavaju na nas i svaki smisao je istog časa uništen. Sve to ne uliva mnogo nade u ovom trenutku.

Ipak progresivnim intelektualcima i intelektualkama ostaju niše, ostaje prostor u kojem one i oni mogu generisati kontrajavnosti, koje kao da su sve manje i manje ali ipak se u njima mogu zalagati za progresivne politike. Situacija je toliko loša jedino ostaje nada da će iz ovog užasa, ipak na kraju, nešto koliko toliko pozitivno proizaći.

Bavite se feminističkom teorijom, teorijom medijske kulture, popularnom kulturom, vizuelnom kulturom, teorijom književnosti, retorikom, teorijom roda, teorijom moderne i postmoderne srpske i američke poezije, teorijom performansa, književnom kritikom i prevođenjem. Eklektičnost i hibridnost su differentia specifica Vašeg rada a u Vašoj teorijsko-umetničkoj praksi kreativni diskursi sadejstvuju sa teorijskim. Kako mirite (i da li je to, uopšte, moguće ili potrebno) mnogostruke identitete?

Budući da je već dugo na snazi imperativ transdisciplinarnosti, više nije neobično da se različite oblasti bavljenja preklapaju. Naši identiteti su uvek složeni i hibridni ma koliko se ta činjenica nastoji sakriti insistiranjem na tome da je identitet nešto što je prirodno i neupitno jednoznačno. Žestok politički otpor prema složenosti ličnih i kolektivnih identiteta je konzervativni odgovor na dominantne tendencije prethodnog istorijskog perioda.

U vremenu kada je, kako neki teoretičari govore, na delu uspostavljanje novog feudalnog poretka, klasa izbija u prvi plan, jer mali broj ljudi svakog dana postaje beskrajno bogatiji, a velika većina siromaši. Smisao politike sada je jedino u zgrtanju novca, jer ekonomija ne postoji više izvan politike te je korupcija prožela svaki segment mnogih a posebno postsocijalističkih društava. Da je korupcija gorući problem pokazuju brojne novije televizijske serije koje se upravo time na kritički način bave, španske, italijanske, japanske, australijske i posebno korejske.

Osvrnula bih se još na pojam postmoderne poezije iz Vašeg pitanja. U kontekstu američke eksperimentalne poezije i u jugoslovenskom kontekstu postmodernizam ne znači isto. Uticajna antiakademska struja američke poezije, naznava novom američkom poezijom po čuvenoj antologiji New American Poetry urednika Donalda Alena, objavljena 1960, u kojoj su pesničke škole od nama najpoznatije bit poezije, preko odskoro poznatije njujorške škole do još uvek relativno nepoznate škole Blek Mauntin koledža, smatrala se prvim talasom postmodernizma. Pesnik Čarls Olson iz pesničke škole Black Mountain koledž je među prvima upotrebio ovaj pojam. O jezičkoj poeziji (language poetry) se govorilo kao o drugom talasu postmodernizma. Sada je taj nezaobilazan pojam, sasvim nestao iz upotrebe – niko ga više ne spominje.

U Jugoslaviji su se pod postmodernizmom podrazumevali eklektički stilovi čiji su se autori vraćali konzervativnijem shvatanju poezije, istoriji poezije i njenim stilskim i tematskim odlikama.

Ušla sam u pesnički performans nakon što su 1991. u Novom Sadu i Beogradu gostovali jezički pesnici Čarls Bernstin i Džejms Šeri. Mada je u našoj kulturi bila značajna izvođačica poezije Katalin Ladik, moja kultura mi nije dala nju kao uzor, već sam do te prakse morala doći posredstvom hegemone američke eksperimentalne pesničke kulture.

Tokom 80-ih eksperiment je u Jugoslaviji polako nestajao sa scene, a u središte književne proizvodnje, uključujući pesničku, došao je retro postmoderni stil okrenut prošlosti. Početak bavljenja jezičkom poezijom bio je trenutak napuštanja te tada totalizujuće pesničke paradigme.

Knjiga Poezija, teorija, rod” (Orion art, 2009) predstavlja donekle izmenjenu Vašu doktorsku tezu Moderne i postmoderne američke pesnikinje” koju ste odbranili na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ukazivali ste na autorke koje dominantna muška pesnička i kritičarka kultura marginalizuje, zaslužni ste za uvođenje takvih pesnikinja u književni kanon. Većina njih je stvarala u radikalnim, eksperimentalnom umetničkim praksama. Šta se sa tim umetničkim praksama dešava kada one postanu kanon?

U našoj kulturi postojalo je tokom 90-ih nekakvo znanje o feminističkoj poeziji dominantnog toka, što znači o narativnoj feminističkoj poeziji. Kažem nekakvo, jer je feministička kritika bila isključivo okrenuta prozi. O ekperimentalnoj feminističkoj poeziji se ništa nije znalo. Ni ja nisam eksperiment vezivala sa feminističkom poezijom sve dok nisam otkrila Rejčel Blau duPlezi. Zahvalna sam mojoj mentorki profesorki Vladislavi Felbabov, koja je moju doktorsku temu podržala omogućivši mi da detaljno istražim i sistematičnije uđem u feminističke teorije i u područje teorije i prakse feminističke američke eksperimentalne poezije.

Sve do skoro poezija je bila krajnje marginalizovana u studiranju različitih nacionalnih jezika i književnosti. U poslednjih desetak godina poezija je na sreću ponovo u modi, te mnogi koji su se isključivo bavili prozom, sada se okreću i poeziji. To je dobro, jer dosta je bilo apsolutne tiranije proučavanja proze.

Šta se dešava sa kanonizacijom eksperimentalnih umetničkih praksi? Možemo reći da su se vizuelne umetnosti davno emancipovale po pitanju eksperimenta.

Već od 70-ih godina na Zapadu nove umetničke prakse su postale dominantni tok. I u Jugoslaviji (i drugim istočnoevropskim zemljama) te prakse su bile vidljive uz snažne negativne reakcije lokalnih sredina, ali zahvaljujući institucijama kao što su muzeji moderne umetnosti ili studentski kulturni centri, umetnici i manji broj umetnica delovao je i lokalno u tim institucijama ali i transnacionalno.

Sa poezijom je to bilo teže. Lirski kvalitet poezije se tvrdokorno drži kao norma i ukoliko naiđu periodi kada se ta norma u velikim pesničkim kulturama (a zatim donekle i u malim) dovede u pitanje, dominantni tok se prestrukturira i dolazi do apsorpcije radikalnih praksi, te se one pripitomljuju. Dominantni tok prisvaja radikalne postupke, ali ih saobražava narativnoj i lirskoj normi. To je i danas na sceni.

Foto: Iz arhive portala Art Box

Da li su feminizam i pesnički eksperiment u vezi?

U američkoj poeziji, kao i u nekim drugim anglofonim i frankofonim pesničkim kulturama to je bilo moguće. Ali mi o francuskoj i kanadskoj ili italijanskoj eksperimentalnoj pesničkoj sceni gotovo ništa ne znamo do dana današnjeg. Manje kulture su imale i još uvek imaju problem sa pesničkim eksperimentom. Eksperiment je uglavnom bio isključen iz nacionalnog korpusa književnosti. Ali globalna istorizacija i prevrednovanje avangardi i neoavangardi učinilo je da su ove prakse sada prihvatiljive u raznim kulturama i u onima koje su ih do juče brutalno i prezrivo isključivale.

Postoji predrasuda da su eksperimentalne pesničke prakse muške, ali to uverenje zamagljuje činjenicu da je u radikalnim formacijama uvek bilo žena i da su se od 80-ih pojavljivale snažne feminističke eksperimentalne formacije. Time sam se bavila u knjizi o američkoj eksperimentalnoj feminističkoj poeziji. Istorija američke feminističke poezije govori o dve suprotstavljene struje: feministička poezija dominantog toka (lirska, narativna) i feministička eksperimentalna poezija (antinarativna i u velikoj meri antilirska). Ipak američka pesnička kultura je ogromna, ona je institucionalno (univerzitetski) podržana, i u stanju je da generiše mnoštvo suprotstavljenih pesničkih svetova, koji paralelno postoje. U većini manjih pesničkih kultura to nije moguće.

Prošle godine ste, u Kulturnom centru Beograda, učestvovali u specifičnom formatu razgovora, Art branč-u, tokom kojem ste, između ostalog, govorili i o potrebi da se nastavni program osavremeni tako što će se kanon proširiti i u njega uvesti što više autorki. Kakva iskustva nosite iz tog projekta?

Urednica Ana Rodić je pokrenula taj projekat koji je, koliko imam uvida, naišao na odličan prijem posebno mlađe studentske populacije. Nisam sigurna koliko se u praksi ova savremena tendencija kod nas može sprovesti, sigurno je da zavisi od profesora i profesorki koji predaju. Na nivou visokog obrazovanja, na našim fakultetima to je, zahvaljujući dugotrajnoj i iscrpljujućoj borbi, nekako prihvaćeno, jer je proučavanje autorki u nacionalnom korpusu već previše dugo globalni trend. Kao amerikanistkinja, ističem da se u studijama američke književnosti najpre dogodio taj prevrat od sredine 90-ih.

Nisam primetila, možda nemam dovoljno informacija, da su programi u srednjim školama bitnije transformisani, jer se određene elite tome opiru. A opšta je tendencija da društva u celini postaju prilično konzervativna, što se odražava i na to kako se i šta u osnovnoj i srednjoj školi može predavati.

Srećom, postoje žene i muškarci kao i mladi ljudi koji su senzibilizirani za emancipatorske projeke, mada se oni u društvima manje ili više svuda brutalno guše i marginalizuju. U eri post-thruth društava razvijaju se “zanimljivi” uticajni diskursi koji preokreću vrednosnu lestvicu i sve ono što se nekada smatralo da je emancipatorsko i demokratsko proglašava se za totalitarno i antidemokratsko.

U pitanju su borbe oko značenja koje se realizuju tako što se svako značenje uspostavljeno u prethodnim epohama, sada dovodi u pitanje i destabilizuje. Na delu su prekodiranja kojima se pojmovima poput demokratije ili fašizma, mogu pripisati različite konotacije suprotne od uobičajenih. Time se sve relativizuje i obesmišljava u svetu u kojem se konzervativne društvene snage bore za potpuno ukidanje mogućnosti bilo kakve emancipatorske promene, time se unosi haos u pojmovni sistem koji zatim upravlja čitavim društvenim slojevima, pa i celokupnim društvom, u procesu nemilosrdnih borbi za ekonomsku i političku vlast i apsolutnu kontrolu društava u svim njihovim aspektima.

Novi totalitarizmi bujaju u novim političkim, ekonomskim i medijskim uslovima na početku 21. stoleća.

O ulozi društvenih mreža u tim procesima znamo iz iskustva i lokalnog i globalnog a postoji i sve više filmova i serija koje se bave ovim akutnim i zabrinjavajućim procesima…

U kojoj meri je danas izražen konflikt između kanona i eksperimenta, rodno i religijski obeleženog toka u srpskoj poeziji nasuprot onog Drugog, kontrast između  tzv. akademske i antiakademske poezije?

Proučavanje književnog eksperimenta sada je institucionalizovano, jer je to globalni trend. O eksperimentu se govori i piše, on je istorizovan što znači da je konačno i neopozivo predat prošlosti koja ima malo veze sa savremenošću i savremenom produkcijom.

Fraze akademska i antiakademska poezija potiču iz borbi oko definicije poezije u američkoj pesničkoj kulturi od 50-ih godina 20. stoleća pa negde do sredine 90-ih. Nisam sigurna da bi se ta podela jednostavno mogla primeniti na našu poeziju. Znam da su oko 2000. godine moje koleginice iz ProFemine, Ljiljana Đurđić, koja je na žalost krajem prošle godine preminula od posledica kovida-19, i Radmila Lazić oštro kritikovale kao negativnu i štetnu pojavu onoga što su nazvale uticajnom akademskom kritikom (mislile su na kritiku koju pišu profesori naših univerziteta).

Ako se osvrnemo na period od sredine ili kraja 60-ih godina 20. stoleća, možda je bolje govoriti o vojvođanskoj pesničkoj eksperimentalnoj sceni, koja je sve do skoro bila u potpunosti marginalizovana (neverovatno je ali i danas možete čuti vrednosni sud da je pesnički eksperiment nešto što nema umetničku vrednost!!!!) i dominantnog narativnog toka poezije (tokom 70-ih za ovu vrstu poezije uvedene su odrednice kritička i veristička poezija) u kojem je beogradska pesnička scena imala hegemoni položaj.

U vezi sa prethodnim pitanjem me, zapravo, interesuje i sledeće: Da li postoje granice diskursa književnosti? I šta, danas, predstavlja pesnički eksperiment?

Od kraja 90-ih stvari se postepeno globalno menjaju. Nakon jezičke poezije, u američkoj poeziji nastaju dva nova eksperimentalna pokreta: konceptualno pisanje i Flarf. Oni se služe apropijacijama tekstova koji ne pripadaju književnosti, oni takođe pripadaju antilirskoj paradigmi. Njihove tekstualne strategije aktuelne su u raznim delovima sveta, ali koliko mi je poznato u ovom delu sveta to nije moguća opcija. Oko njih su se u američkoj pesničkoj kulturi vodile i vode se žestoke borbe za i protiv. S druge strane, uticaj jezičke poezije, koja je od 70-ih godina bila najznačajnija eksperimentalna formacija kako u proizvodnji teorije radikalne poezije, tako u i samoj pesničkoj proizvodnji, kulminirao je krajem 90-ih ali i izazvao otpore. Jezička poezija je uspostavila antilirsku paradigmu, sa kojom hegemono lirske pesničke kulture dominantnog toka imaju problem te se ta praksa još uvek ne može asimilovati u mnogim svetskim pesničkim kulturama.

Izlazak antologije Postmodern American Poetry kod najuticajnijeg konzervativnog izdavača Nortona 1994. koju je uredio pesnik Pol Huver, označio je trenutak kada je eksperiment ušao u dominantni tok američke poezije – u nju je uključen veliki broj do tada marginalizovanih i/ili isključivanih pesnika i pesnikinja.

Huverova antologija je bila presudna i u koncipiranju antologije novije američke poezije koju smo novosadski pesnik i prevodilac a danas i prozni pisac, Vladimir Kopicl i ja uradili pod nazivom Novi pesnički poredak (Oktoih, Podgorica 2001). Ideja nije bila da pokažemo ko su kanonski američki pesnici, ko su klasici i ko su autori transistorijske pesničke vrednosti. Tu funkciju su obavile prethodne antologije američke poezije (Lalićeva iz 1972, Šoljanova iz 1980). Mi smo želeli da pokažemo kako se polje američke poezije promenilo i pluralizovalo u praksama koje su se tokom 90-ih još uvek posmatrale kroz binarnu opoziciju: narativna i nenarativna poezija. Kritika pesničkog eksperimenta je dovela do hibridnih radova, koji spajaju eksperiment i lirsku tradiciju, što takođe izaziva oštre polemike oko ove nove hegemone tendencije. Ovaj proces je kulminirao posle 2000-te godine i postao je globalni fenomen.

Teško je reći šta je danas pesnički eksperiment, ali sigurno je da je pesnički eksperiment posebno jezičke poezije, kada je ušao u dominantni tok, globalno promenio nacionalne pesničke prakse. Ta promena se najviše ogleda u dva aspekta: dominaciji performans poezije i snažnoj neupitnoj tendenciji destabilizovanja žanrovskih odlika pesničkih tekstova.

Ovo ne bi bilo moguće bez nekoliko činilaca. Novi mediji su doprineli lakšoj distribuciji poezije i pojavi onoga što je Valter Ong nazvao sekundarnom usmenošću: danas poezija postoji kao usmena (oralna) i izvođačka praksa. Novi mediji su omogućili demokratizaciju i decentralizaciju pesničke proizvodnje, što je čini teško obuhvatljivom za kritičarsko razmatranje i teoretizacije.

Istorizacija radikalnih pesničkih praksi omogućava hibridizacije zahvaljujući procesu asimilacije. Ovo je povezano sa savremenim neoliberalnim imperativom hibridizacije i kreativnosti u svim segmentima kulture: od popularne do visoke, od svakodnevnog života u svim njegovim aspektima od spravljanja hrane, uređivanja stana, načina oblačenja koje zavisi od “kreativnosti” modne industrije, itd. Neoliberalizam zahteva preobilje proizvodnje i diverzifikaciju proizvoda, uključujući sada konačno i proizvodnju poezije.

Kada se eksperimentalna poezija jednog vremena prihvati, nove generacije generišu nove eksperimentalne prakse. Dinamika inkorporacije u dominantni tok je sada brža nego ranije, te se nove tendencije kada se pojave odmah teoretizuju, uticajni izdavači ih preuzimaju, a novi modeli proizvodnje gotovo istog časa postaju globalno diseminirani.

Nakon što joj je, za roman u stihovima, dodeljena najprestižnija domaća književna nagrada, Milena Marković je, bar je to trenutno slučaj, podstakla interes za poeziju. U kojoj meri književne nagrade mogu stimulisati čitalačku recepciju ili se to dešava samo u vezi sa Ninovom nagradom?

Nadam se da je tako – da će knjiga Milene Marković doći do šire publike. To bi bilo sjajno! Mada vidim – kao i u svemu temeljna neslaganja – dovodi se u pitanje status ove knjige kao proze. Oni koji to dovode u pitanje imaju rigidnu definiciju šta je proza. Pisanje romana u stihovima, nije novo, ali je već neko vreme novi svetski trend i dobro je da je NIN-ova nagrada dodeljena baš ovoj knjizi.

Američkom poezijom se bavite od 1983. godine, a autorima vezanim za jezičku poeziju (language poetry), poput Čarlsa Bernstina, od 1988. godine. Bavili ste se Juditom Šalgo i Vladom Martekom. Zbog čega su oni nama i danas važni?

 Vlado Martek mi je bio značajan jer je možda jedini koji je preživeo postmodernizam u poeziji, zahvaljujući tome što se njegova pesnička praksa nije odvijala u okvirima nacionalne pesničke proizvodnje već u okvirima vizuelnih umetnosti.

Eksperiment u poeziji je povezan sa eksperimentom u umetnosti, to je bilo jasno kako u Vojvodini, tako i nekim drugim delovima socijalističke Jugoslavije. Gotovo svi drugi koji su se u Jugoslaviji bavili pesničkim ekperimentom bili su tokom 80-ih na različite načine primorani da ga napuste.

Moj rad se pojavljuje u trenutku kada se eksperiment polako napušta. Bavljenje jezičkom poezijom će postati moj životni projekt: povezivanje sa jednim transnacionalnim modelom savremenog eksperimenta, omogućilo mi je bavljenje eksperimentom u periodu kada je u ovom delu sveta eksperiment postajao daleka prošlost, nasuprot koje se organizuje tadašnja pesnička (i prozaistička i umetnička) praksa.

Sećam se kako su svi urednici jugoslovenskih časopisa kojima sam tokom 80-ih slala poeziju imali problem sa njom, jer se nije poklapala sa tada vladajućom definicijom takozvane “dobre pesme”. Imala sam sreće da je ipak 1989. moja knjiga Priroda meseca, priroda žene: Devet metapoema objavljena u tada prestižnoj ediciji Prva knjiga Matice srpske, čiji je glavni urednik bio uticajni pesnik, kritičar i antologičar, Vasa Pavković.

Judita Šalgo mi je bila zanimljiva zbog njenih tekstualnih eksperimenata, posebno njen „Rečnik”, koji je malo remek delo. Mi smo ga 1997. u ProFemini objavile u sklopu rubrike Portret savremenice koja je njoj bila posvećena. Negativan stav sredine prema eksperimentu Judita Šalgo je precizno izrazila u napomeni knjige 67 minuta, naglas (1980) u kojoj je istakla da je većina njenih tekstova nastala početkom 70-ih i da za tu vrstu radova zna „samo pogrdne oznake: poetsko-prozni, hibridni, plakatski, sve u svemu moderni(stički)”.

Zato su svi oni ili prestali da pišu ili su prešli na prozu ili…

Dubravka Đurić
„Lecture performance“ Dubravke Đurić. Foto: Čarls Bernstin

Kada već pominjemo Juditu Šalgo, interesuje me na koji način definišete i doživljavate performans u vizuelnoj umetnosti i u književnosti?

Činjenica je da je performans u umetnosti u 70-im postao legitimna i nezaobilazna forma izražavanja, sa poezijom je bilo teže. Katalin Ladik je najznačajnija figura, rekla bih, u celoj tadašnjoj Jugoslaviji – njen opus u okviru umetničkog i pesničkog performansa je neverovatan – obiman i složen. Raduje me da je ona sada prepoznata u celom svetu kao značajna umetnica i performerka. I divno je da se konačno na srpskom pojavila njena za našu kulturu značajna knjiga Mogu li da živim na tvom licu: romaneskna životna priča (prevod Vicko Arpad, izdanje (Re)konekcija).

Kada je pesnički performans nakon 2000-tih ušao u dominantni tok svetskih pesničkih kultura, postao je istorijski značajna praksa za globalno proučavanje. Sada svi izvode poeziju, važan aspekt savremenog postojanja poezije su javna čitanja koja se snimaju a snimci nepregledno kolaju internetom.

U naučnoj studiji Globalizacijske izvedbe: književnost, mediji, teatar” analizirali ste niz raznovrsnih umetničkih praksi – zenitističku književnost, Magu Magazinović, Todora Manojlovića, Stanislava Vinavera, ali i Maju Pelević, Olivera Frljića. Postoji li recentna umetnička praksa koja je trenutno predmet Vašeg interesovanja?

Knjiga je nastala tokom nekoliko godina (izašla je kao deo naučnog projekta Knjiženstvo, kojim je na Filološkom fakultetu rukovodila profesorka Biljana Dojčinović). Tekstovi u njoj pokazuju moje zanimanje za novu evropsku dramu i za dokumentarnu dramu.

Nova evropska drama je nakon 2000. kratko doživela procvat i u ovom delu sveta. Mene je privukla jer je u pitanju tekstualni eksperiment, blizak eksperimentima u poeziji. Dokumentarna drama, čiji je najznačajniji eksponent bio (i ostao) Oliver Frljić, mi je bila zanimljiva jer je tretirala traumatična mesta postjugoslovenskih postratnih kultura što je za mnoge u tim kulturama bilo (i ostalo) nepodnošljivo.

Tekstovi o Magi Magazinović, Todoru Manojloviću, Stanislavu Vinaveru, Julki Hlapec Đorđević i Jeli Spiridonović Savić nastali su u kontekstu mog otkrića nove svetske književnosti. To je bio povratak komparativistici koju sam tokom 80-ih studirala. Tokom 90-ih sve to što smo učili na fakultetu izgledalo je zastarelo, te sam se već tokom studija okrenula amerikanistici. Pretpostavljam da je to tada bio globalni trend, ali u mom slučaju povezan sa zanimanjem za savremeni pesnički eksperiment.

Franko Moreti i Paskal Kazanova su mi sistemskim pristupima proučavanju književnosti dali ključ za interpretaciju eseja pomenutih autora i autorki. Mogla sam analizati kako je za njih bilo važno, kada su između dva svetska rata pisali o srpskoj i jugoslovenskoj kulturi, da te kulture posmatraju kao integralni deo svetske književnosti. Važno je napomenuti da se u vremenu kada su njihovi tekstovi nastajali pod pojmom svetske književnosti podrazumevala evropska književnost (plus Amerika, plus Rusija).

Tokom prošle godine sam sa koleginicama iz zagrebačkog časopisa za feminističku teoriju Treća radila na realizaciji broja posvećenog feminističkoj postjugoslovenskoj poeziji. Broj je ogorman i sa mnoštvom zanimljivih tekstova i refleksija o pesničkoj praksi, a PDF je dostupan na njihovom sajtu.

Poslednjih par godina u središtu mog interesovanja je feminizam i to u popularnoj kulturi, u poeziji i perfomansu. To je reakcija na globalnu težnju da se društva repatrijarhalizuju.

Već neko vreme razrađujem postjugoslovenske komparativne studije poezije. Studije Jugoslavije su danas globalno i lokalno popularne, ali koliko imam uvid velika većina komparativista/komparativistkinja u tom polju bave se prozom, a niko poezijom.

Zatim, ponovo sam se nakon knjige Politika poezije: Tranzicija i pesnički eksperiment iz 2010. vratila istorizaciji Ažinove škole poezije i teorije kao i ProFemine. Ažinova škola je trajala oko 10 godina i jedistven je projekat u ovom delu sveta koji podvodim pod pojam feminističke avangarde.

Završila sam novu knjigu poetske proze, a tu su još jedan projekt koji se tiče moje poezije, ali o njemu je još rano govoriti.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!