Piše: Maja Babić, psihologinja Gerontološki centar „Novi Sad“ //

„O meni se ništa neće znati. Po meni se ništa neće zvati“

Traže od mene da radim sa njim jer je problematičan. Pije, ne krije, osoran je prema osoblju. Sa mnom u razgovoru je vrlo kulturan i saradljiv. Bez ikakvih naznaka manipulativnosti i želje da mi se dopadne, štur u govoru. Priznaje da pije ali se ne opija (što je tačno), odbrusi radnicima jer ga „tretiraju kao šljam a on to nije“. „Drugima gledaju kroz prste kada se opijaju i krše kućni red a njega proganjaju“, misli. Svuda oko sebe vidi nepravdu i oštro reaguje na nju.

Oni koji lepe medicinske etikete imali bi spremne za njega: „hipersenzitivan, interpretativan“. U radu sa njim otkriva se da zapravo reaguje na onu drugu, davnašnju nepravdu koju nije smeo da ozvuči, da na nju bilo kako odreaguje da ne bi pogoršao već nepodnošljivo.

Radio je lep i kreativan inženjerski posao u Hrvatskoj. Fast forward: zaoštravanje pred rat, dobija otkaz na poslu kao Srbin, odnosi u braku se pogoršavaju zbog toga, razvod, rat, izbeglištvo. Sinovi mali ostaju sa majkom. U Srbiji radi fizičke poslove neosiguran dok mu se zdravlje u potpunosti nije narušilo. Nema novaca da više plaća podstanarski stan ni da se leči.

Poslednji udarac s leđa: sinovi su ga pozvali da mu kažu da su promenili imena i prezime. Majčino prezime je čisto zagorsko a umesto imena srpskih, koja im je otac izabrao, uzeli su imena hrvatskih kraljeva. Pravdaju se, čuje da je i njima teško. Nisu mogli više da izdrže maltretiranje vršnjaka iz škole, nekoliko puta su i batine dobili. (Ne dešavaju se takve stvari samo nama. Osamdesetih godina su vlasnici poslastičarnica, Goranci, iz straha, posrbljavali svoja prezimenima dodajući im sufiks „ić“?)

U živom sećanju su mi stihovi: „O meni se ništa neće znati. Po meni se ništa neće zvati“ pesme „Pristao sam biću sve što hoće” čuvene sarajevske rok-grupe „Bijelo dugme” za koju je tekst napisao Duško Trifunović, pred kraj života i sam zamalo beskućnik.

* Pre dve nedelje ovaj korisnik Prihvatilišta je na svoj zahtev izašao iz ustanove. Nedugo nakon toga nađen je mrtav kod železničke stanice. Nadam se da je našao pravdu tamo gde je sada. Na žalost, ovo je najčešći epilog priča o beskućnicima.

Belle de Jour

Po svim teorijama ona nije imala nikakve šanse da bude beskućnica. Dete iz bolje kuće. Vidi se da ima vaspitanje, „zna reda“. Natprosečno lepa, odlične figure, uvek sa ljupkim osmehom. Ako biste zaboravilli da stavite naočare prevarili biste se i pomislili da ima tridesetak a ne blizu sedamdeset godina koliko joj je stvarno. Zapravo, najviše zavara njena poza devojčice – devojke.

Dosađuje kao dete jer joj je potrebno da joj budete kao roditelj. Stalno prilazi sa istim pitanjima, upućuje komplimente o izgledu ne bi li ih dobila zauzvrat. Majka joj je radila u inostranstvu. Ljubav je upakivala u skupu garderobu koju je slala kada nije mogla da dolazi. Dolazila je retko.

A ona je šetala gradom obučena kao iz svetskih žurnala, svi su joj se divili. Onda je počela de skida odeću. Svu. Počela je da radi kao striptizeta u finijim hotelima na severnom Jadranu. Kaže da je bila cenjena i da je dobro zarađivala. Jedino što sa novcem nikada nije umela. Odmah ga je trošila. Na garderobu. Što je bunda bila skuplja bolje ju je grlila i volela. Svo porodično nasledstvo potrošila je na lepe i skupe stvari.

I sada, kada dobije zakonom propisan džeparac, koji bi trebao da joj zadovolji neke druge potrebe, istog dana potroši u prodavnici šarenih krpica. Ne smetaju joj kritike, grdnje, ultimatumi. Bezazleni osmeh, ljupka poza mermernog neoklasicističkog kipa i odlično uklopljena odeća pribaviće dovoljno divljenja koje, prevedeno na njen jezik, znači:„Vrediš, volim te“.

Zabranjena ljubav

Oboje srednjih godina, oboje su dugo u Prihvatilištu. Tu su se i upoznali i zavoleli. Oboma im je oduzeta poslovna sposobnost. On lica crnog kao da je izašao iz rudarskog okna, intelektualno grubo oštećen, što od dugogodišnje zloupotrebe alkohola, što od serije moždanih udara kao posledice ovog prethodnog. Govori jedva razumljivo. Cigaretu ne ispušta iz ruke. Nije u stanju da se brine o osnovnim potrebama bez podrške druge osobe.

Ona mentalno nedovoljno razvijena, imala je vezu iz koje ima nekoliko dece čija je sudbina slična njenoj i koja ne žele da čuju za nju. Dok nije smeštena u Prihvatilište bavila se prostitucijom na Kaćkoj petlji. On joj stalno obećava da će da se oženi njime i odvede je u kuću koju nema. U ustanovi im ograničavaju viđanje jer kada se nađu on je optužuje za neverstvo a neretko je i izudara. On se tako „igra muža“ jer drugačije nije ni video. Ona krade stvarčice od drugih sa svog odeljenja da bi njega obradovala. Otkako su počeli da joj oblače stvari bez džepova (da bi je sprečili u krađama) počela je da ukradene stvari krije po čarapama.

Izgleda da je Abraham Maslov ipak pomešao redosled u hijerarhiji ljudskih motiva. Potreba da nekom pripadamo nekada je primarnija od fizičkog integriteta.

Nepovratno

Dovedena je u Prihvatilište u svojim srednjim dvadesetim godinama. Stručni i zdravstveni radnici su se sjatili oko nje kao tim restauratora jer smo je doživeli kao vredan artefakt ozbiljno oštećen traumatskim događajima u ranom detinjstvu, tokom rata u bivšoj državi i nakon toga u izbeglištvu.

Ćutala je, sve vreme širom otvorenih očiju a ni u šta nije gledala, nije usmeravala pogled ni prema kome. Reči joj je bilo teško izvući ali su se polako počeli sklapati neki segmenti biografije: živela je u blagostanju do rata… proputovala Evropu… govori strane jezike…ima dara za umenost… Iz dokumentacije saznajemo da je bila očevidac sakaćenja i ubijanja najbližih tokom rata. Kada je izbegla, bez porodice, jedva punoletna i naivna, postala je žrtva trgovine ljudima. Preprodavali su je više puta… Kosovo, Semberija… Srećom, potvrđeno je da nije bila zavisnica i nije nosila neizlečivu bolest.

Sklanjali smo je u prostorije radne terapije staračkog doma da je odvojimo od ostalih korisnika Prihvatilišta. Pravila je ljupke ukrase za novogodišnju jelku od mase za modelovanje. Oči i dalje širom otvorene, nije spontano progovarala. Kao hipnotisana, postojala je mehanički jer se snažnim mehanizmom odbrane pocepala na dve osobe. Jednu koja je ovde i koja ne oseća, jer da oseća ne bi mogla podneti i preživeti sve što joj se desilo. Drugu, onu pravu sebe, je negde zatrpala, sakrila i nikada nismo mogli dopreti do nje.

Napustila je Prihvatilište ponovo izmanipulisana nekim podmuklim svodnikom. Obećanja ovakvih ljudi nažalost deluju primamljivije nego pomoć onih koje obavezuje struka, etika i nauka. Videla sam je u okolini železničke stanice jednom. Pozvala sam je imenom, nije me prepoznala. Gledala me je istim širom otvorenim očima. Posle je više je nisam viđala. 

Od trnja do zvezda

U Prihvatilište je smešten sa nešto manje od pedeset godina u teškom zdravstvenom stanju. Različite dijagnoze, najozbiljnija − dijabetes koji se teško mogao stabilizovati. Kaheksičan, upalih obraza, oborenih ramena, zatvoren, ozbiljan, pogleda mnogo češće usmerenog ka podu nego ka sagovorniku.

Ćutljiv, govori samo kada mu se neko prvi obrati ali tada odaje utisak stabilne i obrazovane osobe iako to nije. Još uvek je takav i posle dvanaestak godina boravka u ustanovi. Kada biste mogli da isključite sliku i slušate samo njegov prijatan glas mogli biste da ga zamislite da vodi putopisnu emisiju i slavnu norvešku glumicu kako se zaljubljuje u njega.

Boja glasa, intonacija i naglasak ne odaju njegovo poreklo. Biografski podaci tipični: majka neobrazovana dolazi sa sela iz druge republike u grad sa njim malim, radi teške i slabo plaćene poslove, otac ih je napustio pre njegovog rođenja, on svega željan otkako zna za sebe. Čudo koje je svake noći pred spavanje priželjkivao se desilo krajem njegove srednje škole. Imao je dar za kockanje. Sve je krenulo vrtoglavo brzo. Prvo je kockao za druge i imao manji procenat od dobitka, zatim je postao samostalan. Tih devedesetih godina prošlog veka počeli su da se otvaraju prvi tzv. „saloni zabavnih igara“ sa poker aparatima i ostalim igrama na sreću. Trećina u gradu su bili njegovi.

„Bogat plati da ga svirac prati.
Dođe vreme sve se preokrene.
Došlo vreme sad prate i mene“.

On je postao toliko imućan i angažovan oko posla da je tada plaćao druge da kockaju za njega. Trajalo je koliko je trajalo a onda je u jednom trenutku krenulo da se urušava. Nije primetio da su gubici sve veći. Kockarska percepcija je kamera obscura. Ostao je bez ičega, zdravlje grubo i nepovratno narušeno. Uteha: nikom nije ostao dužan.

U Prihvatilištu je ubrzo postao vrlo cenjen. Poput sveca, bivšeg velikog grešnika. Ne govori, ali nikada ne odbija ni jednu molbu da pomogne. Ni od zaposlenih ni od drugih korisnika Prihvatilišta. Još uvek je tokom celog dana angažovan. Ide u pratnju sa onemoćalima na lekarske preglede, u kupovinu više puta u toku dana, popravlja im televizore, podešava mobilne telefone… Čast ne prima jer zna – ne boji se nego zasigurno zna – da će, ako bude imao novaca uz sebe, početi ponovo da se kocka. Iz istog razloga je prihvatio da ostane u ustanovi. To je zaštitni mehur koji ga sprečava da ponovo počne sa starom opsesijom. Ne javlja se familiji. Osramotio ih je.

Svi u ustanovi mu odaju poštovanje ali on i dalje oseća da nije iskupio grehe. Ulazi u veze sa mlađim korisnicama Prihvatilišta koje su pretpele nepravde, nasilje i odbacivanje. Kao da iznova pokušava da vrati prošlost i izbavi svoju majku koja je umrla vrlo mlada a kojoj se niko nije našao da pomogne.

U tim odnosima on je nekakav spasilac. Kupuje im lepe stvari, naručuje hranu ako im se ne dopada menzanski ručak, strpljvo ih sluša i teši kada plaču noćima i prepričavaju šta su sve preživele. Želi da ih vidi srećne i one se zaista na neko vreme preobraze. To traje kratko jer plašt princeze koji im je ogrnuo ne može da zaustavi utvare prošlosti, duševne izmenjenosti usled zavisnosti od supstanci, psihijatrijskih dijagnoza, emocionalne nestabilnosti. Počinju da budu posesivne, ljubomorne, da sav gnev koji su imale prema muškarcima koji su ih povređivali izlivaju na njega. Izazivaju incidentne situacije u kolektivu.

A on svom spisku neuspeha dopisuje nove i bez obzira na uveravanja stručnih radnika, duboko i neizlečivo oseća da je do srži grešan i da nikada neće uspeti da se iskupi iako siguran da će do kraja života samo na tome raditi. Nikada ne traži pomoć, o sebi ne voli da priča osim kada upozorava kao je kocka veliko zlo.

Mada… kada biste vratili zamišljeni snimak vašeg razgovora o periodu kojeg se najviše stidi i iznova ga usporeno puštali, registrovali biste trenutak kada ispod isposničke fasade izbija neko sasvim drugi. Pogled mu se na trenutak podiže ka vama, brada gordo izvija, grudi nadimaju, pleća uzdižu dok izgovara rečenicu: „Ja sam za nekoliko dana kockanja mogao jedan stan da kupim“.

Tekstovi psihologinje Maje Babić i propitivanje problema beskućništva sastavni je deo projekta kao i izložbe #Značenje doma_2022 Kreativno-edukativnog centra Art Box,  realizovane u okviru programskog luka Druga ? Evropa Novi Sad EKP 2022, koja se može pogledati do 12. decembra 2022. godine u Kreativnom distriktu u Novom Sadu od 14-19 sati.