PIKARI XXI VEKA

Autorka: Maja Rogač Stančević //

U XXI veku primetne su ne samo ubrzane transformacije materijalne kulture, već i dramatične promene karaktera književnog stvaranja i statusa pisca u javnom prostoru. Njegova nova pozicija, u velikoj meri određena komercijalnim zahtevima tržišta tzv. „kreativne industrije“, oblikuje novu vrstu proze koja ipak crpi iz poznatih, ali revidiranih žanrova.

Foto: LJMV

Dva prozna dela – Lisica Dubravke Ugrešić i Dnevnik jednog nomada Bekima Sejranovića, predstavljaju dobar primer neke vrste neopikarskog žanra u kojem pripovedač luta surovim (literarnim) svetom, pritisnut svojom ulogom radnika književne industrije i pri tome proživljava najrazličitije avanture. Naracija Lisice i Dnevnika jednog nomada je epizodična, otvorena, labave strukture; protagonista na dugom putovanju prolazi kroz niz obrta i, možda lišen prizemne snalažljivosti španskog pikara, ipak opstaje u neizvesnostima kapitalističkog društva.

Fotografija preuzeta sa Interneta

U oba prozna dela pripovedač je primarno junak lutalica, jedan od literarnih preteča pikara – u ovom slučaju: književni delatnik u izgnanstvu. To izgnanstvo, bilo ono dobrovoljno ili nametnuto (što je često teško prepoznati), prerasta u bezdomnost kao građanski ili ontološki status. Putovanja u Lisici i Dnevniku jednog nomada su specifična: prostorna kretanja pripovedačâ odvijaju se uz tematizovanje literarnih sadržaja i promišljanje kriterijuma književne prakse koji u najvećoj meri čine zaplet. Naratore ovih romana karakteriše erudicija i bavljenje književnošću kao osnova identiteta u nestabilnom okruženju u kojem povremeno gube sva druga postojana identitetska obeležja.

https://fraktura.hr/lisica-88.html

Oba autora posežu za nekom vrstom uvodne napomene čitaocu. Napomene se u najvećoj meri tiču žanra: Lisica Dubravke Ugrešić u najavi sadrži odrednicu roman o pripovedanju, a u prologu Dnevnika jednog nomada Bekima Sejranovića, autor navodi da se roman zasniva na „bastardnom“ književnom konceptu.

Oba romana tendenciozno se bliže kategoriji autobiografskog, poigravajući se sa referencama poznatim široj čitalačkoj publici, ali i pripovedajući o događajima čiju autentičnost ne možemo proveriti niti potvrditi. Svakako da je predstava o „iskrenosti“, ili, kod Sejranovića, „ispovednom“ kvalitetu dela, dodatno pojačana pripovedanjem u prvom licu. Ovaj postupak povezivanja autora kakvog poznajemo – posredovanog određenim predstavama književne javnosti i drugim medijima – sa likom pripovedača omeđen je sferom fikcije ili, povremeno, mistifikacije. Pa ipak, krećući se između dva pola pripovedne autentičnosti delo zadobija neki nov status za koji je možda i potrebna uvodna napomena.

ByBook, Sarajevo. Foto: LJV

Naratorka u Lisici učestvuje na skupu o evropskim migracijama, slavističkom skupu, poziva se na iskustvo u Hrvatskoj devedesetih (ratnih) godina prošlog veka, pojavljuje se kao gostujući predavač, što prepoznajemo kao autentično autorkino iskustvo, gotovo biografski podatak o Dubravki Ugrešić, sadržaj poznat književnoj i kulturnoj javnosti, odnosno proverljivu informaciju. Analogno tome, pripovedač u Dnevniku jednog nomada je emigrant, boravi u Norveškoj, život mu se odvija na relaciji Oslo – Ljubljana – Zagreb – Brčko, prevodi sa norveškog jezika, radi kao sudski tumač. U tom smislu se tekst približava autobiografskom žanru, dnevničkim zapisima, ali samo do onih epizoda kojima počinje pripovedanje o literaturi ili o događajima koje prepoznajemo kao fikciju.

Foto: LJMV

Lisica, totem pisaca, simbol lukavstva i izdaje – amblem je pikara novog doba, okružen mnoštvom literarnih asocijacija. Od eseja Isaije Berlina, do ruske avangarde. Kroz pripovedni tok, naratorka susreće druge književne delatnike i njen amblem lisice je doveden u pitanje. Mera njenog uklapanja u društvo pre svega je uslovljena njenim stvaralačkim i teorijskim književnim radom, što podrazumeva, po sebi, specifičnu distancu prema društvenim konvencijama. Izlazak iz igre o kome naratorka na više načina govori, opisujući sve one mehanizme prinude u književnoj javnosti – protivrečne estetskom zahtevu koji postavlja literatura – nagoveštava da je, kao i građanska, i naratorkina stvaralačka persona u nekoj vrsti otklona prema vrednostima koje nameće nova epoha.

Više puta ukazujući na paradoksalnost izraza „kulturna industrija“ naratorka u njoj vidi nedopustivo, ali pragmatično saterivanje estetskog sadržaja u komercijalne šablone koje diktira vladajuća sila javnog prostora: tržište. Opirući se tržišnim vrednostima knjige, ona se bavi stalnim redefinisanjem svog mesta, i preispitivanjem novih koordinata koje su joj nametnute. Iz metapozicije posmatra sebe, jednom nogom u vladajućem poretku od koga ne može potpuno da pobegne, duboko svesna svoje kompromisne pozicije, čineći upravu tu svest okosnicom pripovedanja.

Naratorka luta svetom koji se naglo smanjio, gde su, kao rezultat globalizacije, i lutanja izgubila svoj prvobitni, otkrivalački smisao. Ona se kreće po određenim književnim koordinatama, odnosno prostorima koji se vezuju za njeno bavljenje književnošću i oko kojih se pripovedaju epizode. Kao pikara, ona daje panoramsku sliku transformacija književnih vrednosti, bavi se različitim oblicima bede književnog angažmana i ekspanzijom tzv. kreativne industrije.

Putovanje pripovedača Dnevnika jednog nomada odvija se kao niz neprekidnih migracija, ali i kao simboličko ili čitalačko kretanje kroz različite tekstove koji označavaju etape jedne putanje. Geografske koordinate te putanje su Oslo, Ljubljana, Zagreb, Rijeka, Pazin, Poreč i druge.

https://pix4free.org/photo/2645/migration.html

To je, pre svega, naracija o fragmentisanom životu, bezdomnosti. Autobiografski oblik kazivanja je neposredno ostvaren. Pripovedač ostvaruje utisak iskrenosti i, povremeno, dostiže ispovedni ton prisnim odnosom prema čitaocu. Pored upečatljive, možda u nekim trenucima naturalističke, iskrenosti u prikazivanju života kojim živi, primetne su i finese kojima povremeno pribegava, čini se spontano, kako bi pojačao stepen intimnosti.

U poređenju sa Lisicom, mogli bismo reći da je ton Dnevnika jednog nomada intimniji, manja je ironijska distanca prema čitaocu i prema literaturi, ali samoironija ipak postoji, kao i kritički odnos prema društvenim pojavama, pre svega. Takođe je prisutno više odlika pikarskog žanra – krećući se kroz određeni prostor, pripovedač „omogućuje autoru da predoči društvo ili različite njegove slojeve u sinkronom preseku.“ Pripovedač je u prilici da, kroz minijature, prikaže presek norveškog društva u kojem, bez obzira na administrativne ustupke, nikada neće izgubiti status emigranta i gde njegova, na Balkanu tipična, pojava – tamna koža i kosa – asociraju na opasnost.

Norveška. Foto: LJMV

Narator je u egzistencijalno nesigurnoj poziciji. Čini se da je i on, kako je to definisala Dubravka Ugrešić, u ekonomskoj klasi pisaca. I to jeste okosnica pripovedanja. Honorari kasne, unapred su potrošeni i svaki novac koji se u međuvremenu zaradi daje neku, privremenu sigurnost da će se putovanje nastaviti. Društveno mesto stranog pisca u Norveškoj dato je iz neposredne blizine. Pripovedač otvoreno govori da je isplativije biti neuspešan norveški pisac, nego autor bestselera u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni.

Sarajevo. BiH. Foto: LJMV

Jedna od epizoda koja ilustruje mesto pisca u lancu književne produkcije je i lična prodaja sopstvenih knjiga kako bi se dobila veća suma novca, koja će potom biti potrošena za neposredne troškove života – spid, hašiš, kokain, piće, hranu. Narkomanija i alkoholizam nisu predstavljeni kao portal u nekakve „veštačke rajeve“, oni su u funkciji preživljavanja – potrebno je samo preživeti sate i dane praznine.

Literatura kao čitalačko i stvaralačko iskustvo je centralna tema u drugom delu romana. Tu se pojačava osećaj da su istinska kretanja književno posredovana. Narator piše o načinu pripovedanja – o prvom licu kao formi u kojoj ličnost može da se prikaže izbliza, da se predstavi život na način blizak onom na koji opažamo sebe. I to jeste potraga za autentičnošću, kvalitetom koji unosi iskustvo „stvarnog“ života u prozu.

Foto: LJMV

Društvena margina u Dnevniku jednog nomada je redefinisana. Ona donekle predstavlja izbor egzistencijalne pozicije u kojoj ništa nije dovoljno obavezujuće, ništa nije definitivno, mada prinuda opsesivnih tema i oblika ponašanja narušava tu slobodu. To je ne samo podnošenje neizvesnosti života u najsirovijem smislu, već i održavanje odsustva čvrstog sistema, poretka u kome se naslućuje začetak smrti. Možda najpre stvaralačke smrti.

I Dubravka Ugrešić i Bekim Sejranović, iz ironijske pozicije, prikazuju tranziciju kao fenomen transformacije estetskih vrednosti u tržišne. I možda je upravo to tema shvaćena kao „nepogodna“ za fikciju, možda i na ivici političke korektnosti. Daleko od građanskog poimanja sudbine umetnika.

https://pxhere.com/en/photo/1177953

Lisica Dubravke Ugrešić i Dnevnik jednog nomada Bekima Sejranovića skiciraju nam jedan nov tip pikarskog romana, esnafski određen. Pikaro novog doba je pisac, delatnik kulturne industrije koji, ako ga sreća posluži, pronalazi način da se održi stvaralački živim u otupelom dobu hipertrofirane književne produkcije. On pliva protiv talasa banalizacije i komercijalizacije u vremenu koje je izgubilo istinski interes za književnost, a pri tome živi od književne industrije. On se bori sa izdavačima kao posrednicima, cenzorima i poslušnicima tržišta. On traži poziciju koja je donekle isplativa. Marketinški sektor drži ga u nekoj vrsti ropstva iz kojeg se teško može izmaći. Pored svega, on, kao svaki umetnik, teži za priznanjem, kako bi to nepoznati španski autor Lazarila de Tormesa iz XVI veka, prvog zvaničnog pikara prema istoriji književnosti, definisao:

A kad ne bi bilo tako, veoma bi ih malo pisalo samo za jednoga, jer se to ne čini bez truda i jer pisci žele, kad se već laćaju pera, da budu nagrađeni, ne novcem, nego time što će im se djela opaziti i čitati i što će se, ako ima za što, pohvaliti. A s obzirom na to kaže Tulije: „Čast rada umjetnosti“.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!