Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Svedoci smo da se mnogo piše i mnogo objavljuje. Ali i da je pronalaženje dobre knjige i „novog” pisca prava privilegija. Otkriće romana Bergenci Tomasa Espedala rezultat je mog nedavnog boravka u Norveškoj u umetničkoj rezidenciji za pisce. O ovom piscu sam, zapravo, čitala u Mojoj borbi, budući da ga Knausgor pominje u petom tomu svog romana, ali na njegovo ime tada nisam obratila pažnju što nije neobično ako se uzme u obzir broj likova koji figuriraju u Knausgorovom heksalogu.

Za Espedala sam, pošto nije prevođen na srpski, saznala u bergenškoj knjižari Boksalongen. Sasvim slučajno, kao što sam u istom tom gradu otkrila i Knausgora, koji tada još nije bio čitan u Srbiji.

„Ako volite Knausgora, pročitajte Espedala“, prekinula je moju dilemu nepoznata devojka nakon što je čula da se u Boksalongen-u raspitujem da li je Knausgorova Jutarnja zvezda pisana u maniru Moje borbe ili Leta i Jeseni iz  tetralogije o godišnjim dobima. Pošto na engleskom nisam pronašla nijednu novu knjigu Nine Like, Vigdis Jurt ili Linde Bustrem Knausgor, odlučila sam se za Espedala.

U knjižari su mi preporučili tri Espedalove knjige: Tramp, Against Nature i Bergerners. I tako sam prve dve knjige pročitala u bergenškoj gradskoj biblioteci dok sam Bergence, u prevodu Džejmsa Andersona, zbog  samog naslova i moje lične vezanosti za Bergen, odlučila da kupim.

I nisam se pokajala jer su Bergenci tipično norveška knjiga. Mada nisam sigurna da sam u stanju da verbalizujem šta to konkretno znači. I šta to precizno razlikuje norvešku književnost od drugih evropskih književnosti. Da li specifičan tip autofikcije, necenzurisana iskrenost, ich-forma kazivanja, teme uslovljene prirodnom i socijalnom klimom?

Iako Bergence (2013) opisuju kao roman, reč je o žanrovski fluidnom tekstu koji se ne može ograničiti književnoteorijskom terminologijom. Knjiga povezuje autobiografiju, dnevničke, poetske i novelističke zabeleške, esej, putopis i pisma specifičnom, književni kritičari bi rekli, espedalovskom introspekcijom u kojoj preovladava poetski, ali nepatetičan diskurs.

Roman započinje u njujorškom Standard hotelu, u u sobi 1103, „najlepšoj sobi koju je (narator) ikada video“ (pored naratora i protagoniste je usnula Džejn koja mu  priznaje da će ga, po povratku kući, napustiti), da bi se završio na sličnom mestu, ponovo u jednoj hotelskoj sobi – ovoga puta berlinskog hotela Skanisher Hof u kojem Tomasa Espedala budi sobarica koju on uljudno moli da ga narednih dana ne uznemira.

„Došao sam da spavam“, posledne su reči ove Espedalove knjige. Ali, razotkrivanje epiloga ne kvari užitak čitanja, jer se suština knjige ne iscrpljuje fabulom.

Hotelske sobe su samo okvirna slika, kompozicija je asocijativna, a tkivo teksta sastavljeno je od različitih književnih diskursa. Između dva velika grada smestio se Bergen, njegovi kvartovi, piktoreksne ulice, zgrade, ljudi koji hodaju tim ulicama, Espedalov doživljaj odrastanja, sazrevanja, percepcija klasa, komformizma, multipliciranja porodičnih modela, razmišljanje o ključevima, vratima, napuštanju, spavanju, nesanici, putovanjima (poput onog vozom od Osla do Bergena), osećaj napuštenosti i bezizlaza nakon što ga Džejn ostavi a ćerka se zbog studija iz Bergena preseli u Oslo.

Kako to Espedalov izdavač navodi u ovoj knjizi, „koristeći Dablince Džejmsa Džojsa kao diskretni vodič, pisac Tomas Espedal luta ulicama svoga grada“, drugog po veličini norveškog grada u koji uplovljavaju Hurtigruten kruzeri i brodovi iz celog sveta.

Grada koji poseduje specifičan identitet i status u norveškoj kulturi o čemu se svedoči i u ovoj knjizi. Grada u kojem je rođen najpoznatiji norveški kompozitor Edvard Grig, kao i književnica Amalie Skram, u kojem je Henrik Ibzen započeo karijeru kao upravnik pozorišta, iz kojeg su i Royksopp i Kings of Convenience.

U Bergencima autor beleži šta mu se događa, piše dnevnik, šalje pisma, crta portrete ljudi sa kojima dolazi u dodir, razmišlja o gradu, prošlosti, prijateljima, piscima („Sećate li se, ne tako davno, kako smo hvalili Tomasa Berharda, a sada se čak i ne trudimo uzeti neku od njegovih knjiga ili pročitati rečenicu koju je Berhard napisao?“), umetnicima (epizode sa Dagom Sulstadom, Karlom Uveom Knausgorom, reference na Borhesa, Kafku…), umetničkim delima (Gojine Crne slike u muzeju Prado), porodici (propituje odnos prema majki, ćerki, bivšoj ženi, bivšoj devojci…), prijateljima, poznanicima, putovanjima (Njujork, Madrid, Rim, Oslo, Stokholm, Albanija..), ljudima sa kojima sasvim slučajno dolazi u dodir (radionica pisanja u bergenškom zatvoru) i dr.

Bergenci su roman o hodanju, putovanju, umetnosti, gubljenju i ponovnom pronalaženju samog sebe.

U jednom delu ovog romana Espedal se referiše i na epizodu iz epiloga pretposlednjeg toma Knausgorove Moje borbe koja je jedan od razloga zašto Norvežanin napušta prvu ženu i seli se u Švedsku. U njemu Knausgor opisuje Espedala kao posebnog, senzitivnog i dragog čoveka (u čijem je stanu završio nekoliko puta pijan), strastveno posvećenom onome što radi, jednom dvojice ljudi koje je poznavao a da su pročitali U potrazi za izgubljenim vremenom, sa kojim je mogao razgovarati o Prustu.

„Kada je izašao peti tom iz njegove serije romana, u njemu je govorio o optužbama za silovanje i onome što se, prema njegovim rečima, dogodilo u mom stanu. Bio sam prisiljen otići i kupio sam avionsku kartu za Madrid”, objašnjava Tomas Espedal u Bergencima iz ličnog ugla ono što se desilo, ali bez namere da dovede u pitanje ono o čemu je Knausgor pripovedao.

Ali, iako svedoči o sebi i drugima, čini se da lajt-motiv ovog romana intimni osećaj samoće, skandinavski veltšmerc.

Jednom prilikom sam priznao svom prijatelju (svom jedinom prijatelju) da sam usamljen. Smesta mi je odgovorio: Pa ti čak ni ne znaš šta ta reč znači.

Tomas Espedal, O usamljenosti

„U određenim godinama se ne možete gnjaviti s prijateljima, a ne možete ni podneti da budete sami“, kaže Espedal.

Bergenci su knjiga za onoga ko voli Bergen, Norvešku, norvešku književnost, umetnost, putovanja, ko u knjizi ne iščekuje uzročno-posledičnu motivaciju i istu takvu fabulu već introspekciju.

Ali Bergenci nisu samo knjiga o Bergenu i o norveškoj kulturi i svakodnevici, već i o životu uopšte, tuzi za izgubljenom ženom i potrebi za pisanjem.

Sa emocijom, i bez mistifikacije.

„Pisanje često stvara krize. Ono nije terapeutsko. Ali čitanje može biti, jer je udobnije.”

Tomas Espedal

Tomas Espedal (1961)  je jedan od najznačajnijih savremenih norveških pisaca. U književnosti je debitovao 1988. i do sada je objavio šesnaest knjiga. Odrastao je u radničkoj porodici u Bergenu, a nakon formativnih godina u Kopenhagenu, diplomirao je na Univerzitetu u Bergenu. Inicijator je Međunarodnog festivala poezije u Bergenu. Njegov roman Bergenci je bio nominovan za najveće skandinavsko književno priznanje, nagradu Nordijskog veća za književnost,