„NASLEĐE“ VIGDIS JURT (VIGDIS HJORTH)

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Mene je prvo iznenadila velika, geološka, lepota tih zemalja na Severu, a tek posle ta literatura o materi, ocu, braku” (Miloš Crnjanski)

„Dakle, kad Knausgard kaže ovo je sve o meni, ne trebamo nasjedati na to.” (Vigdis Jurt, iz intervjua za Moderna vremena)

Iako je reč o etabliranoj norveškoj književnici, „Nasleđe” („Arv och miljö”, 2016), Vigdis Jurt (Vigdis Hjorth, 1959) verovatno ne bi postao „kontroverzna književna senzacija“ prevedena na više od 20 jezika da ne tematizuje motiv seksualnog zlostavljanja u porodici i da autorkina mlađa sestra, Helga Jurt, kao „odgovor” na porodičnu „uvredu” nije već naredne godine objavila „Fri vilje” – „sopstvenu stranu priče”.  Tako da se, pre čitanja samog teksta, mada „Nasleđe” nije loša knjiga, nameće pitanje relativizacije vrednosti, ko danas neguje književni ukus i zašto dobre knjige najčešće ne prati medijska pompa, hešteg trendovi, Instagram i FB storiji i lajkovi.

Foto: LJMV

Norvežanka Vigdis Jurt (Vigdis Hjorth, 1959) je studirala književnost i filozofiju, autorka je dvadeset romana za decu i odrasle. Romani su joj prevođeni na razne jezike i nagrađivani brojnim prestižnim književnim nagradama. Za „Nasleđe” je nagrađena Nagradom norveških knjižara (2016) i Nagradom norveških književnih kritičara (2016), a nominovana je i za prestižnu Nagradu Nordijskog saveta.

Foto: LJMV

Njen najpoznatiji roman pročitala sam u prevodu Charlotte Barslund („Vill and Testament”) ne znajući da će, u međuvremenu, Radoš Kosović knjigu prevesti na srpski („Nasleđe” , Štrik, 2022). Ali, pošto sam roman čitala u autentičnom kontekstu, u Skandinaviji, gde se radnja i odvija, engleski nije previše remetio recepciju.

Foto: LJMV

Iako u njemu sve manje ima idealizacije, moj odnos prema Severu u velikoj meri je zasnovan na pozitivnoj stereotipiji i kulturološkim referencama svim tim autorima/kama koji tematizuju priču o materi, ocu i braku, koji se suočavaju vlastitim, porodičnim i kulturološkim nelagodnostima, kao što su: Ingmar Bergman, Ruben Ostlund, Lars fon Trir, Tomas Vinterberg, Joakim Trir, August Stridberg, Henrik Ibsen, Knut Hamsun, Per Petešun, Erlend Lu, Nina Like… i, naravno, Karl Uve Knausgor. Koji je, kao devetnaestogodišnjak, pohađao bergenšku Akademiju kreativnog pisanja tik pored studija u kojem sam i sama dobila priliku da pišem.

Foto: LJMV

Tako sam i otkrila Vigdis Jurt. A kasnije i „Nasleđe”.

Foto: LJMV

Na početku ovog romana stoji moto Slavoja Žižeka (što neće biti jedina niti slučajna referenca u vezi sa ex-Ju kulturološkim prostorom) a fabula započinje rečenicom: „Otac je umro pre pet meseci, što je i dobro i loše, sve zavisi od načina na koji to posmatramo”(prev. LJMV). U radnju se uvode dva dominantna motiva dela: nasledstvo i nasleđe. Rasprava u vezi sa deobom porodične brvnare samo je pokretački motiv a onaj suštinski je – odnos protagonistkinje (i naratorke) sa ocem (potom sa majkom, starijim bratom i mlađim sestrama).

Foto: LJMV

Uz konflikt u vezi sa nasledstvom na površinu izbija prljav porodični veš: razdor u porodici, mentalno dezorjentisana, detinjasta i narcisoidna majka-preljubnica, lepotica bez obrzaovanja i novca koja se potčinjava mužu-prikrivenom zlostavljaču, zanemarivan stariji sin Berg, najmlađe kćeri miljenice Astrid i Osa, seksualno zlostavljana najstarija kćerka Bergljut, ignorisanje njene traume, porodično zataškavanje i prećutkivanje…

Foto: LJMV

U podtekstu razdora je incest, ali on nije opisan. Akcenat je na posledicama koje je izazvao.

Protagonistinja i naratorka razvedena majka troje odrasle dece, živi sa psom, u vezi je sa čovekom o kojem ne saznajemo mnogo toga, doktorirala je na savremenoj nemačkoj drami, bila je udata za pristojnog čoveka kojeg je prevarila sa profesorom univerziteta, već više od dvadeset godina ne želi da vidi oca i majku. Ona razume sopstvenu traumu na intelektualnom ali ne i na emotivnom novou. Ne uspeva  da se otarasi tereta sa kojim živi. Njoj, zapravo, ne smeta što joj otac i majka ne ostavljaju deo brvnare na obali mora (koje se, istina, ona na neki način prethodno i odrekla), već joj smeta što joj uskraćuju pravo na govor. Ona se ne bori za nasledstvo već pokušava da se otarasi roditeljskog autoriteta i traumatičnih emocija koji oni, iako ih više ne viđa, i iako je prešla pedesetu, i dalje izazivaju u njoj.

Očito je  junakinjino (a kako se kasnije isportavilo i autorkino) propitivanje traume, ali „Nasleđe” se ne može svesti na ispovedno-terapeutski diskurs. Mada, sigurno da nije slučajno da je, pripremajući se za pisanje ove knjige, Vigdis Jurt, držala radionice pisanja za izbegle osobe pokušavajući da ih osnaži da se izbore sa sopstvenim problemima i potrebama.

Munkov muzej u Oslu. Foto. LJMV

Zbog svega navedenog (raskol u porodici, tematizacija figure oca, ispovedni diskurs, opis svakodnevice, jednostavan stil, skandinavski kulturološki milje, protagonist/kinja: pisac/književnica) roman su mnogi povezivali sa „Mojoj borbom” tumačeći ga, pre svega, kao „autofikciju”, „stvarnosnu fikciju“ ili „stvarnosnu prozu”.

„Nasleđe” to, u određenim aspektima, i jeste (Vigdis Jurt je pisala u prvom licu, ali likovima nije davala stvarna imena likova niti je, dok nisu počele porodične optužbe, isticala autobiografski podtekst; suprotstavlja se tabuima, ne pribegava eufemizmima u doživljaju porodice…), ali autorka odbacuje takve teorijske kvalifikacije smatrajući da je „roman oduvek, u dubljem smislu, bio blizak životu i stvarnosti”.

„Čak je i Ibsen za Noru u Lutkinoj kući bio nadahnut stvarnom osobom, ženom koja je krivotvorila potpis na bankovnom računu. I ta je žena bila pogođena njegovom dramom, tražila je od autora da promijeni tekst ili napiše da to nije ona na što joj je on odgovorio da to ne može učiniti jer nigdje i nije rekao da se radi o njoj. Doista, nije pisao o njoj, ali preoblikovao je situaciju u kojoj je sudjelovala i od nje stvorio nešto trajno”, izjavila je Vigdis Jurt Petri Miočić Mandić u razgovoru za portal Moderna vremena.

Foto: LJMV

Na stil i jezik romana, koji je u osnovi vrlo komunikativan, utiču imejlovi, sms poruke i notifikacije, repetitativni motivi a posebnu vrednost romanu daju kulturološke asocijacije i reference poput onih na Marinu Abramović (Ritam 0 iz 1974), Elfride Jelinek, potom na norvešku dramu, Ibzena („Lutkina kuća”, „Per Gint”), Tomasa Vinterberga („Proslava”)  i dr, tako da lična priča o poremećenim odnosima i seksualno zlostavljenom detetu (kćerki) u disfunkcionalnoj porodici ima univerzalne, ali i specifične (skandinavske) društvene i kulturološke konotacije.

Foto: LJMV

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!