TOP 10 PERFORMANSA (II)

Autor: Dragan Vojvodić //

Performans je medij procesualne umetnosti za koji možemo reći da je najdirektniji, da najviše privlači pažnju publike jer je ekstrovertniji od drugih, sugestivniji i umetniku ponajviše omogućuva da  „govori u prvom licu jednine”. To je medij u kojem umetnik najčešće izlaže sebe ili druge direktno pred publikom, čini sebe ranjivim, ogoljava se a publiku neretko dovodi u neočekivane situacije i stanja.

Nakon izbora koji je uključivao performanse Joko Ono, Brusa Nojmana, Denisa Openhajma, Đine Panei Krisa Burdena sledi izbor sledećih TOP 5 performansa koji su obeležili savremenu svetsku umetnost.

  1. Vitio Akonči (Vito Acconci), Following Pieces (1969)
Vito Acconci
Preuzeto sa https://quotepark.com/media/authors/vito-acconci.jpeg

Akonči realizuje akciju tako što prati prolaznike po ulicama Njujorka tokom jeseni 1969. Čim napusti svoj studio, on kreće u akciju birajući nasumično prvu osobu koju prati. Sledi je sve dok ona ne uđe u neku zgradu. Na taj način svojom voljom ostvaruje akciju čija putanja (kretanje) biva markirana voljom nepoznatih prolaznika.

Akonči se, tokom mesec dana, kreće raznim delovima grada, iz Menhetena ide u Kvins, potom u Bruklin i Bronks. Dokumentuje svoje kretanje iscrtavajući putanje na mapama grada. Iako sprovodi akciju koja je potencijalno agresivna za osobe koje prati, umetnik se odriče svog ja, svog ega i postaje neko drugi.

  1. Pol Mekarti (Paul McCarthy), Painter (1995)
Paul McCarthy
Preuzeto sa https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/31/Paul_McCarthy_%E2%80%94_Westernparade_%28ii%29.jpg

Pol Mekarti se nalazi u ulozi slikara i improvizovanu akciju smešta u scenografsku konstrukciju koja se sastoji od soba i koridora između njih. Ceo set podseća na umetnikov atelje u kome se nalazi nekoliko zategnutih platana, predimenzionirane četke za slikanje i tube boja. Ima plavu periku, kecelju, silikonski nos i ruke. Svi scenografski i kostimografski rekviziti su u ulozi kreiranja komičnog lika, poput onih iz crtanih filmova.

Umetnik tokom 50-to minutne akcije pokušava da slika, sastaje sa kolekcionarom, učestvuje u tv shou programu i sve to izvodi na preterano komičan, često agresivan način. Parodiju na umetnika-zvezde, ustrojen sistem umetnosti, proces stvaranja, pojmove talenta i inspiracije Mekarti završava autodestruktivnim činom tako što satarom sam sebi odseca protetičke silikonske prste.

Za Mekartija je sto postolje za živu skulpturu, oltar na kome se prinosi žrtva i mesto za pripremu hrane. To nam, zapravo, objašnjava njegovu fascinaciju hranom (kečap i majonez) koju obilno koristi tokom snimanja svojih filmova. Hrana u njegovim radovima referira na američki vid konzumerizma. Sam čin autodestrukcije može se iščitavati kao posveta Van Gogu.

  1. Jozef Bojs (Joseph Beuys), I like America and America likes me (1974)
Joseph Beuys
Preuzeto sa https://live.staticflickr.com/180/370314738_cc3d46798d_b.jpg

U ovom čuvenom radu Jozefa Bojsa umotanog u filc (njegov omiljeni materijal) ambulantnim kolima  sa aerodroma Džef Kenedi direktno dopremaju“ u galeriju Renea Bloka na Menhetnu. On u galeriji provodi 3 dana zajedno sa divljim kojotom (simbol američkog nepokorenog duha) koji isprva pokazuje agresiju prema umetniku. Kako je vreme odmicalo kojot je sve miroljubiviji u odnosu na Bojsa da bi na kraju potpuno prihvatio njegovo prisustvo.

Za Bojsa umetnost ima moć da transformiše društvo jer samo umetnost čini život mogućim.

  1. Vali EXPORT (Valie EXPORT), Action Pants: Genitalpanik (1969)
Valie Export
Preuzeto sa https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/4/47/%C3%96sterreichischer_Filmpreis_2013_C_Valie_Export.jpg

Čuveni set od 6 fotografija prikazuju umetnicu u sedećem položaju, u kožnoj jakni i farmerkama na kojima je isečeno međunožje tako da njene genitalije čini vidljivim. U rukama preko grudi ona drži automatsku pušku.

Fotografije su nastale tokom njenog performansa koji je izvela u bioskopu u Minhenu. EXPORT se tokom projekcije filma kretala kroz redove i publici pokazivala svoje otkrivene genitalije (koje su se nalazile u nivou njihovih pogleda). Takva vrsta konfrontacije predstavlja izazov gledaocima da se suoče sa ustaljenom percepcijom žene kao objekta u filmovima za odrasle.

Izvođenjem performansa van galerijskih prostora, Valeri EXPORT izbegava konvenciju istih i očekivanu reakciju publike koja ih posećuje. Ona ostvaruje neposrednu komunikaciju sa slučajnom publikom razvijajući novu i drugačiju recepciju svojih akcija. Na ulici njena akcija postaje stvarna, provokativna i agresivna sa težnjom da kod posmatrača promeni način mišljenja i viđenja stvari.

  1. Herman Nič (Herman Nitsch), Orgies – Mysteries Theater (1984)
Herman Nitsch
Preuzeto sa https://live.staticflickr.com/65535/48370831791_aa809e9d12_b.jpg

Herman Nič je realizovao delo koje napušta prezentaciju klasične slike ili pozorišta. Sredstva izražavanja u vlastitoj umetničkoj akciji svodi na elementarne, izvorne načine izražavanja, jezik na krik, muziku na buku, slikanje na prosipanje boja. Od pozorišta dolazi do stvarnosti, od prikaza do materijala kreirajući orgijski teatar.“

U svom O.M.teatru Nič polazi od grčkih mitova i likova Dionizija, Edipa sve do Hrista svodeći ga na mit i ritual koji postaje osnovno sredstvo njegovog delovanja. On sastavlja partituru strogih scenskih akcija putem kojih učesnici i publika prolaze kroz kanalisana emotivna iskustva, od orgijske akcije, preko ekstaze do katarze“.

U O.M.teatru se na simboličan način čovečanstvo kreće između grčkog mita i hrišćanske religije u potrazi za spasom. Rituali žrtvovanja se sprovode kao stvarne radnje čerečenja, polivanja krvlju koje istiskuju iz svesti ono potisnuto.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!