FRAUENLITERATUR I KNJIŽEVNI KANON

Autorka: Milana Milić //

Kog je pola književnost? Žene u kanonu književnosti. Marsel Rajh-Ranicki (2002-2006): Kanon. Nemačka književnost

Gramatički rod nije problem – on je u većini jezika koji poznaju ovu kategoriju – ženski: ta književnost, die Literatur, la littérature, la letteratura, la literatura, pa čak je i latinska reč iz koje je termin nastao, littera sa značenjem „slovo“, ženskog je roda.

I to je otprilike sve što govori u prilog vezi između književnosti i ženskog roda.

FRAUENLITERATUR I KNJIŽEVNI KANON
Foto: Milana Milić

Jasan uvid u zastupljenost žena kao autorki dao nam je, svakako indirektno, nemački književni kritičar Marsel Rajh-Ranicki (Marcel Reich-Ranicki) koji je u periodu od 2002. do 2006. godine objavio višetomnu antologiju svevremenskih dela nemačke književnosti vrednih čitanja pod nazivom Kanon. Nemačka književnost. Rezultati su više nego očekivani.

Posmatrajući prva tri toma ove antologije – romane, različite forme kratke proze i dramske tekstove – lako se može doći do poražavajuće statistike: od ukupno 130 autora u ovim kategorijama samo njih 9 su književnice. Uz to se ovih 9 autorki pominje u tomu kratke proze, odnosno nijedna autorka se ne nalazi u kanonskim delima romana ili drame.

Sa druge strane, zanimljivo je posmatrati ovaj kanon i iz ugla naslovnih ženskih likova: žene se nalaze u naslovima 2 romana (Efi Brist i Dženi Trajbel), 7 pripovetki i 8 dramskih tekstova (Ifigenija na Tauridi, Emilija Galoti, Marija Stjuart ili Marija Magdalena neki su od njih) – dakle ukupno u 17 dela, što je gotovo dvostruko više od skromnih 9 autorki.

Već na prvi pogled očigledno je, pak, da su žene jedne od glavnih likova u mnogim kanonskim delima u kojima se žensko ime ne nalazi u naslovu, poput Geteovih Jada mladog Vertera, Fausta ili Torkvata Tasa, u Šilerovoj Spletki i ljubavi i Don Karlosu ili Manovim Budenbrokovima.

Na isti podatak naići ćemo i samo letimičnim pogledom na dela svetske književnosti: Šeherezada, Antigona, Ana Karenjina, Madam Bovari, Jelena, žena koje nema, Lolita, Sofijin izbor, Majstor i Margarita, Romeo i Julija, samo su neka od dela muških autora sa naslovnim ženskim likovima. Kada ovome dodamo Petrarkinu Lauru, Danteovu Beatriče ili Tolstojevu Natašu Rostovu, jasno nam je da žene, kao muze ili glavne junakinje, prožimaju značajan broj dela svetske književnosti i da kao takve žive večno, dok su kao književnice, sem izuzetaka kao što su Agata Kristi, Džejn Ostin ili Virdžinija Vulf, poznate samo malom delu čitalačke publike. (Do, recimo, Dž.K. Rouling – koja je mnogo toga promenila).

FRAUENLITERATUR I KNJIŽEVNI KANON
Foto: Milana Milić

Upravo je Virdžinija Vulf, još dvadesetih godina prošlog veka potvrdila ovo tvrđenje, rekavši da književni kanon čine mrtvi, beli muškarci i da osim nekoliko pesnikinja koje književnost pamti, važnih žena u književnosti gotovo i da nema. Književnost se, dakle, piše gotovo isključivo iz muškog ugla, bez obzira na publiku kojoj je namenjena.

Foto: Iz arhive portala Art Box

Nemačka teorija književnosti vrlo je pragmatično pristupila ovom fenomenu i već krajem 19. veka skovala termin Frauenliteratur kojim je obuhvaćena književnost žena, o ženama i za žene. Bile su potrebne decenije da ta književnost izađe iz, do tada, važećih okvira vikend-romana i trivijalne književnosti.

Za kraj, da se vratimo na početak – ovaj tekst bio bi nedorečen kada u njemu ne bismo pomenuli onih 9 književnica iz kanona Ranickog. One su: Anete fon Droste-Hilshof (Annette von Droste-Hülshoff), Mari fon Ebner-Ešenbah (Marie von Ebner-Eschenbach), Elizabet Langgeser (Elisabeth Langgässer), Ana Segers (Anna Seghers), Mari Luize Kašnic (Marie Luise Kaschnitz), Mari Luize Flajšer (Marie Luise Fleischer), Ilse Ajhinger (Ilse Aichinger), Krista Volf (Christa Wolf) i Gabrijela Voman (Gabriele Wohmann).

Žene koje su uspele nemoguće – da se nađu u kanonu mrtvih belih muškaraca, koji je sastavio jedan od njih.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!