MENTALNO ZDRAVLJE KAO TEMA SAVREMENOG ROMANA

Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Linda Bustrem Knausgor i Emanuel Karer u svojim, romanima „Joga“ i „Oktobarsko dijete“, propituju i problematizuju veoma važnu temu mentalnog zdravlja i lečenje teške depresije i bipolarnog poremećaja elektrokonvulzivnom terapijom. 

Linda Bustrem Knausgor, Oktobarsko dijete
Foto: LJMV

„Sama sam sa sobom. U gradu u kojem živim nemam prijatelja, a muž me je ostavio”, pripoveda naratorka i protagonistkinjaOktobarskog dijeteta (Ljevak, Zagreb, 2020).

„Dosadilo mu je biti osoba koja za stolom vodi razgovore sa djecom. Puno se šalio s njima da sakrije činjenicu da ja ništa ne govorim. Osim onda kada sam pričala bez kraja i konca. Često me nije bilo kod kuće. Često sam bila u ovoj bolnici. Moja nas je bolest sve unesrećila. Bio je to život koji on nije htio. Sva je ljubav postala samo vesta koja te svrbi i koju moraš skinuti. Samo da se riješiš te veste i sve će ponovo biti dobro. Tih godina nisam molila za ljubav.“

„Jesam li zaboravila moliti za vječnu ljubav? Mogu li nešto okriviti za taj svoj nemir? Zašto se nisam bolje ponašala za vreme našeg zajedničkog života?”, tematizuje  naratorka romana „Oktobarsko dijete” priču o „porodici, ocu i braku” koja započinje motivom boravka u psihijatrijskoj ustanovi koju naziva tvornicom.

„VOLJELA BIH KAD bih mogla ispričati sve o tvornici”, pripoveda švedska pesnikinja, prozaistkinja i kolumnistinja Linda Bustrem Knausgor (Linda Boström Knausgård, 1972). „Ali ne mogu. Uskoro se više neću sjećati ni dana ni noći, ni zašto sam rođena. Sve što mogu reći je da sam tamo provela nekoliko dužih razdoblja između 2013. i 2017. I da su mi mozak izložili tolikoj struji da mogu biti sigurna da ovo neću moći napisati.”

Naratorka „Oktobarskog dijeteta“ svedoči o elektrokonvulzivnoj terapiji, kojom su, nekada, između ostalih, bili podvrgnuti književnici poput Silvije Plat i Ernesta Hemingveja. Ona se primenjuje u lečenju nekih obika shizofrenije, depresije, bipolarnog poremećaja, za sprečavanje suicida, kada pacijenti sa psihotično-depresivnim simptomima ne reaguju na terapiju medikamentima.

Tretman poznat kao elektrošokovi (setimo se filma „Let iznad kukavičijeg gnezda“) danas se eufemistički naziva elektroinkulzivnom terapijom (EKT). Sprovodi se u opštoj anesteziji tako što se kroz telo pacijenta propušta struja i veštački izaziva epileptični napad. Cilj terapije je da se mozak „šokira” kako bi povratio svoju prirodnu hemijsku ravnotežu. Da se „restartuje” poput kompjutera, što ironično pominje i protagonistkinja „Oktobarskog dijeteta“ svedočeći o sopstvenoj „slabosti u tijelu i duši” zbog koje je često boravila u „tvornici”.

„Prodaju te svoje tretmane pacijentima koji nemaju drugog izbora nego vjerovati onome što glavni lječnik kaže u ono kratko vreme što smo razgovarali. Deset minuta jednom tjedno, nema vremena za pitanja. Oni problematični dobiju jaču struju”, piše u apostrofiranom romanu.

Budući da takva terapija izaziva gubitak pamćenja te da su neželjeni efekti i rezultati takvog lečenja zbunjujući, Linda Bustrem Knausgor u ovoj knjizi propituje probleme etičke prirode jer: „nikoga nije zanimalo što se nisam mogla sjetiti dugačkih pletenica vremena. Gubitak pamćenja s jedne strane, a učinci terapije s druge. A koliko teže sjećanja? Kako ih izmjeriti?”

U „Oktobarskom dijetetu” postoje različiti interpretativni nivoi koji prevazilaze ispovedno-biografski narativ. Tekst je i introspekcija i (auto)fikcija − propitivanje mentalnog zdravlja, dnevnik lečenja u psihijatriskoj ustanovi, problematizovanje metoda tog lečenja, pokušaj da se razume „vreme koje se udaljava”, da se pronađu uzroci ponašanju koji se ne mogu racionalizovati.

Iako autorka u nekim intervjuima napominje da „Oktobarsko dijete” nije tzv. stvarnosna proza, u tekstu – mozaiku fragmentarnih, retrospektivnih odlomaka i flešbekova, očit je autobiografski podtekst: protagonistinja romana kao i autorka ima bipolarni poremećaj, umesto da vreme provodi sa decom i sa mužem (koji je i sam pisac i od kojeg se razvodi) često je u bolnici, njena bolest utiče na život čitave porodice budući da se u njoj osećaji ushićenja, samopouzdanja i energije smenjuju sa fazama depresije i mrtvila kada se oseća bezvrednom i pomišlja na samoubistvo.

O sopstvenoj mentalnoj bolesti, u autofikcijskom romanu „Joga“ (Booka, 2021), piše i francuski pisac Emanuel Karer (Emmanuel Carrère, 1957).

Emanuel Karer, Joga
E. Karer, Joga (Booka, 2021) / Bookastore, Beograd. Foto: Iz arhive portala Art Box.

Karer, koji inače već tridesetak godina praktikuje jogu, nalazi se na desetodnevnoj meditaciji na jednom ostrvu kada se u Parizu dešavaju napadi na časopis Šarli ebdo. Vraća se u Pariz kako bi o tome napisao članak. Tokom narednih meseci njegov život počinje da se raspada (teška depresija, samoubilačke misli, moralna preispitivanja, griža savesti, osećaj neizlečivosti, odsustvo vere u budućnost, usporavanje toka misli, naleti plača) i primaju ga u bolnicu Sen-An gde ga, pored terapije ketaminom („anestetik za konje koji engleski tinejdžeri koriste da se odvale“) podvrgavaju terapijom elektroškovima.

Njega bolest zakiva za krevet kao da je preživeo moždani udar. Ali, o takvoj bolesti  i dalje ne govorimo kao što govorimo o moždanom udaru. Zbog toga su važni romani poput „Joge“ i „Oktobarskog dijeteta“.

„Da li bih se izvukao i bez toga, kako bih se izvukao bez toga, kakvim bi putem krenuo moj život…“, pita se Karer budući da, po njegovom sudu, poboljšanje nije bilo veliko, a problemi s pamćenjem (o kojima svedoči i Linda Bustrem Knausgor) najozbiljniji su neželjeni efekti EKT-a.

„Ove stranice pišem tri godine posle terapije i moje pamćenje je i dalje u ruinama. … često se desi da razgovaram sa prijateljem i da se ne sećam o čemu smo razgovarali prethodnog dana, pa čak ni toga da smo uopšte razgovarali. Neprestano se plašim da će ljudi koje volim pomisliti da sam ili nemaran i nepažljiv, ili da sam u ranim stadijumima Alchajmerove bolesti…“, razmišlja protagonista i narator Joge“ svestan statistike po kojoj su u većoj opasnosti da dobiju Alchajmer oboleli od bipolarnog poremećaja (poput Karera i Linde Bustrem Knausgor).

„Nije ti prijatno kad ti sa skoro 60 godina dijagnostikuju bolest od koje ceo život patiš i nikad nije bila imenovana. Prvo se pobuniš, pobunio sam se rekavši da je bipolarni poremećaj jedan od onih pojmova koji odjednom postanu popularni i koje počnu da lepe na sve i svašta − otprilike kao netolerancija na gluten…“, nastavlja Karer u „Jogi“ koja je isprovocirala javnu debatu u Francuskoj u vezi sa umetničkom slobodom nakon što je bivša supruga optužila pisca da je o njoj pisao bez njenog pristanka.

Što, opet, nije neobičan slučaj u savremenom autofikcijskom romanopisanju − setimo se Karla Uvea Knausgora čija je „Moja borba“ u Norveškoj izazvala nacionalnu debatu  i sudski proces. 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!