KAKO SAM NAPISALA KNJIGU „DANAS KADA SAM DOŠLA KUĆI“

Foto: Iz arhive portala Art Box

Piše: Ivana Miljak Karanfilov //

Moja teza da priču, pre pisanja, treba dobro osmisliti i gotovo do detalja konstruisati, ovog puta pala je u vodu. Evo zašto.

Pre nego što sam se upustila u pisanje priča koje su se našle pod naslovom „Danas kada sam došla kući, a onda i nagrađene „Đura Đukanov“ nagradom, teorijski sam se bavila proznim, dramskim i kinematografskim pričama oko deceniju i po, a praktično nešto više od pola dececije. Mahom na katedrama za književnost Filozofskog fakulteta i dramaturgije Akademije umetnosti u Novom Sadu proučavala sam narative, a kada sam se s tog teoretisanja skinula, krenula sam, najzad, ozbiljno da pišem.

Foto: Mariola Pantelic

Posle proučavanja a pre pisanja, mora se uzeti u obzir čitalačko i gledalačko iskustvo, konzumiranje narativa kroz prozne i ekranizovane priče, koje je kod mene bilo u ogromnoj meri prisutno od vajkada ali, avaj, ne i uvek. Teorijsko bavljenje me je odvuklo, srećom ne zadugo, ne samo od ozbiljnog pisanja, već i od čitanja. Dve ili tri godine nisam pročitala nijedan roman i nijednu proznu priču! Zbog prezasićenosti, podsticala sam čitalačku amneziju koja je bila potrebna da bi mi se vratila strast prema autentičnom konzumiranju narativa.

Kada je, od tog intenzivnog bavljenja pričama kroz škole, teorije, kritike i pravila, prošlo dovoljno vremena, počela sam da pišem prvo jedan roman, pa drugi u pričama, pa priče. Razume se da sam pre toga, na svake dve do tri godine kretala u proces kreiranja romana, pisala po koju priču, ali ozbiljno pisanje, gotovo svakodnevno, usledilo je nakon te, svesno izazvane amnezije. Proizašli rukopisi bili su, ipak, razultat svega onoga što sam, tokom teorijskog bavljenja, slušala i čitala o pisanju. Dakle, amnezija me je ohrabrila ali, ipak srećom, nije izbrisala sve do tad naučeno.

Foto: Mariola Pantelic

Kada sam to shvatila, pitala sam se – šta je uopšte moje autentično spisateljsko iskustvo? Koji su to narativi meni imanentni?

Odlučila sam da odgovor na to pitanje dobijem tako što ću svaki dan jednostavno sesti i, bez ikakvih osmišljavanja, promišljanja, korigovanja, povezivanja, pisati šta bi moglo da se desi rendom ženskom karakteru kada dođe kući. Već posle nekoliko priča bilo mi je jasno da je u pitanju celina i verovala sam da takva može biti prepoznata baš na konkursu na koji sam poslala rukopis.

U tom smislu, Ognjenka Lakićević, Uglješa Šajtinac i Mladen Vesković nagradili su eksperimentalni spisateljski postupak, ali bih svakako takav preporučila tek nakon dužeg vremenskog perioda bavljenja pričom. Svakako, može biti zgodan u cilju sakupljanja materijala odnosno kreiranja recimo prve verzije, koja bi onda trebalo da bude redigovana osmišljenim naratološkim elementima i mehanizmima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!