ELEMENTI DOBRE PRIČE

Piše: Ivana Miljak //

Koje elemente mora da ima svaka dobra priča?

Fenomen priče na ovim prostorima čak ni danas, kada je naratologija u digitalnim medijima i gejming industriji na profesionalnom nivou, nema svoje mesto među fenomenima čije se zakonitosti proučavaju i pri kreiranju primenjuju. Još uvek su pisci samo oni bogom dani, od procesa pisanja se odustaje kada nadahnuće, ma šta ono bilo, ne dolazi, a na kurseve pisanja se prevrće očima jer se priče pišu u naletima inspiracije. Zašto ni u ovom segmentu ne možemo da se manemo mitologizacije i problemu pristupimo racionalno i logički?

elementi dobre priče
Foto: Kunstweek

Skloni neupotrebljivim mistifikacijama o sasvim konkretnim stvarima, kao da nam nije dovoljno postojanje katedri na svetski poznatim univerzitetima na kojima se izučava i godinama studira priča i pisanje, kao da nam nije dovoljna američka pripovedna industrija i tamošnji studiji u kojima se pisanje priča posmatra kao rudarski zanat, kao da nismo čuli ni za jednog odličnog pisca koji je potekao iz radionica pisanja poznatih škola pisanja, kao da nam sve to nije dovoljno da bismo prihvatili da je kreiranje i pisanje priče proces koji se uči i usavršava.

Zašto od slikara, vajara, fotografa i režisera očekujemo da završi visoke škole za svoj zanat i umetnost a od pisca ne?

Proces kreiranja priče kao i proces kreiranja bilo koje druge umetnine nije samo zanat, razume se, ali jeste i to, i to dobrim delom. Zanat koji se usvaja svesno, kao bilo koja druga praksa, znači teorijski pa vežbom, ili „imitacijom“, odnosno promatranjem i promišljanjem (čitanjem i gledanjem) kako to drugi rade. Naravno da nekom taj proces ide lakše ili „kao od šale“ dok neko mora više da se potrudi ili da zbog teškoće (i teskobe) odustane. Ali ne sagledati taj proces kao prirodan i sličan procesima kreiranja ma čega drugog, znači jednostavno bauljati u mitovima o nadahnutim apsintiranim pesnicima.

Priča kao fenomen ima svoje zakonitosti koje se u zavisnosti od oblika i forme razlikuju ali, za početak, sve priče imaju i zajedničke elemente koji, ukoliko se pravilno poslože, obezbeđuju priči stabilnu strukturu zbog koje priča može postati dobra umetnička ili praktična kreacija.

Ti elementi su:

Radnja – zbivanje, ne kazivanje o zbivanju

Tročlana struktura – uvod, zaplet kao najobuhvatniji deo priče, rasplet

Sukob – između likova ili u likovima, između likova i mitskih bića, pojava ili sveta uošte

Saspens i kulminacija – neizvesnost, naboj koji ključa do krajnje tačke

Junak i antijunak – makar ovapoloćeni u jednom liku

Pisanje priče podrazumeva kreiranje narativnog toka ovim elementima. Zašto pisanje dobrih priča onda ne bi moglo da se nauči?

Sasvim sam sigurna da bi sa ovih prostora, čak i pisci koji znaju za sebe da su krvničkim radom tesali svoje priče, pre o sebi govorili, ili bar voleli o sebi da čuju, kao nekom ko je „rođeni pisac“, „nadareni pisac“, „talenat od kog nije mogao da se odupre“, pisac koji je „nonšalantno hodao niz ulicu dok ga pisanje nije strefilo u glavu i zamolilo da bude deo njegovog života.“

Jer mi, shvatajući „nebesko“ na čudan način, ne kapiramo šta suštinsko kreiranje zapravo znači.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!